Večiti sjaj ljubljanskog zlata

Kuda ? - upita policajac na hrvatsko-slovenačkoj granici, reklo bi se više iz znatiželje nego po službenoj dužnosti. - U LJubljanu, na okupljanje košarkaša koji su pre 40 godina tamo postali svetski prvaci - rekosmo. - Šta? Titula svetskog prvaka osvojena je u LJubljani? Pojma nisam imao - iskreno reče policajac i ljubazno požele srećan put. NJegova mladost i neobaveštenost razlog su više da se priča o junacima naše prve „zlatne” košarkaške radosti ispriča uvek kad ima i najmanjeg povoda. Doduše, tokom trodnevnog boravka u Sloveniji uverili smo se da ima i mnogo mladih koji znaju puno o trijumfu u ljubljanskom „Tivoliju” u maju 1970. Susret zlatne generacije organizovao je lično Ivo Daneu, kapiten tima iz 1970. godine. Dakle, ono što je u maju, kad je bilo okruglo 40 godina, trebalo da urade košarkaški savezi Slovenije, Hrvatske i Srbije, jer su igrači bili iz klubova koji su teritorijalno pripadali ovim savezima, uradio je Daneu. Od 12 igrača koji su osvojili zlatnu medalju došla su osmorica, plus selektor Ranko Žeravica, a takođe je bio i stari košarkaški radnik, duša šampionata u LJubljani, Boris Kristančič. Na koktelu u hotelu „Union” na „prozivku” Ranka Žeravice, sa čašom šampanjca u ruci, stali su Ivo Daneu, Petar Skansi, Vinko Jelovac, Dragutin Čermak, Nikola Plećaš, Damir Šolman i Rato Tvrdić. Od najavljenih nije se pojavio onaj kome je bilo najbliže, LJubljančanin Aljoša Žorga, ali razlog je bila temperatura. Pridružio se drugovima u nedelju. Nisu došli Dragan Kapičić zbog obaveza i LJubodrag - Duci Simonović zbog problema sa leđima. Dvojica, nažalost, nisu među živima. Trajko Rajković je umro od infarkta samo pet dana posle trijumfa u LJubljani a Krešimir Ćosić pre 14 godina. Da se LJubljana ipak na neki način graniči sa Balkanom pokazala je večera koja je presela svima, a naročito Skansiju, kada je konstatovano da je neko sa čiviluka pokupio Skansijevu jaknu sa dokumentima, novcem i ključevima od kuće... Sutradan je, umesto da krene sa drugovima u Novu Goricu gde je bio nastavak druženja, menjao bravu i čekao vesti od policije. Uveče ih je i dočekao: novčanik je nađen sa svim dokumentima, čak su uredno priključeni i ključevi, samo je nedostajalo 500 evra: - Ne verujem da je bilo toliko, ti nikada nemaš tolike novce sa sobom - nije propustio da ga pecne večiti šaljivdžija Rato Tvrdić. Programom boravka u Sloveniji nije bilo predviđeno nikakvo „druženje” sa bilo kojom zvaničnom institucijom jer niko nije pokazao interesovanje da primi šampione, ali na insistiranje ovog novinara deo ekipe koji je autobusom krenuo ka Novoj Gorici zastao je pred „Tivolijem” samo za slikanje... Zašto Nova Gorica, a ne LJubljana? Pa jednostavno zato što u tom lepom mestu na granici (koja ne postoji) sa Italijom Ivo Daneu ima grupu velikih prijatelja, košarkaških entuzijasta, koji već 14 godina organizuju pionirski „Vikov memorijal”, takmičenje pionira, koji svake godine okuplja sve više ekipa iz sve više zemalja. Memorijal nosi ime rano preminulog lokalnog sportskog entuzijaste Viktora Humara. Ove godine bilo je 107 učesnika iz devet zemalja! U Novoj Gorici sretosmo i Ivana Sarjanovića, nekadašnjeg košarkaša Crvene zvezde iz šampionskih dana s početka 70-ih. Radi