Beogradska Hanuka

Većina pravoslavnih medija i portala u svetu krajem prošle nedelje je na istaknutom mestu, bez komentara, objavila vest iz Beograda da je patrijarh Irinej 8. decembra, poslednjeg dana jevrejskog „praznika slobode i svetlosti“ Hanuke, posetio beogradsku sinagogu i zapalio jednu od sveća na osmokrakom svećnjaku menora. Iako to nije prvi slučaj u istoriji pravoslavlja, niti celokupnog hrišćanstva, dovoljno je izuzetan, pa će sigurno izazvati različite reakcije. Većini je to koliko hrabar i poštovanja vredan gest, toliko i izraz uvažavanja srpskog religijskog pluralizma, takođe i jevrejskih korena Hristove vere, ma koliko su opšti hrišćansko-jevrejski odnosi tokom istorije bili opterećeni. Srpski „ziloti“, uvek budni i dežurni u praćenju svih koraka prvojerarha, postupak su odmah okvalifikovali kao jeretički, „posrnuće“, „kanonski prekršaj“, ne zaboravljajući pri tom da mu prebace da i prema drugim konfesijama ima stavove koji ih iritiraju. Po njima je „judejska sinagoga satansko zborište“, a najradije citiraju judeofobne tekstove svetog Jovana Zlatoustog, iz četvrtog veka. Na takve, utisak nisu ostavili oni koji su im napomenuli da Makabejce, koji su branili „čistotu vere izrailjske“ (pre Hrista), koja je omogućila događaj koji se obeležava praznikom Hanuka, slave i pravoslavci, 14. avgusta kao svete mučenike, neke porodice i kao krsnu slavu. U sinagogi „Sukat šalom“ (Koliba mira) povodom Hanuke, sa patrijarhom je bio episkop bački Irinej Bulović, u ime muslimana generalni sekretar Edin ef. Aščarić, katolike je predstavljao papski nuncije u Beogradu, nadbiskup Orlando Antonini. Kao i prošle godine, bio je i predsednik Boris Tadić, u pratnji ministra vera Bogoljuba Šijakovića. Svi oni, kao i raniji predsednik Jevrejskog saveza Aca Singer, zapalili su po jednu sveću. Prošle godine na praznik Hanuke u sinagogi je bio u ime SPC episkop jegarski Porfirije Perić. Kako objašnjava beogradski rabin Isak Asiel, nije se radilo o bogosluženju, već o okupljanju poslednjeg dana praznika koji nema prvenstveno religijski karakter. Hanuka nije „biblijski blagdan“, uveden po svetim knjigama mnogo ranije, kao Roš hašana, Jom Kipur, ili Pesah. Obeležava se „tek“ od 164. godine pre Hrista, dakle nakon utvrđivanja kanona. U njegovom središtu je pobeda u „očuvanju identiteta“, od tadašnjeg jelinskog globalizma. Svaki narod ima pravo da čuva svoju nacionalnu i versku osobenost i da u svojim redovima izbegne konflikte oko uticaja drugih kultura koje žele da mu se nametnu. Tokom praznika običaj je da se pale sveće, ne samo u sinagogama, već i u privatnim domovima, u izlozima prodavnica, na javnim mestima. Sveću može da zapali svako i svuda, takođe deca, ali i oni koji nisu „Mojsijeve vere“. U beogradskoj sinagogi je nakon „pozdravnog slova“, rabin besedio o prazniku, hor je pevao prigodne ali ne obredne pesme. „Dobro je da na praznik svetlosti rasteramo mrak predrasuda i međusobnog nepoznavanja, živeći u jednoj zemlji, toliko toga imamo zajedničkog. Spaja nas prostor, ali i jedan Bog, Stvoritelj, Bog Avrama, Isaka, Jakova, praotaca triju monoteističkih vera, jevrejske, hrišćanske i islamske“, ističe rabin, zadovoljan što je susretanje imalo veliki odjek. Prisutno je bilo, kaže on, i sedamnaest stranih ambasadora, videli su sliku Srbije kao tolerantne zemlje suživota naroda i religija. „To je ujedno naša poruka svetu“. Predsednik Saveza jevrejskih opština od 1994. do 2007, sada počasno na toj funkciji, Aca Singer, priseća se da je patrijarh Pavle dolazio u sedište Jevrejskog saveza raznim povodima. Na obeležavanju Hanuke nije bio, u beogradskoj sinagogi prisustvovao je obeležavanju Dana holokausta, sa tadašnjim predsednikom Vojislavom Koštunicom. Po njemu, veoma je značajno da su bili prisutni tako visoki predstavnici svih tradicionalnih verskih zajednica Srbije. Antisemitizma ima i u srpskom pravoslavlju, međutim, naglašava Singer, veoma je važno da se SPC od njegovih nosilaca ograđivala. „Sa jevrejskog aspekta, veoma je važno istaći da se vrh Crkve distancirao od antisemitizma“ i u svojim saopštenjima naglasio da „klirici koji takve stavove zastupaju, ne predstavljaju crkvu. Beogradski rabin Asiel sa svoje strane se ne upušta u razmatranje pravoslavno- jevrejskih odnosa na ovim prostorima u ranijim decenijama i vekovima, to je tema za istoričare. I njemu je poznato da se i u crkvenim krugovima sumnja u autentičnost delova nekih knjiga i tekstova pojedinih srpskih poznatih pravoslavnih teologa koje su u formi u kojoj su objavljene izričito antisemitske. Do pape Jovana Pavla Drugog, tokom gotovo dva milenijuma, nijedan