Socijalizam nije ideologija

Mnogi sada kažu kako su videli da kriza dolazi. - To nije bilo teško. Postojao je bataljon Kasandri koji je stalno ukazivao na labilnost finansijskog tržišta, ali ko je to uopšte hteo da sluša? Živeli smo u fazi frivolnosti. Ne sme se zaboraviti: moderna je izgrađena na paralelogramu antagonističkih psihopolitičkih energija. U njoj se neprestano rvu frivolne, lakomislene snage, koje pospešuju potrošnju sa ozbiljnim, sigurnosnim i down to earth orijentisanim tendencijama. Sve dok je vladala konjunktura frivolnosti, nije dolazilo vreme Kasandri. Ali Kasandre se ionako nikad ne slušaju, ljudsko pravo na lakomislenost se ne da tlačiti ni u jednom vremenu. Tako pojedini dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju sumnjaju, nakon događaja iz poslednjih meseci, da se u njihovom području i dalje može koristiti uobičajeni pojam racionalnosti. - Ako je tako, zauzimao bih se za to da vrate Nobelove nagrade, jer su skoro sve one date za rad koji se zasniva na racionalističkom idealizovanju i matematičkom blefu. Konačno se moraju i ekonomske nauke rekonstruisati kao nauke s udelom iracionalnog, kao teorije čije postupanje nagoni strast i određuje slučaj. Više od sto godina psihologija opisuje ljude kao animal irrationale. Nešto slično se sada polako ocrtava i u ekonomskim naukama. I tu se sve više čovek oslikava kao biće koje se praktično nikad ne ponaša kao razumni dugotrajni računar. Stvarni čovek, kako se pojavljuje izvan teoretskih modela, živi u strastima, od slučaja i zahvaljujući oponašanju. Za ljude koji su prosvetiteljski nastrojeni, ova dijagnoza je prejaka. Želimo da važimo za razumne, organizovane, prozirne i originalne, a u stvarnosti smo neuračunljivi, haotični, magloviti i repetitivni. Da li je potrebna regulacija tržišta? Ona koja potiče od države ili internacionalnih službenika finansijskog tržišta? - Države sad nastupaju kao business angel za etablirane firme i banke – ta funkcija je do sada bila poznata samo za sturt up - preduzetnike koji su se zaštitnički uzimali podruku uz rizične kredite. U osnovi je pitanje o državi u ovom kontekstu apsurdno. Svaki je posmatrač, koji nije bio zaslepljen, uvek znao da ništa ne ide bez države koja daje okvire, reguliše, nadgleda, nikakvo privatno poslovanje, tržište, nikav posao s kapitalom. Zahvaljujući krizi država izlazi konačno iz skrovišta. Sad se ponovo shvata da ona kao učesnica na tržištu igra odlučujuću ulogu – ne samo kao neko ko raspodeljuje, nego i kao jemac i kupac krajnje instance. Ona je zapravo jedini multimilijarder koji imponira. Od nje je ipak duh vremena u poslednjih 30 godina napravio glupog Avgusta. Kriza je u realnom tržištu odavno došla, Jirgen Habermas se žalio u „Cajtu“ na „vapeću društvenu nepravdu“. - Neravnopravnosti su upravo tamo uzele maha gde se država najviše dala zastrašiti. U Nemačkoj je to išlo toliko daleko da je država, pod pritiskom ideologija, zaboravila svoju definiciju kao čuvara opšteg dobra. Bila je ošamućena i izgubila je svoju efektivnu definiciju pred očima. Socijalizam se odavno pogrešno razume prosto kao partijski program ili kao socijalni pokret, u stvarnosti je moderna država per se funkcionalno socijalistička ili bolje polusocijalistička, isto kao što moderno društvo per se funkcioniše kapitalistički. Na osnovu toga što politička klasa ne razume to stanje, može se objasniti veliki deo aktuelne državne slabosti. Socijalizam se smatra za istorijski pobijen i ne shvata se da on nije nikakva ideologija, koja može da dođe i ode, nego predstavlja funkcionalnu dimenziju same državnosti, s kojom društvo stoji ili pada. Političar na visini bio bi neko ko ima jasan pogled na taj scenario. On bi razumeo da je uspešna država polusocijalistička agentura, koja iz godine u godinu uzima polovinu bruto proizvoda zemlje, da bi ispunila svoj zadatak preraspodele i očuvanja reda. To ona može samo u savezu sa ekonomijom koja dopušta da se iz nje redovno izvlači deo. Sa državnom kvotom oko pedeset odsto, javna ruka nije tako bedna kao što je to odavno. Šta može politika da učini da bi sprečila krizu nalik onoj iz tridesetih godina? - Videćemo da li će masivne državne pomoći i programi konjunkture, koji su mogli na iznenađujući način da se postave preko noći na noge, omogućiti željena dejstva. Jedan pozivan efekat je već vidljiv: sagnuti džin politika se budi. U međuvremenu se i više zna nego nakon crnog petka kako postupati s ekonomijom panike i recesijom. U svakodnevici država kao suveren poreza mora neprestano da balansira između dve podjednako opasne sugestije. Jedna kaže: povećaj poreze da bi rastao iznos za preraspodelu, a druga: smanji poreze da bi se dao zamah konjunkturi. Ali to je suština same moderne – neprestano ovamo-onamo između rasterećivanja i opterećivanja. Postoje staromodni pojmovi, koji sad uživaju novo poštovanje. „Opšte dobro“ bi bio jedan od njih. Engleska reč commonwealth i nemačka Gemeinwohl (opšte dobro) izražavaju moralnu intuiciju da postoje forme dobrobiti koje se samo zajednički mogu postići. Obe reči aludiraju na imunosistemsko značenje socijalnog, u njima odzvanja veza između zdravlja, blagostanja i zajedništva. Nažalost, retki su političari u eri uplašene države i bujne individualističke iluzije koji bi na ovo mogli da podsete s autoritetom. Da li će kriza izazvati preumljenje kod ekonomske elite? - Danas se govori isuviše o pohlepi bogatih. Iz mojih ličnih susreta s velikim poslovnim ljudima primećujem da se prosta psihologija nagona za bogaćenjem na njih ne može primeniti. Od momenta sticanja određene količine bogatstva, menja se psihička dinamika, bogatašu je od pohlepe važniji ponos. To važi i za oligarhe? - Postoji, naravno, i oligarstvo koje ostaje pohlepno i jadno. Ili kako su naše bake govorile: „Bogat čovek je siromašan čovek sa puno para.“ Ali ova opaska ne odgovara više za ljude koji su svoje bogatstvo internalizovali. Oni su dokaz da ljudi isto toliko žele da daju koliko i da uzimaju. Davanje je osnova za ekonomiju važnosti, i ko želi da izgradi kapital prestiža, mora se istaći kao davalac. Tako nastaju filantropski i kulturni angažmani. Voren Bafet i Bil Gejts, primera radi, rastali su se od velikog dela svog bogatstva u činu katarzičnog samouvećanja. To nisu nikakvi malograđanski gestovi pohlepe, nego neoaristokratski gestovi ponosa. Mora se čuvati od toga da se postupci u svetu bogatstva ne gledaju uvek samo preko malograđanskih naočara. Neue Zürcher Zeitung Priredio i preveo Dejan Aničić