Rasipnici i zaboravljeni nauk štednje

Politički Vašington nerealno gleda na prirodu i razmere ekonomske krize sa kojom su suočeni SAD i svet. Administracija Baraka Obame polazi od pretpostavke da je problem u američkom finansijskom sektoru zapravo problem nelikvidnosti, a ne nesolventnosti, pa zato smatra da joj je zadatak da ojača američke banke za narednih nekoliko meseci, dok tržišta ne budu počela pravičnije da vrednuju toksične papire istih tih banaka. S druge strane, među ekonomista je sve više onih koji smatraju da su banke, jednostavno, nesolventne. Nagli pad realne privrede, još više ubrzan finansijskim otapanjem prošle jeseni, vraća se u bankarski sektor u trenutku kada čak i kvalitetniji hipotekarni zajmovi, komercijalni zajmovi na nekretnine i dugovi po kreditnim karticama, počinju da deluju loše u prognostičkom smislu. Jasno je zbog čega administracija ne želi samoj sebi da prizna da su banke nesolventne: to bi značilo da mora da se vrati u Kongres i od njega zatraži još bilion i kusur dolara za nova namirivanja dugova. Upravo je ta politička logika sprečila Japan da se 90-ih godina prošlog veka ozbiljno uhvati u koštac sa svojim nenaplativim zajmovima, a to opet znači da bismo na kraju i mi mogli da krenemo tim putem nečinjenja. Republikanci apsolutno negiraju šta se zemlji stvarno dogodilo dok su oni bili na vlasti: oni poriču stvarnost. Bili su na čelu zemlje u vreme rasta deficita od pola biliona dolara na samom početku ovog milenijuma, da bi sada iznenadno otkrili koliko je značajna fiskalna strogost, i to baš u onom trenutku poslovnog ciklusa kada je trošenje beskrajno potrebno. U naporima da sagledaju šta je to krenulo naopako pa da oni jesenas izgube izbore, mnogi republikanci kažu da je problem u tome što su odustali od reganizma. Samo su malobrojni republikanci shvatili činjenicu da su upravo neke od ključnih karakteristika reganizma – pre svega, insistiranje na deregulaciji i vera u to da će smanjenja poreza moći sama od sebe da se pokriju – ono što leži u korenu trenutnih problema naše države. Naravno, tačno je da su demokrati u tome ozbiljno saučestvovali – Bob Rubin i Lari Samers ništa manje snažno ne veruju u deregulaciju nego bilo koji republikanac, dok su demokrati u Kongresu učinili mnogo, i previše, da bi zaštitili takve raspikuće kakve su bile vodeće hipotekarne ustanove, Fani Me i Fredi Mek. Međutim, te osnovne ideje u vezi sa nekakvim samoregulatornim kapacitetom tržišta i umrtvljujućom rukom države, zapravo su ideje republikanaca. Republikanski senator Fil Grem tvorac je zakona kojim je 1999. ukinuto državno regulisanje uslova i kriterijuma za dodelu kredita ustanovljeno u vreme Velike depresije, čime je bitno oslabljena sposobnost SAD da uređuju tržište monetarnih derivata. Sigurno je da on, zajedno sa guvernerom centralne banke, odnosno prvim čovekom Federalnih rezervi Alenom Grinspenom, snosi najveću ličnu odgovornost za postavljanje intelektualnih osnova krize. To ga, međutim, nije sprečilo da u Volstrit džornalu napiše da glavnu krivicu za sve ovo snose demokrati svojom podrškom za Fani i Fredija. Sigurno je da su Fani i Fredi doprineli krizi. Međutim, nisu te hipotekarne institucije podstakle osiguravajuće društvo AiG da omogućava, čak i aktivno podstiče, zamenu kredita sa odocnelim plaćanjem, niti fond Vašington Mjučual da daje kredite nesolidnim platišama, niti Meril Linč da izdaje hipoteke koje se praktično ne mogu proceniti, niti kuću „Mudi” da svim tim nesigurnim potraživanjima dodeljuje standard AAA. Dokle god republikanci ne budu sami sebi priznali da je ova ogromna kriza nastala kao rezultat stvari koje su imanentne reganizmu, oni nikada neće naći izlaz iz pustinje. Čini se da i demokrati i republikanci funkcionišu pod pretpostavkom da će recesija dosegnuti maksimum negde tokom ove godine, i da ćemo počev od 2010. doživeti postepeni oporavak. Sasvim je izvesno da se Obamin srednjoročni budžet zasniva na pretpostavci da ćemo svi mi ponovo beležiti odličan rast već za neku godinu i da ćemo tada biti u poziciji da se uhvatimo u koštac sa dugoročnim problemima kao što su socijalna prava i deficit. Moje stanovište je znatno pesimističnije zbog razloga koji su tesno povezani sa globalnom ekonomijom. Dugoročni uslovi ove sadašnje krize zapravo su rezultat azijskog, prevashodno kineskog odgovora na finansijsku krizu 1997-1998. Kao što je Martin Volf istakao u knjizi Sređivanje globalnih finansija, zemlje tog regiona su odlučile da se zaštite od prevrtljive globalne likvidnosti tako što će joj promeniti smer i prebaciti rezerve u američki dolar. Tako se od 2001. do 2008. više od pet biliona devizne štednje ulilo u najbogatiju svetsku privredu, američku, što je podstaklo kreditni bum i prekomerno zaduživanje i domaćinstava i korporacija. Nivo dugova koji su na taj način nagomilani zaista je neverovatan; za razliku od recesije početkom 80-ih godina, kada su privatni dugovi u Americi iznosili 123 posto BDP-a, u 2008. godini oni su skočili na 290 posto