kao lekar u Novoj Gorici. Miran Lovrič, Tase Lazevski, Dražen Grbac, Miran Franko i ostali entuzijasti, ugledni i uspešni poslovni ljudi, sjajno su organizovali manifestaciju na kojoj su počasni gosti bili sportski heroji Jugoslavije iz 1970. Svečanost su uveličali legendarni gimnastičar Miroslav Cerar, iz obližnjeg Trsta stigao je košarkaški trener Bogdan Tanjević, kandidat za reprezentaciju 1970, uz pošteno priznanje da je „Ranko odabrao najbolje”. Na dodeli priznanja i „Ol star” utakmici najboljih pionira, publika u novogoričkoj dvorani ovacijama je pozdravljali šampione iz 1970. Spikeri su na slovenačkom, srpskom i engleskom vodili konferansu dok su se na velikom video-bimu vrteli poslednji trenuci meča Jugoslavija-SAD (70-63), oni detalji kada Nikola Plećaš promašuje prvo slobodno bacanje, a pogađa drugo za konačnu „overu” pobede... Šampionima, umesto zlatnih medalja, oko vrata stavljaju „Zlatno sunce”, sa njihovim imenima, simbol malog novogoričkog kluba „Sonček”. Odnekuda se pojavio i Beno Hvala, poznati ljubljanski reditelj, koji je za vreme Svetskog prvenstva 1970. u svet slao sliku iz „Tivolija”. Tokom dvodnevnog boravka u „slovenačkoj Toskani” i obilaska nekoliko čuvenih vinarija iz kojih kvalitetna vina odlaze u čitav svet, bilo je mnogo šala, prepričavanja uspomena, puno smeha... LJudi više nego srdačni, polomiše se oko slavnih gostiju a, bogami, i oko nekoliko novinara koji su ih pratili. Prilikom obilaska crkve na Svetoj gori, podignutoj prvi put 1529. godine, kasnije više puta rušenoj i obnavljanoj na vrhu brda visokog 682 metra, sveštenici-franjevci ostaviše gotovo sve aktivnosti da u posebne odaje odvedu košarkaške legenda. „Kakva čast, kakva čast”, stalno je ponavljao starešina franjevaca pokazujući zavidno znanje o sportu. Gosti su počašćeni „pokorom”, odličnom travaricom, a Ranku Žeravici, u šali naravno, pade na pamet da uđe u kabinu u kojoj sveštenici slušaju ispovedi „grešnika”. - Bolje da ne ulaziš, morali bismo ti pričati stvari koje bolje da ne znaš ni posle 40 godina - odvrati ga od ideje Nikola Plećaš. Najgore (ili najbolje, u zavisnosti od ugla gledanja) je što je svaka poseta donosila obavezu probanja raznih vina. Blaga primorska klima idealna je za gajenje grožđa i po okolnim brdima bukvalno nema ni metra neiskorišćenog prostora. Svuda pobodeno kolje, uvezani čokoti kao pod konac, prelepa priroda koju su vredni ljudi pretvorili ne samo u izvor prihoda već i u mesto uživanja. U svim razgovorima nezaboravni su Trajko i Krešo. Ivo Daneu tvrdi da je „Ćosić bio najbolji među nama”. Odmah naviru sećanja na njegove avanture i dogodovštine, naročito pre prelaska u mormonsku veru. Rato Tvrdić, kao autentični svedok, zapravo inicijator ideje, priča anegdotu: - Na jednom turniru uoči Svetskog prvenstva u Montevideu igrali smo u nekoj sali koja se nije grejala. Posmrzavasmo se, naročito na klupi. Predložim ja cimeru Kreši da preko dresova obučemo pižame a preko njih trenerke, da nam bude toplije. Krešo, međutim, zaboravi da obuče dres, nego preko pižame navuče trenerku. Pred kraj utakmice Ranko ga pošalje na zagrevanje... Krešo pobegne iza koša, Ranko krivi vrat tražeći ga, pošalje me da ga dovedem. Šta ću, kako da mu kažem da Krešo nema dres. Izmislim