Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   26.03.2017. 04:52
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
Рубрике
Писма
Недељник
Политика
Перископ
Двоглед
ВИП коментар
Економија
Људи
Реч
Вести
Друштво
Реч недеље
Људи и догађаји
Култура
Осврт
Догађаји недеље
Тевелогија
Мини интервју
Позориште
Свет
Људи
Тај луди свет
Топ техно
Life Style
Афоризми
НИН упитник
Колумне
Политички некоректно
Постекологија

 

Друштво

Патријарх у синагоги
Београдска Ханука

Паљењем свеће на осмокраком свећњаку менора, патријарх Иринеј је учинио храбар и поштовања вредан гест на који није био спреман ниједан српски патријарх пре њега. То је уједно знак да СПЦ уважава религијски плурализам у Србији

Већина православних медија и портала у свету крајем прошле недеље је на истакнутом месту, без коментара, објавила вест из Београда да је патријарх Иринеј 8. децембра, последњег дана јеврејског „празника слободе и светлости“ Хануке, посетио београдску синагогу и запалио једну од свећа на осмокраком свећњаку менора.
Иако то није први случај у историји православља, нити целокупног хришћанства, довољно је изузетан, па ће сигурно изазвати различите реакције. Већини је то колико храбар и поштовања вредан гест, толико и израз уважавања српског религијског плурализма, такође и јеврејских корена Христове вере, ма колико су општи хришћанско-јеврејски односи током историје били оптерећени.
Српски „зилоти“, увек будни и дежурни у праћењу свих корака првојерарха, поступак су одмах оквалификовали као јеретички, „посрнуће“, „канонски прекршај“, не заборављајући при том да му пребаце да и према другим конфесијама има ставове који их иритирају. По њима је „јудејска синагога сатанско збориште“, а најрадије цитирају јудеофобне текстове светог Јована Златоустог, из четвртог века. На такве, утисак нису оставили они који су им напоменули да Макабејце, који су бранили „чистоту вере израиљске“ (пре Христа), која је омогућила догађај који се обележава празником Ханука, славе и православци, 14. августа као свете мученике, неке породице и као крсну славу.
У синагоги „Сукат шалом“ (Колиба мира) поводом Хануке, са патријархом је био епископ бачки Иринеј Буловић, у име муслимана генерални секретар Един еф. Ашчарић, католике је представљао папски нунције у Београду, надбискуп Орландо Антонини. Као и прошле године, био је и председник Борис Тадић, у пратњи министра вера Богољуба Шијаковића. Сви они, као и ранији председник Јеврејског савеза Аца Сингер, запалили су по једну свећу. Прошле године на празник Хануке у синагоги је био у име СПЦ епископ јегарски Порфирије Перић.
Како објашњава београдски рабин Исак Асиел, није се радило о богослужењу, већ о окупљању последњег дана празника који нема првенствено религијски карактер. Ханука није „библијски благдан“, уведен по светим књигама много раније, као Рош хашана, Јом Кипур, или Песах. Обележава се „тек“ од 164. године пре Христа, дакле након утврђивања канона. У његовом средишту је победа у „очувању идентитета“, од тадашњег јелинског глобализма.
Сваки народ има право да чува своју националну и верску особеност и да у својим редовима избегне конфликте око утицаја других култура које желе да му се наметну. Током празника обичај је да се пале свеће, не само у синагогама, већ и у приватним домовима, у излозима продавница, на јавним местима. Свећу може да запали свако и свуда, такође деца, али и они који нису „Мојсијеве вере“. У београдској синагоги је након „поздравног слова“, рабин беседио о празнику, хор је певао пригодне али не обредне песме.
„Добро је да на празник светлости растерамо мрак предрасуда и међусобног непознавања, живећи у једној земљи, толико тога имамо заједничког. Спаја нас простор, али и један Бог, Створитељ, Бог Аврама, Исака, Јакова, праотаца трију монотеистичких вера, јеврејске, хришћанске и исламске“, истиче рабин, задовољан што је сусретање имало велики одјек. Присутно је било, каже он, и седамнаест страних амбасадора, видели су слику Србије као толерантне земље суживота народа и религија. „То је уједно наша порука свету“.
Председник Савеза јеврејских општина од 1994. до 2007, сада почасно на тој функцији, Аца Сингер, присећа се да је патријарх Павле долазио у седиште Јеврејског савеза разним поводима. На обележавању Хануке није био, у београдској синагоги присуствовао је обележавању Дана холокауста, са тадашњим председником Војиславом Коштуницом. По њему, веома је значајно да су били присутни тако високи представници свих традиционалних верских заједница Србије.
Антисемитизма има и у српском православљу, међутим, наглашава Сингер, веома је важно да се СПЦ од његових носилаца ограђивала. „Са јеврејског аспекта, веома је важно истаћи да се врх Цркве дистанцирао од антисемитизма“ и у својим саопштењима нагласио да „клирици који такве ставове заступају, не представљају цркву.
Београдски рабин Асиел са своје стране се не упушта у разматрање православно- јеврејских односа на овим просторима у ранијим деценијама и вековима, то је тема за историчаре. И њему је познато да се и у црквеним круговима сумња у аутентичност делова неких књига и текстова појединих српских познатих православних теолога које су у форми у којој су објављене изричито антисемитске.
До папе Јована Павла Другог, током готово два миленијума, ниједан хришћански поглавар ма које цркве није ушао у јеврејску богомољу. Он је, на вратима синагоге у Риму, 13. априла 1988, немо загрлио главног рабина, док је хор певао Алелуја. .Аплаузом га је поздравило 900 званица. У проповеди папа је изразио жаљење због дискриминације и страдања Јевреја од католика током векова.
Следећи сусрет у римској синагоги уследио је 24 године касније, 17. јануара ове године, који је папа Бенедикт Шеснаести означио „тренутком Божје милости“. Нагласак је ставио, како би сваки други хришћански поглавар или великодостојник требало да учини, ма где, на „братство у светим књигама“, заједничко наслеђе, законе, пророке. Такође на „Десет Божјих заповести“, пренетих Мојсеју за Јевреје, а преко њих и све остале народе. То је данас „Магна карта“ етике човечанства.
Руски патријарх Кирил, као и његов претходник Алексиј, сусреће се редовно са рабинима, мада не у синагоги.
Садашњи грузијски патријарх-католикос Илија Други, 2005. је са рабинима запалио свећице на менори, из певање упечатљивог првог псалма. Пожелео је „братске односе двају народа и вера“.
Дванаест православних богослова, клирика неколико цркава, објавило је 2007. на десет страница декларацију у којој у десет тачака траже да се у православљу измени однос према „Јеврејима и јудаизму“. Констатују да антисемитизма има у богослужбеним текстовима, посебно у предускршњим службама. Сличан захтев објавила је потом и њујоршка „Антидифамациона лига“. Декларација је наишла на резерве, неки су желели да се нагласи разлика између „антијудејског“ и „антисемитског“.
Међу хришћанима разних деноминација, самопреиспитивање у вези „јеврејског питања“ и антисемитизма наступа тек после холокауста, и то не одмах. У вези Аушвица, и не само њега, дошло се до закључка, није на месту чудити се где је Бог тада био, већ човек, и шта је он (по)чинио. 