BDP-a. Od toga su dugovi domaćinstava povećani sa 48 posto BDP-a na 100 procenata BDP-a. Upravo će zbog toga napori Federalnih rezervi da poboljšaju likvidnost u Americi imati samo ograničeno dejstvo; domaćinstvima i korporacijama biće potrebno znatno više vremena da se oslobode dugova nego što je to bio slučaj u ranijim recesijama. Jednostavno rečeno, Amerikanci sada iznova uče kako da ponovo postanu štedljivi; to moraju da urade, ali je činjenica da ta nova štedljivost može izazvati poznati Kejnsov paradoks: anemičnu tražnju. Mnogo je problema imanentno ekonomiji ponude; izgubili smo glavninu svoje proizvodne osnove, a ekonomija usluga, sektor koji je trebalo da zameni proizvodnu ekonomiju, nije ništa do opsena. Tako je Meril Linč izgubio više novca u protekle dve godine nego što je zaradio u prethodnih deset, bez obzira na milijarde dolara isplaćenih rukovodiocima na ime bonusa. U jeku buma, zarada finansijskog sektora iznosila je 40 procenata ukupnog korporativnog profita u Americi, ali sada, naknadnom pameću, vidimo da te brojke nisu odražavale realnu vrednost jačanja naše privrede. Kada pogledate ne samo bankovne bilanse, već sve negativne eksterne faktore koje je taj sektor nametnuo ostatku privrede, videćete da je stvarni rast produktivnosti u minuloj deceniji po svoj prilici bio znatno niži nego što nam se činilo u vreme buma. Tada to nismo shvatili, jer je sve bilo prikriveno spremnošću stranaca da svoja dobra drže u dolarima. Međutim, podjednako veliki problem u budućnosti postoji i na strani tražnje. Šta god ko rekao, širenje recesije preko opadajućeg američkog uvoza jasno pokazuje u kojoj je meri celokupna globalna privreda zavisila od SAD, posebno od američkih potrošača: njen rast je zavisio od Amerike. Najdrastičniji pad BDP-a u četvrtom tromesečju 2008. među industrijalizovanim zemljama imali su Japan i Koreja, ne zato što su bili fiskalni rasipnici kao SAD, već zato što veoma zavise od uvoza. Kina polako počinje da klizi u sličnu provaliju. Američki potrošači ne žele, a neće ni moći da se vrate svome rasipanju na kredit, bar ne u doglednoj budućnosti; međutim, azijske privrede još ne podstiču domaću tražnju. Pad kod američkih domaćinstava iznosio je oko 18 odsto krajem 2008, odnosno 11,2 biliona dolara, uz dalje gubitke u prvom kvartalu 2009. Naročito pripadnici bejbi bum generacije, čije je neto bogatstvo palo u većoj meri nego kod ostalih generacija zato što su i imali više imovine nego opšta populacija, moraju ponovo da se vrate štednji jer im uskoro predstoji penzionisanje, tako da neće više lako posezati za novčanikom čak ni ako ponovo bude bilo mogućno dobiti povoljne kredite. Azijske zemlje su se relativno brzo oporavile od krize s kraja 90-ih godina zato što je globalna tražnja bila još uvek veoma velika; odakle sada da potekne tražnja? Jedina nada je javna potrošnja kroz ovaj novi američki zakon o stimulaciji privrede, a baš je on žestoko osporavan. Međutim, sasvim je malo zemalja koje su spremne i kadre da se isprse kao SAD. Sve ovo nagoveštava prilično dugu recesiju, ili možda dugi period ravnog, eventualno sasvim umerenog rasta. U stvari, ako budemo imali sreće, ponovićemo japanske rezultate iz 90-ih godina, rast u rasponu od nula do jedan posto. Moramo ovu krizu sagledati iz dugoročne perspektive. Generacija rođena u vreme bejbi buma – i sam joj pripadam – prošla je kroz život rasipno trošeći i nedovoljno štedeći, i pri tom se oslobađajući poreza (sem u vrlo kratkom periodu u vreme Klintonove vladavine, kada smo uspeli da ostvarimo budžetski suficit). Izlaz iz krize koja je na taj način stvorena, zahtevaće znatno povišenje već ionako visokih nivoa javnog duga koji je upravo ta generacija napravila; ne samo da će ta dugovanja biti preneta na buduće naraštaje, već će pripadnici generacije bejbi buma početi da prave velike zdravstvene troškove – s obzirom na uzrast – i time odlomiti poveliki deo budućeg BDP-a, ako se ne postave neka ograničenja. Sve ovo ne znači neuspeh kapitalizma, već neuspeh američke javne politike. Neminovno je, međutim, da kredibilitet svega do čega je Amerikancima izuzetno stalo – na primer, liberalne demokratije i tržišne privrede – bude ozbiljno poljuljan usled krize. Od Letonije do Koreje i Meksika, u celom svetu, dakle, ljudi pate zbog globalne recesije začete u SAD. Recesija je u velikoj meri plod silne vere koju su Amerikanci imali u sposobnost slobodnog tržišta da samo sebe reguliše, što je ključni model kako reganizma, tako i tzv. anglosaksonskog modela kapitalizma. Alen Grinspen je jesenas priznao da je zapanjen zbog toga što finansijska zajednica nije, u sopstvenom interesu, uočila greške i postarala se da ih otkloni. Sada, kada se ispostavilo da je javni sektor dužan da počisti sve iza finansijske zajednice, moramo prestati da se samo čudimo i zapanjujemo. Vreme nam je da pređemo na drugačiji model kapitalizma – ako želimo da popravimo svoju ekonomiju i da na svetskoj sceni vaspostavimo bar trunčicu kredibilnosti. (The American Interest)