da se „mulac” od treme „usra”... Ranko ljut ko ris reče „Ma znao sam da od njega nikad igrač neće biti...” Boša Tanjević evocira uspomene na ljudinu Trajka koji je u pola noći znao odnose svih svetskih valuta, Plećaš priča kako je Partizanu jednom u Beogradu dao 69 poena (bez trojki, naravno), sa Šolmanom se seća zajedničkog početka u maloj zagrebačkoj Mladosti iz koje je Nikola otišao u Lokomotivu, a Damir u Jugoplastiku... Čermak je potegao čak iz Palm Springsa u Kaliforniji da bi video drugove, 81-godišnjem Žeravici nije bilo teško da stigne iz Saragose. Ranko je sve zadivio vitalnošću, nepogrešivom memorijom, svežinom duha i ideja... Ivo Daneu priča kako je i zašto celog života ostao u Olimpiji: - Bilo mi je dobro, imao sam dobar posao, radila je i supruga, nisam imao potrebu da idem napolje. Mada sam mogao. Real Madrid mi je nudio 25.000 dolara, što su bile velike pare, ali morao bih da emigriram. Nismo imali diplomatske odnose sa Španijom... U nastavku priča kako je izbegao jedan drugi „transfer”: - Negde pre kraj šezdesetih godina zapeo Stane Dolanc da me učlani u Partiju. Ja kažem: „Samo s nogama napred”, to jest, mrtav. On insistira, traži način. Onda mu predložim: - Važi, učlaniću se, ali da mi date 10.000 maraka i da se javno kaže da sam se upisao zbog para a ne zbog ideologije... Nikad me više nije vrbovao iako smo ostali veliki prijatelji. Svi do jednog tvrde da bi Radivoj Korać bio u ekipi da nije tragično završio život godinu dana ranije u saobraćajki kod Vogošće. Žeravica, čak, tvrdi da je čitava koncepcije igre bila zasnovana na realizatorskim sposobnostima legendarnog strelca, a zatim iznosi sećanje na njegovu pogibiju koju je video najdirektnije: - Vraćali smo se kolima iz Sarajeva, moja supruga i ja u jednim kolima, on u svom „folksvagenu”, sa motorom nazad, iza nas. Na nekoj uzbrdici, počeo sam da zaobilazim kamion, Žućko je takođe krenuo... Kada sam se vratio u desnu traku iz suprotnog pravca se pojavio autobus koji, pokazaće se kasnije, nije imao kočnice... U retrovizoru sam video sudar... Mojim kolima odvezli smo nesrećnog Žućka u ambulantu, moja supruga držala mu je glavu na krilu i izvlačila jezik... Nažalost, nije mu bilo spasa, umro je posle nekih pet-šest sati. Bila je to velika ljudska i sportska tragedija, izgubili smo velikog čoveka i velikog igrača. Svi Žućkovi drugovi ističu njegovu skromnost, obrazovanje, drugarstvo. Rato se seća neke turneje, valjda beše po Americi: - Danima, sa dva dolara u džepu, gledam jednu jaknu. Mogu samo da je sanjam. Žućko ukapira o čemu se radi i reši da mi je kupi! Jedva sam ga odgovorio, ponos mi nije dozvoljavao da mu to dopustim, ali hoću da kažem kakav je čovek bio. Žorga priča o Duciju Simonoviću sa kojim se zbližio tokom prvenstva, Skansi negira da je baš on bio junak pobede nad SAD i ukazuje na sjajnu igru Čermaka i Simonovića, na četiri odlučujuća poena Daneua... - Najteže nam je bilo protiv Italije. Prva utakmica, pritisak, predsednik Tito na tribinama. Jedva smo dobili u produžetku, znam samo da nikad ne bismo pobedili da nije bilo Kreše Ćosića, sam nas je držao u igri... Na rastanku zagrljaji, poljupci i poruke tipa „Drž` se majstore”. I dogovor: „Videćemo se 2020, na pedesetogodišnjici `zlatne LJubljane`.”