Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   26.10.2020. 09:54
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Друштво
Политика
Свет
Одјеци
Цитати
Људи
Недељник
Економија
Култура
Ин мемориам
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Језик
Постекологија

 

Свет


Чекају нас нове и страшније кризе

До 2015. године доћи ће до смене целог финансијског система и биће измењени и основни финансијски играчи. Тада ћемо међу главним играчима имати Кину

Андреј Кобјаков, независни економиста, професор Економског факултета на Московском универзитету Ломоносов, заједно са колегом Михаилом Хазином, годинама упозорава свет на опасност од краха економског система. Wих двојица су 2003. објавили књигу „Залазак империје долара и крај Паx Америцана” у којој су тачно предвидели области у којима се мора догодити криза и предлагали начине како да се она избегне. Иако је књига распродата, сајт на коме је изложена на Интернету, један је од најпосећенијих економских сајтова данас.
Са Кобјаковом разговарамо о кризи, али и о спрези политике и економије која је довела до бомбардовања Југославије и стварања бројних конфликата у свету.
- После Другог светског рата Америка је била заиста најмоћнија држава и у војном и у економском смислу, а на неки начин и у морално-политичком. Захваљујући најпре моделу који је створио Рузвелт, потом и доста јасној политици Кенедија и других јаких председника, они су могли да рачунају на некакво морално лидерство. Али последњих деценија то лидерство су потпуно изгубили. У економији, они су изгубили такмичење са државама као Кина, а и Европска унија угрожава њихово економско лидерство у будућности. Пошто основу власти у савременом свету чини финансијска доминација, јасно је да су веома заинтересовани за дестабилизовање ситуације у Евроазији. Зато је вештачки створена зона напетости у Европи уз помоћ које ће се подстицати сепаратистички покрети. Ускоро ћемо чешће слушати о проблемима Баска, Северне Ирске, појавиће се и нови конфликти који ће се вештачки одржавати. Један такав се намерно ствара на Кавказу. Видели смо Тибет у време Олимпијаде у Кини, па нови индијско-пакистански конфликт, Сри Ланку... Подгревају се проблеми који принципијелно не могу бити разрешени зато што се на тај начин руше они договори на којима је током столећа, захваљујући снази великих држава, почивао светски поредак. Бомбардовали су Југославију, направљена је цела серија преседана, најсвежији је Косово, после чега је логично уследила Абхазија. Поставља се питање зашто се не би формирала држава Баска. У принципу то је једно исто питање.
Поштено говорећи, Југославију ипак није бомбардовала Америка, већ 19 најјачих земаља света...
- Свака од тих земаља је посебна тема. Немачка је, на пример, тада веровала да ће добити одређене савезнике на развалинама Југославије и тако учврстити своју позицију. Тада су рачунали на Хрватску, на Словенију. У извесном смислу рачунали су и на мађарски фактор у Војводини. Србија је стална сметња јачању њиховог утицаја на Балкану и зато ју је требало уништити. Смисао вашег питања је како су увукли све земље у своју намеру да нападну Југославију. Мислим да је НАТО тада још имао веома чврсту структуру и још није било таквог преседана да неко одбије да нешто уради. Касније је Ирак створио тај преседан и САД више не диктирају понашање алијанси.
А да је бомбардовање Југославије била антиевропска акција, то је свима данас јасно. И није случајно што се то догодило у години увођења евра. Било је неопходно ослабити нову валуту која је фактички била конкурент долару. Курс евра кад је уведен, био је 1,17 долар. После бомбардовања се за две-три године спустио на 82,5 цента. Логична је сумња да је практично тај пројекат био торпедован и да је требало да оде на дно. И тек 2001. године предузет је покушај да се евро некако извуче, и он почиње да напредује, овога пута веома моћно, чак до 1,60 долара, два пута више у односу на почетак. Али, чињеница је да су после бомбардовања Југославије међународни инвеститори добили сигнал да је евро слаба валута и да су у Европи нереди, и то је веома јак сигнал.
Упркос таквом расту, евро није успео да постане светска валута, а ви сте у својој књизи још 2003. видели „сумрак” долара и економску кризу која данас потреса свет. Интересантно је да то нико други у свету није видео.
