Od milicionera i heroja osamostaljenja do karikature biznismena

Jedan od najmarkantnijih likova slovenačkog osamostaljenja nesumnjivo je Igor Bavčar. NJegov uspon i pad ima sve elemente dobre drame. “Ako je Igor Bavčar svetao lik slovenačkog osamostaljenja, onda je crna karikatura slovenačke privrede”, ocenjuje Bavčarovu ulogu u novijoj istoriji Slovenije nekadašnji predsednik uprave “Merkatora”, bivši Bavčarov poslovni partner a danas gradonačelnik LJubljane Zoran Janković. Bavčarova metamorfoza od zagriženog marksiste do brutalnog kapitaliste sjajno ocrtava sve mene kroz koje je prošlo slovenačko društvo u poslednjih 20 godina. U studentsko doba je bio vatren sledbenik marksizma, da bi 1988. godine, u vreme hapšenja svog druga Janeza Janše, postao borac za demokratiju i ljudska prava. Boreći se za Janšino oslobađanje, Bavčar prkosi “totalitarnom režimu sa centrom u Beogradu” i u LJubljani osniva “Odbor za zaštitu Janeza Janše”. Odbor prerasta u narodni pokret, Janša prkosi suđenju na srpskom jeziku pred Vojnim sudom JNA u LJubljani a onda zajedno sa Bavčarom postaje jedan od motora osamostaljenja Slovenije. Bavčar u vreme otcepljenja Slovenije, koje dovodi do raspada tadašnje Jugoslavije, juna 1991, vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova. Na čelu je Ministarstva policije i u vreme kada je preko 25 hiljada ljudi, poreklom iz drugih jugoslovenskih republika, preko noći “izbrisano” iz registara stalnog stanovništva Slovenije. Čin koji su aktivisti “izbrisanih” kasnije ocenili kao “prvo etničko čišćenje” sprovedeno na tlu nekadašnje Jugoslavije, Bavčara nije koštao karijere niti sede dlake. Avanzuje na mesto ministra za evropska pitanja i u doba približavanja Slovenije Evropskoj uniji nadgleda pregovore sa Briselom, da bi krajem 2001. naprasno izašao iz politike. Januara 2002. preuzima vođenje “Istrabenca”, perjanice slovenačke privrede. Komentatori se čude kako je zakleti marksista najednom postao zadrti kapitalista. Sledi osporavanje jednog od njegovih prvih poslovnih poteza, kada je austrijskom OMV neočekivano prodao četvrtinu benzinskih pumpi koje je posedovao “Istrabenc”. Bavčar nije ustuknuo pred kritičarima, već stečenim kapitalom počinje da “udružuje” ono što je kao prvoborac za otcepljenje Slovenije “razdruženo” tokom raspada druge Jugoslavije. “Istrabenc” se kupao u parama, jer je kompanija prodala i svoj deo akcija u drugom (po veličini) domaćem mobilnom operateru “Simobilu”, kao i deo akcija u luci Kopar. Bavčar se latio kupovanja hotela na Jadranskoj obali i ulaganja u brojna preduzeća. Naročito je uspešan bio u Srbiji. Ovdašnji analitičari u takvom redosledu poteza vide početak kraja “Istrabenca”. “Svako, ko je došao na razgovor, nagovorio je ‘Istrabenc’ da uloži novac u nešto”, pišu ljubljanske “Finance”, specijalizovane za ekonomska pitanja. “Istrabenc” novac od prodaje pumpi ulaže u prehrambenu industriju. Postaje vlasnik “Droge” koju spaja sa “Kolinskom”, otkupljuje udeo u “najboljem komšiji” a posle “Merkatora” prelazi na otkup domaćeg naftnog preduzeća “Petrol”. Slovenačka javnost je u doba kada se činilo da je “Istrabenc” svemoguć jer je kapitalske pipke uglavio u najvažnije domaće kompanije, upamtila Bavčara i po trojnom “dogovoru” sklopljenim sa Titom Turnškom, tadašnjim vlasnikom pivare „Laško”, i predsednikom tadašnje vlade Janezom Janšom. Tada je država jeftino prodala svoj deo akcija “Merkatora” Bavčarovom “Istrabencu” i pivari “Laško”, a zauzvrat Janšina desnica osvaja nadzor nad uredničkom politikom nacionalnog dnevnika “Delo”. Bavčar u međuvremenu pokušava da sprovede “menadžerski otkup” akcija “Istrabenca” kako bi lično preuzeo većinsko vlasništvo nad kompanijom, ali je u tom poduhvatu doživeo spektakularan i bolan poraz. Prodaja pumpi OMV-u, iako je trgovanje naftnim derivatima nekada bila osnovna delatnost “Istrabenca”, pokazala se pogrešnom. Pojedini analitičari su upozoravali da je cena “Istrabencove” akcije