hrišćanski poglavar ma koje crkve nije ušao u jevrejsku bogomolju. On je, na vratima sinagoge u Rimu, 13. aprila 1988, nemo zagrlio glavnog rabina, dok je hor pevao Aleluja. .Aplauzom ga je pozdravilo 900 zvanica. U propovedi papa je izrazio žaljenje zbog diskriminacije i stradanja Jevreja od katolika tokom vekova. Sledeći susret u rimskoj sinagogi usledio je 24 godine kasnije, 17. januara ove godine, koji je papa Benedikt Šesnaesti označio „trenutkom Božje milosti“. Naglasak je stavio, kako bi svaki drugi hrišćanski poglavar ili velikodostojnik trebalo da učini, ma gde, na „bratstvo u svetim knjigama“, zajedničko nasleđe, zakone, proroke. Takođe na „Deset Božjih zapovesti“, prenetih Mojseju za Jevreje, a preko njih i sve ostale narode. To je danas „Magna karta“ etike čovečanstva. Ruski patrijarh Kiril, kao i njegov prethodnik Aleksij, susreće se redovno sa rabinima, mada ne u sinagogi. Sadašnji gruzijski patrijarh-katolikos Ilija Drugi, 2005. je sa rabinima zapalio svećice na menori, iz pevanje upečatljivog prvog psalma. Poželeo je „bratske odnose dvaju naroda i vera“. Dvanaest pravoslavnih bogoslova, klirika nekoliko crkava, objavilo je 2007. na deset stranica deklaraciju u kojoj u deset tačaka traže da se u pravoslavlju izmeni odnos prema „Jevrejima i judaizmu“. Konstatuju da antisemitizma ima u bogoslužbenim tekstovima, posebno u preduskršnjim službama. Sličan zahtev objavila je potom i njujorška „Antidifamaciona liga“. Deklaracija je naišla na rezerve, neki su želeli da se naglasi razlika između „antijudejskog“ i „antisemitskog“. Među hrišćanima raznih denominacija, samopreispitivanje u vezi „jevrejskog pitanja“ i antisemitizma nastupa tek posle holokausta, i to ne odmah. U vezi Aušvica, i ne samo njega, došlo se do zaključka, nije na mestu čuditi se gde je Bog tada bio, već čovek, i šta je on (po)činio.  Kratka istorija srpskih Jevreja: Miloševo Daviče Burna vremena za Jevreje među Srbima počinju sa Prvim srpskim ustankom. Potomci španskih Sefarda koji su izbegli u Otomansku imperiju bežeći od inkvizicije, sklonili su se 1804. od ratnih zbivanja sa Dorćola u Zemun, u Austro-Ugarsku. Ipak, podržavali su Srbe, snabdevali ih oružjem. Turci su im se brutalno svetili. Priča se da je knez Miloš voleo Jevreje. Haim ben David bio je Milošev saraf (menjač novca). Od milošte ga je Miloš zvao - Daviče. Zato što mu je jednom, kako se pripoveda, 1835. Daviče spasao život. Daviče je bio i Jusuf-pašin saraf, pa je morao svašta da čuje i da sazna. Jednom je paša pozvao Miloša „na dogovor“. Aleksandar Lebl piše: „Daviče, koji je imao lokal kod današnje Grčke kraljice, zaustavio ga je (Miloša Obrenovića, prim. n.) i rekao mu da ne ide, jer će biti ubijen.“ Miloš nije otišao kod paše, a Daviče je pobegao preko Zemuna u Beč: „Miloš je naredio da u sporovima Jevreja i Srba može suditi samo on i odbio zahteve bakala (boltadžija) i nekih drugih esnafa da se ograniči broj jevrejskih radnji jer i oni plaćaju iste dažbine kao i Srbi“, dodaje Lebl. Ali, sa srpskim dinastičkim promenama menjala se i politika prema Jevrejima. Pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem, pa onda Mihailom i Milanom Obrenovićem, za Jevreje su važila ograničenja, pre svega zabrana nastanjivanja van beogradskog šanca, piše Lebl. Godine 1861. donet je dekret o proterivanju šezdeset jevrejskih porodica. Povučen je posle mesec dana. Donet je novi zakon: Jevrejima se dozvoljava da se bave određenim profesijama ali samo u okvirima jevrejske zajednice. Srpski parlament ukida sva ograničenja za svoje jevrejske građane 1889. godine. Ove zabrane istoričar Predrag Marković objašnjava reakcijom mlade srpske trgovačke klase na konkurenciju: „Srbija je Berlinskim kongresom obavezana na toleranciju prema Jevrejima.“ Posle Prvog svetskog rata kada Beograd postaje prestonica Kraljevine Jugoslavije, mladi Jevreji sve više napuštaju Dorćol, bave se različitim profesijama... Pred Drugi svetski rat u Beogradu živi oko 12.000 Jevreja, 80 odsto Sefarda i 20 odsto Aškenaza. „Od Kraljevine Srbije, naročito prve i druge Jugoslavije, Jevreji su bili integrisani u srpsku elitu, u svim sistemima... Nikad nije postojala diskriminacija prema njima. Ako je i postojala, nije je bilo pre 1920. godine, kada su nam netrpeljivost prema Jevrejima doneli beli emigranti, ruske izbeglice.“ A onda je došao 6. april 1941. Od predratne jevrejske beogradske zajednice, holokaust je preživelo 1.115 beogradskih Jevreja. Od pet sinagoga u Srbiji (novosadska, niška, subotička, zemunska i beogradska) jedina aktivna je – beogradska. Nalazi se u Ulici maršala Birjuzova 19.