- Изгледа да је, иако су многи независни експерти на сав глас упозоравали, постојало некакво правило да не треба говорити о томе, и да су се тог правила држали сви медији. Информације су се могле видети на низу алтернативних економских сајтова, али су доживљаване као маргиналне. Ипак, америчка статистика је то све забележила много пре наше књиге, и било је сасвим јасно чему то води. Чак је и Алан Гринспен још 1996. године када је индекс дау џонс у САД први пут прекорачио 6.000 јединица, деловање америчких инвеститора назвао „ирационалним претеривањем”. Значи, све је било јасно још 1996. али индекс дау џонс је до 2000. године порастао до 11,5 хиљада јединица. Невероватно брзо се надувавао и индекс насдарк који представља компаније високих технологија, оних које ништа конкретно не производе него се баве компјутерским програмима, Интернетом... Колико су те вредности биле нереалне, морао је знати сваки инвеститор. Узмите, на пример, компанију Yахоо. Ја сам у августу 1999. године рачунао капитализацију компаније – тако што се цена акција множи са бројем акција у оптицају и дели на очекивану добит. Добио сам 1.200. То значи да, ако неко купи ту целу компанију по ценама из августа 1999. године, уложени новац ће му се вратити кроз 1.200 година. То је већ тада показивало степен прегрејаности тржишта.
Упркос томе, у „прегрејавању” је учествовао цео свет, укључујући и искусне инвеститоре?
- Направљена је огромна медијска кампања, аналитичари инвестиционих банака даноноћно су са екрана свих америчких телевизија позивали на куповину акција. То се врло просто објашњава – ако сте веома конзервативан инвеститор, а ваш сусед који је склон ризику стално вам говори да купите акције неке компаније које расту невероватном брзином (на акцијама Yахоо чиста добит била је 165 процената годишње), ви одговарате – нисам луд, и не купујете. Али, пролази година, друга, трећа... сусед се богати, ви не можете да издржите и купујете акције. Самим тим увећавате потражњу тих акција. То значи да цена расте, а онда и добит расте. То није добит од дивиденди већ добит која је настајала из раста цене. То је типична пирамида, кад новац следећих улагача даје могућност да се исплате претходни. У просеку, логично је било да се у Америци новац уложен у посао врати за око 15 година, а никако не за 400 или 1.200. Већ крајем деведесетих постало је јасно да то тржиште не може да не експлодира. И ми смо о томе почели да говоримо већ 2000. године на низу међународних конференција.
Нису вас озбиљно схватили? Зато нико није имао спреман одговор кад је криза почела?
- Шта значи није имао спреман одговор? И данас се на сајту банке „Морган Стелни” налази архива из које се види да је њен главни економиста Стивен Рич упозоравао још почетком двехиљадитих. Следећи балон који ће експлодирати у САД биће балон некретнина, пише на том сајту. И његова експлозија ће бити далеко опаснија него експлозија тржишта фондова, мада је за Америку то тржиште опасно јер је то једина земља где 52 процента становништва има акције, док је у другим земљама то по неколико процената. Знали су одговор, али на томе се зарађивао велики новац и свима је било у интересу да то траје. Узмимо, на пример, Сити банку, која је у неким ситуацијама имала чак 370.000 запослених, па још њихове породице, деца, то је права мала држава. У њој постоје људи који одговарају за трговину облигацијама, други одговарају за управљање капиталом, трећи за контролу... Чиме су они мотивисани? Добијају велике плате, али имају бонус који многоструко превазилази плате и заправо раде за бонус, а бонус зависи од добити банке. Свако ко доноси одлуке, себи говори: да, ја ризикујем, али ако још не паднемо, још мало опстанемо, зарадићу још 10-15 милиона који ће ми омогућити да купим кућу или јахту.
Значи, то је морално питање?
- Наравно, ја сам летос, пре него што је почела криза, написао текст „Финансије као лоповлук”. Данас сви траже проблем у економској равни, али то је пре свега морални проблем. Кога ми да кривимо што је почела хипотекарна криза у САД? Сви су у том ланцу, од незапосленог црнца који је купио кућу на кредит знајући да га не може вратити, преко агента, контролора као и менаџмента банке, просто били алави. Све је то било производ те безумне идеје богаћења. Биле су умешане и одиторске компаније које су их проверавале. То је био зачарани круг, сви су се богатили.
Сви говоре да нешто треба изменити, да либерални капитализам не може да опстане, треба мењати систем... Истовремено, улажу се огромна средства у спасавање система онаквог какав је...
- Да су предузете мере на ранијим стадијумима, можда бисмо успели да избегнемо катастрофу. Када сам о томе писао, говорио на радију, на ТВ, на међународним конгресима, пред својим студентима, личио сам на човека који говори пролазнику да не иде улицом јер ће га прегазити кола. Могао сам тада још и да га ухватим за руку, повучем на тротоар и спречим катастрофу. А сада је аутомобил прешао преко њега. Методе којима се могла спречити катастрофа више нису ефикасне. Сада нема другог излаза – ако не упумпају у економију гомиле новца, то ће значити потпуни банкрот.
Може ли се заиста десити да банкротира практично целокупна светска привреда?