napumpana, ali Bavčar upozorenja “nevernih Toma” nije uzimao ozbiljno. Danas je cena akcije deset puta skresana, što je izazvalo krah Bavčarove imperije zasnovane “na kredu”. Jer akcije nije kupovao svojim parama, već na pozajmicu od banaka, pri čemu je u zalog davao akcije čije je vlasništvo želeo. “Istrabencu” je tako na pragu krize nestao stalan izvor stabilne zarade, a zaduživanje kod banaka (pri čemu je Bavčar vraćanje duga garantovao i o dividendi od akcija, koje su presahle) pokazalo se kobnim u trenutku kada je vrednost svih akcija neočekivano brzo pala. Bavčaru je propao životni san – da postane većinski vlasnik “Istrabenca”. Halapljivo zaduživanje preduzeća, visoki bankarski zajmovi kojima je pokušavao sebi da obezbedi privatizaciju, za sada nisu koštali Bavčara lično, već “Istrabenc”, odnosno usplahirene banke poverioce, te manje akcionare. Bavčar je doveo do bankrota nekada ekstra uspešno slovenačko preduzeće koje je uz to vlasnik i mnogih uspešnih srpskih brendova. Nedavno je, na primer, firma “Zastava Istrabenc lizing d.o.o. Beograd” prodavala “punte” koje tek treba da sklopi kragujevačka “Zastava”, izvestili su sumnjičavi slovenački mediji. Bavčarov najžešći kritičar je Zoran Janković, koji nije zaboravio Bavčarovu ulogu u njegovom isterivanju iz “Merkatora”. “NJegova najveća vrlina je laž Bavčar mora da odgovora i uveren sam da će (krivično) odgovarati. Uveren sam da će neki (iz vrha ‘Istrabenca’) dobiti optužnice i da će završiti u zatvoru. Na slučaju ‘Istrabenca’ i Bavčara vidimo da onaj ko ne zna da se bavi nekim poslom – ne bi ni trebalo da radi taj posao,” cinično je gradonačelnik LJubljane prokomentarisao pad Igora Bavčara i “Istrabenca”. Osudio je i odluku uprave “Istrabenca” da Bavčar do 15. maja vodi preduzeće, rečima da je to “neodgovoran potez”, u dlaku isti kao da “kokoške date na čuvanje lisici”. Slom karijere biznismena u potpunoj je suprotnosti sa Bavčarovim munjevitim usponom na slovenačkoj političkoj sceni. Šira javnost ga je uočila 1988. godine. “To je onaj borac za ljudska prava koji je postao ministar unutrašnjih poslova,” podsmehnula mu se ljubljanska “Mladina” početkom 90-ih godina 20. veka. Tada je bio blizak kompanjon Janeza Janše, koji je u vreme “rata za slovenačko osamostaljenje”, krajem juna i početkom jula 1991, postao ministar odbrane osamostaljene Slovenije. Kasnije su se njihovi odnosi ohladili, posebno otkako je Bavčar pristupio stranki liberala, a Janša postao šef slovenačkih demokrata i neformalni vođa cele desnice. Poslednje četiri godine, dok je Bavčar vodio “Istrabenc”, Janša vodi slovenačku vladu, sve do izbora u septembru 2008. Janša je Bavčarov dužnik, jer je agilni Igor Bavčar prvi ustao u njegovu odbranu i u LJubljani osnovao organizaciju koja je bila kopija beogradskog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja u znak otpora procesu koji je u režiji JNA vođen u Vojnom sudu u LJubljani. Proces je bio posledica posedovanja jednog ne baš značajnog dokumenta, a vođen je protiv oficira JNA Ivana Borštnera i trojice civila, kolumnista i urednika nedeljnika “Mladina” (pored Janše, tu su bili David Tasić i Franci Zavrl). Dokument je “Mladini” dao zastavnik JNA Ivan Borštner, a odgovorni urednik Zavrl preko novinara Davida Tasića šalje “materijal” na analiziranje tadašnjem “Mladininom” kolumnisti i ekspertu za vojna pitanja – Janezu Janši. Proces je vođen zbog odavanja državne tajne, ali je u Sloveniji naglasak bio na činjenici da se u LJubljani, na suđenju zatvorenom za javnost, sudilo slovenačkim građanima “na stranom (srpskom) jeziku”. Bavčarov napor i napor grupe slovenačkih pisaca da angažuju revolt narodnih masa rađa plodove – pred sudom je skandiralo na desetine hiljada građana. Jesu komunisti na vlasti predvođeni Milanom Kučanom isprva suzdržano pratili dešavanja oko Janše, ali na kraju su toliko približili gledišta stavovima političara iz nove opozicije, da se to smatra početkom političkog