Кратка историја српских Јевреја: Милошево Давиче
Бурна времена за Јевреје међу Србима почињу са Првим српским устанком. Потомци шпанских Сефарда који су избегли у Отоманску империју бежећи од инквизиције, склонили су се 1804. од ратних збивања са Дорћола у Земун, у Аустро-Угарску. Ипак, подржавали су Србе, снабдевали их оружјем. Турци су им се брутално светили.
Прича се да је кнез Милош волео Јевреје. Хаим бен Давид био је Милошев сараф (мењач новца). Од милоште га је Милош звао - Давиче. Зато што му је једном, како се приповеда, 1835. Давиче спасао живот. Давиче је био и Јусуф-пашин сараф, па је морао свашта да чује и да сазна. Једном је паша позвао Милоша „на договор“. Александар Лебл пише: „Давиче, који је имао локал код данашње Грчке краљице, зауставио га је (Милоша Обреновића, прим. н.) и рекао му да не иде, јер ће бити убијен.“ Милош није отишао код паше, а Давиче је побегао преко Земуна у Беч: „Милош је наредио да у споровима Јевреја и Срба може судити само он и одбио захтеве бакала (болтаџија) и неких других еснафа да се ограничи број јеврејских радњи јер и они плаћају исте дажбине као и Срби“, додаје Лебл.
Али, са српским династичким променама мењала се и политика према Јеврејима. Под кнезом Александром Карађорђевићем, па онда Михаилом и Миланом Обреновићем, за Јевреје су важила ограничења, пре свега забрана настањивања ван београдског шанца, пише Лебл. Године 1861. донет је декрет о протеривању шездесет јеврејских породица. Повучен је после месец дана. Донет је нови закон: Јеврејима се дозвољава да се баве одређеним професијама али само у оквирима јеврејске заједнице. Српски парламент укида сва ограничења за своје јеврејске грађане 1889. године. Ове забране историчар Предраг Марковић објашњава реакцијом младе српске трговачке класе на конкуренцију: „Србија је Берлинским конгресом обавезана на толеранцију према Јеврејима.“ После Првог светског рата када Београд постаје престоница Краљевине Југославије, млади Јевреји све више напуштају Дорћол, баве се различитим професијама... Пред Други светски рат у Београду живи око 12.000 Јевреја, 80 одсто Сефарда и 20 одсто Ашкеназа. „Од Краљевине Србије, нарочито прве и друге Југославије, Јевреји су били интегрисани у српску елиту, у свим системима... Никад није постојала дискриминација према њима. Ако је и постојала, није је било пре 1920. године, када су нам нетрпељивост према Јеврејима донели бели емигранти, руске избеглице.“
А онда је дошао 6. април 1941. Од предратне јеврејске београдске заједнице, холокауст је преживело 1.115 београдских Јевреја. Од пет синагога у Србији (новосадска, нишка, суботичка, земунска и београдска) једина активна је – београдска. Налази се у Улици маршала Бирјузова 19. 



Живица Туцић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Томислав Николић, председник Српске напредне странке

После Мирка Цветковића може и Ивица Дачић, кад већ падамо, да падамо.

Прочитајте све мисли

Друштво