- Мислим да је то једини здрав пут – зато што се ништа друго не може урадити. Ако имате чир, морате да исцедите гној. То је болно, али једино што се може урадити у овој ситуацији. Али, то тражи гвоздену вољу. То захтева људе формата Френклина Рузвелта, јер ће то значити пад благостања, надувеног, паразитског благостања САД.
Кад би се то допустило, значило би потпуну смену модела, одлучан поступак који би дао здраву основу бар у следећих 50 година. Али у целој светској политици има све мање гигантских политичких фигура. Садашњи лидери инстинктивно не желе да преузму одговорност, већ да је пребаце на следећег ко ће доћи. Зато је најпростији начин да се економија поплави новцем. А тај пут је пут хиперинфлације.
Огромна средства која су уливена у америчке банке нису, ипак, довела до инфлације.
- То само говори да све те хиљаде милијарди долара још увек гута банкарски сектор за покриће губитака које има. То је докапитализација система. Али чим тај систем оздрави или добије илузију да је оздравио, сав новац ће поћи у реалну економију и доћи ће до хиперинфлације. Тај новац не може да испари. Кренуће ново кредитно тржиште, и опет ће се надувати нови мехур од сапунице. И ми ћемо одмах видети ново повећање цена нафте до 200 долара, мада је то ненормално... Мислим да ће то тако ићи, али не тако брзо. Зато закључујем да ова криза коју сада доживљавамо, није последња. И није најстрашнија. Мислим да ћемо већ после 2010. почети да надувавамо нови мехур од сапунице, а око 2012. он ће пући и почеће да се надувава нови... Последња криза ће бити негде између 2012. и 2015. године. Тада ће доћи до смене целог финансијског система и биће измењени и основни финансијски играчи. Тада ћемо међу главним играчима имати Кину.
Како то да Кину, упркос спрези њене економије са САД, криза готово није ни дотакла?
- Кина је, чим је криза почела, веома одлучно, почела да развија унутрашње тржиште. Кад снизи зависност од извоза, договориће се са земљама југоисточне Азије где су јој и сада веома јаке позиције, као и са земљама АСЕАН-а. Мислим да ће увести заједничку валуту, на пример златни јуан или ће направити неки азијан. Тако ће долар изгубити позицију једине светске валуте, али ће му остати утицај у доста великом региону. Паралелно ће се повећавати зона евра и то не само формално повећањем броја земаља ЕУ. Већ сада је зона евра већа од формалне зоне ЕУ. Сва Северна Африка је прихватила евро као средство плаћања. И Турска је скоро спремна на то. Мислим да је спремна и Украјина, а можда чак и Русија. С друге стране ће Кина повећавати своју зону. Тако већ имамо три валуте које ће паралелно постојати на одређеним пространствима. Свет је то већ имао после Првог светског рата – зона франка, фунте итд. А после тога ће Кина затражити нови део светских финансија. Они ће почети да преуређују међународну финансијску архитектуру. Мораће се или нечим заменити међународни валутни фонд или ће се дати сасвим друга квота Кини. Још пре две године на сесији ММФ-а у Wујорку Кина је тражила квоту од 25 процената. То је био пробни балон, да се види како ће свет реаговати. Садашња квота је око седам посто.
Кина, ипак, умногоме зависи од америчког тржишта. Коме ће да продаје своју робу, ако не Америци?
- Кинеска роба је преплавила америчко тржиште. Замислите да сутра тога не буде. У САД просто неће имати шта да обуку. Неће имати ни гаће. Често се каже да Кина зависи од америчког тржишта. Показало се да то баш и није тачно. Америка у многим стратешким питањима много више зависи од Кине. Многе делове за своју индустрију они сутра просто неће имати, и то се не може брзо променити. Америка је одавно изгубила квалификовану радну снагу, данас сви само увијају хамбургере у Мекдоналдсу. Поново треба учити раднике да обављају послове које су заборавили. Сада, просто, нема радника. Нема ни школа у којима могу да науче – треба поново вратити техничке колеџе, сву инфраструктуру... Колико година је за то потребно? Свет је заиста постао веома узајамно зависан. А даље треба гледати динамику, а у динамици Кина је очигледно страна која добија. Треба само гледати темпо раста те економије. И за идућу годину су планирали осам процената.
Може ли Америка одлучити да замени долар неком другом валутом, златним доларом, на пример?
- Може, али само у крајњем случају. И тако ће решити само унутрашње проблеме. То би значило да се одричу финансијске власти коју сада имају и да њихова валута никад више неће бити светска. То је само крајњи сценарио и он је изолационистички, то је сценарио који су имали пре Другог светског рата. Френклин Рузвелт их је извео из изолационизма који је био основа америчког схватања света. У крајњем случају, то је могуће, а ако им се придруже Канада и Мексико, имаће и природне ресурсе и моћи ће да постоје одвојено. Али за америчку елиту, посебно финансијску, то је губитак онога на чему су деценијама градили своју моћ. Ипак, уверен сам да ће до 2015. године долар значајно пасти. Да је Кина спремна да преузме лидерство, то би се већ догодило.