pluralizma u Sloveniji. Bavčar se neuspešno kandiduje i za predsednika Republike (Slovenije), a posle pobede prve opozicije (Demos) na izborima 1990, u vladi premijera Alojza Peterlea postaje ministar policije. Vrh policije i tajne službe je brzo očistio od starih partijskih kadrova, naklonjenih federaciji. Po funkciji postaje ključni čovek za sprovođenje plana o otcepljenju Slovenije od SFRJ. Prema dostupnim svedočanstvima, bio je ne samo izvođač radova na osamostaljenju Slovenije, već je umešan i u sve aktivnosti “nabavke” oružja za slovenačku Teritorijalnu odbranu i potonju policiju koja je odigrala ključnu ulogu u otvaranju slovenačko-hrvatske granice prilikom brojnih ilegalnih transporta oružja na ratišta južno od Kupe odmah posle osamostaljenja Slovenije – uprkos embargu Ujedinjenih nacija. Novac od tih “poduhvata”, uprkos desetogodišnjem pregalaštvu različitih parlamentarnih komisija – nikada nije detektovan u budžetu Slovenije. Admiral Stane Brovet (danas pokojni) ispričao je autoru ovih redova u Beogradu 2006. kako su izgledali “pregovori” sa Janšom i Bavčarom 1991. u LJubljani, tokom prekida vatre između slovenačke Teritorijalne odbrane i JNA. Janša i Bavčar su nenaoružanog Broveta, koji je došao da pregovara u ime JNA i saveznih vlasti, dočekali sa automatskim puškama na stolu. Kada je krenuo u toalet, admirala je Bavčarov policajac pratio sve do pisoara, kako bi pojačao psihološki efekat očigledne, iako jalove pretnje oružjem. Bavčar je uoči 26. februara 1992, dana kada je sprovedeno “administrativno etničko čišćenje”, odnosno kada je slovenačka policija iz kartoteka stalnog boravka izbrisala preko 25 hiljada “južnjaka”, odigrao ključnu ulogu u arhitekturi tog plana. Posredno je svoju odgovornost (ali ne i kajanje!) priznao 24 sata uoči obeležavanja 17. godišnjice tog sramnog akta, pre mesec i po dana. Ustavni sud je tek 1999. godine “brisanje” ljudi, koje su pojedini novinari osudili još 1994, proglasio za kršenje ljudskih prava. U policijskim arhivama je 2004. godine otkrivena po Bavčara veoma kompromitujuća depeša, u kojoj je naredio policajcima da sve “strance” iz drugih eksjugoslovenskih republika koji nemaju slovenačko državljanstvo ili nemaju status stranaca prema “novim” propisima, jednostavno deportuju do slovenačke granice i proteraju iz države bez uručivanja ikakve pismene odluke i bez prava na žalbu. Tako je otvorena sezona lova na ljude koji nisu znali da su u Sloveniji ostali bez ikakvog statusa, a koji su u prethodnoj socijalističkoj republici živeli decenijama, imali posao, stan ili kuću, porodicu… Bavčar je nedoumicu policajaca koji su tražili da rade po propisu u strahu da kasnije ne budu sankcionisani da su “radili na svoju ruku”, u depeši raspršio naredbom da “zaborave na ljudska prava” u slučaju rečene kategorije ljudi, kasnije nazvane “izbrisani”. Na udaru te odluke našli su se i mnogi oficiri JNA koji su završili na posebnim spiskovima i nisu smeli da se vrate u Sloveniju, svojim porodicama. Slovenački zvaničnici su kasnije potvrdili da su rečeni spiskovi bili ili proizvoljno sastavljeni (u slučaju oficira JNA) ili protivustavni (obični smrtnici – neslovenci). Nije dugo trebalo pa da se privatno i politički raziđu dve primadone slovenačkog osamostaljenja. Bavčar napušta Janšu kada je Janša završio u opoziciji, ražalovan sa mesta ministra odbrane, posle afere kada su vojni specijalci pretukli civila Toneta Smolnikara na magistralnom putu LJubljana-Maribor. Bavčar ostaje deo vladajuće nomenklature u vladi Janeza Drnovšeka, osvojivši prestižno mesto ministra za evropske integracije. Kada je Drnovšekova Liberalna demokratija Slovenije (LDS) bila u punoj snazi i na vlasti – Bavčar neočekivano izlazi iz politike i u “pravo vreme”, na vrhuncu moći, odlazi u privredu. Što mu je sada, na početku pada, zlurado prebacio i Janša, primetivši da Bavčar ne bi mogao da primiriše niti dobije priliku za bogaćenje u “Istrabencu”, da nije bio član