Америчка економија

Дајте да видимо шта је америчка економија. Узмимо структуру бруто друштвеног производа – у данашњем тренутку 75 процената дају услуге, у последње 3-4 деценије земља се потпуно деиндустријализовала. Нема чак ни америчких фармерица, последња фабрика „Левис” је затворена '98, '99. године. Нема ни лаке индустрије, све више се губи и тешка... Дакле, то је земља услуга, и око половине тих услуга су финансијске услуге. Значи да трећина америчке економије живи на светским финансијским операцијама. Ако се тај балон издува, губи се трећина америчког БДП-а. То је минимум јер је с њим везан још цео низ других грана – богати трејдери су куповали скупе куће, значи, део грађевинског бизниса ће пасти, они су навикли да иду у ноћне клубове, значи и тај бизнис страда, и то онда није 8,1 проценат беспослености каква је била у фебруару, већ незапосленост која се може упоредити са незапосленошћу у великој депресији, 25 посто.

Гриспен, камате и деривативи

Најпрегрејаније тржиште насдарк је 2002,3. године изгубило скоро 90 процената вредности. Тада Гринспен почиње серију снижавања каматних стопа. То је невероватно и у САД невиђено – каматне стопе су 17 пута снижаване. На крају су снижене готово до нуле, мислим на 1,5 процената. Тако је почео да се надувава нови балон, али насдарк се никада више није вратио на старо, достигао је само око 40 посто своје највеће вредности. Снижавање каматних стопа значило је појављивање јевтиних кредита. Пошто је било јасно да новац више неће тећи у интернет технологије где су се људи већ једном опекли, морао је да крене у другом правцу и било је логично да то буду разне вредносне хартије које се данас називају необичним и нејасним именом деривативи. Они су се множили, плодили, расле су акције, фјучерси, маранти, опциони... појавило се много папира под називима ЦДО, ЦДС и тако даље. То тржиште је почело да се надувава. Исто је тако било јасно да ће се надувавати и тржиште некретнина.




Љубинка Милинчић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар



Коментари


Овде можете додати свој коментар
 
Ваше име и презиме
{COMMENT::EMAIL}
Ваш коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Током протекле две деценије безбедносна ситуација на Балкану се јасно побољшала, и НАТО је поносан због улоге коју је у томе одиграо.

Јап де Хоп Схефер, генерални секретар НАТО

Прочитајте све мисли

Свет