LDS. Zanimljivo je da je Bavčar tri dana pre nego što je dao ostavku na mesto šefa “Istrabenca”, koju su svi željno očekivali, zaprepastio javnost obelodanjivanjem jedne druge ostavke – objavio je da napušta LDS. Ali, vratimo se usponu. “Istrabenc” je pod Bavčarom rastao. I rastao. Bavčar je postao nedodirljiv. Izabrani su ga sretali na seansama ribolova. Ili u fraku, u visokom društvu, o visokim prilikama. Odbijao je intervjue, uživao u moći i bogatstvu. Postao je siva eminencija slovenačke privrede i ekonomije. A ipak je bio oprezan: u jeku zahteva da Bavčar i ličnom imovinom (a ne samo krivično) odgovara za bulu u koju je doveo “Istrabenc”, novinari nedavno otkrivaju razočaravajući podatak – kuću je prepisao na ženu, a od imetka je zadržao samo neku brvnaru i plac. Pre toga je radikalno popravio odnose sa Janšom, kada je Janša postao premijer, 2004. U to ime je na tajnom sastanku u sedištu slovenačke vlade pao dogovor između Janše (premijer), Igora Bavčara (Istrabenc), Toneta Turnška (pivara Laško) i Matjaža Gantara (investicioni gigant KD Grupa) o transakciji “Merkatorovih” akcija, što je Janši omogućilo da izvede “puč” po pitanju uredničkog kursa u ljubljanskom “Delu”. Dva paradržavna fonda (KAD i SOD) kao i tajkun Gantar (KD Grupa), prodali su pivari „Laško” i “Istrabencu” svoje udele u “Merkatoru”, a preko povezanog vlasništva Janšina vlada stiče uticaj na uređivanje “Dela”. Janšina pobeda je bila Pirova – Zoran Janković, u opisanom poslu nasamarena i sa mesta šefa uprave “Merkatora” otpisana figura, kandiduje se za gradonačelnika LJubljane i pobeđuje spektakularnom većinom. Janša gubi ne samo prestonicu nego i poslednje parlamentarne izbore, a na njegovo mesto dolazi levičar Borut Pahor. Bavčaru u to vreme iz vrha partije LDS savetuju da razmisli o povlačenju sa čela uprave “Istrabenca”, posle čega on iz protesta napušta partiju koja mu je omogućila uspon političke i privredničke karijere. Da ironija bude veća, na mesto ministarke unutrašnjih poslova je posle poslednjih parlamentarnih izbora došla predsednica LDS Katarina Kresal, žestoka zagovornica ispravljanja nepravdi nanetih “izbrisanima”, koja se tako 17 godina posle Bavčarovog “svesnog zaborava” ljudskih prava vraća na mesto Bavčarovog primarnog zločina kako bi ispravila grehe svog prethodnika, prvog ministra policije samostalne Slovenije i najvećeg propalog tajkuna savremene Slovenije. Istrabencova “bitka za ranjenike” Milijarda evra minusa, to je skor Bavčarovog vođenja “Istrabenca”, otkrili su slovenački mediji, u neverici, pre mesec dana. Od tada traje agonija hoće li banke pomoći “Titaniku iz Kopra” ili će “Istrabenc” potonuti u stečaj. Poslednje vesti iz Kopra nisu dobre. Dug kompanije težak je oko 950 miliona evra, to je cifra oko koje su se složili poverioci i menadžment. Grupa „Istrabenc” zabeležila je 677 miliona evra prihoda u 2008, ostvarila 42,4 miliona evra dobiti i 85 miliona evra dobiti putem amortizacije. U ukupnom zbiru, usled slabljenja kapitala, “Istrabenc” beleži 226 miliona evra gubitka, a holding 222 miliona evra negativnog salda. Kapital kompanije koji je krajem 2007. vredeo 346 miliona evra, “skupio” se na samo osam miliona evra. „Istrabencov” imetak u Srbiji „Istrabenc” čine i brojne firme-ćerke, firme-unuke i praunuke, naročito razgranate u Srbiji. Granu „energetike” u Srbiji predstavlja GEN-I iz Beograda. Prehrambenu granu čini „Droga Kolinska”, koju vodi Slobodan Vučićević. Matično preduzeće kontroliše 23 povezane firme u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Makedoniji… U Srbiji su to „Grand prom” sa Novog Beograda, „Unikomerc” iz Beograda, VS „Internacional” (Beograd), „Grand kafa” (Beograd), „Soko Štark” maloprodaja (Beograd), „Štark” AD Beograd, „Palanački kiseljak” (Smederevska Palanka)... „Zastava Istrabenc lizing d. o. o. Beograd” je kupcima u Srbiji nedavno unapred prodala italijanski „punto” koji se sklapa u Kragujevcu, javili su slovenački mediji.