Streljani ideali

Dvadeset godina posle 9. marta jedno je nesporno: to je bila prva, prava pobuna građana protiv osionosti jednog režima i gušenja medijskih sloboda. Mada, danas bi razloga za pobunu bilo mnogo više, a među njima je najdrastičnija besprizorna nezainteresovanost vlasti za patnje običnih ljudi. Da su onda demonstranti znali da će plodovi demokratije u srpskoj „izvedbi“ ovako izgledati, na ulicama Beograda tada ne bi bilo ni slučajnih prolaznika. Devetog marta, pre dvadeset godina, oni koji su danas na vlasti nisu se bavili politikom. U nekom budžaku mirno su čekali da im neko drugi prokrči bezbedan put kroz opasna vremena. Zato su danas na vlasti nekadašnji trećerazredni likovi, koji nisu demonstrirali hrabrost, nego kukavičluk i lukavstvo. I naravno, preduzetnički duh koji, u vremenima tranzicije, od fukara pravi „ugledne“ građane. Koaliciju spahija i kabadahija. Tog 9. marta 1991. godine za svoje ideale poginuo je osamnaestogodišnji Brana Milinović. Ubijen je i policajac Neđa Kosović. To su rane koje nikada neće biti zalečene. Baš kao što nikada neće biti zaboravljena ni, nedavno preminula, Dragana Milojević–Srdić. Žena hrabrost, ispred vodenog topa, sa prkosno podignuta tri prsta, potpuno sama pred oružanom silom jednog režima. I ta slika je obišla svet. Može li danas toj antičkoj hrabrosti parirati najavljeno čučanje na stiroporu? Neko bi ovde zastao i opsovao našu sudbinu. Ipak, najlepše što se desilo tih dana bila je Terazijska česma, najveća erupcija pozitivne energije na prostorima cele tadašnje Jugoslavije, prvi i jedini protest čiji su svi zahtevi ispunjeni: pušteni su na slobodu Vuk Drašković i 108 uhapšenih demonstranata, smenjeni su čelnici RTS-a, oslobođeni su i ponovo počeli sa radom Studio B i B92, a ministar policije Radmilo Bogdanović je praktično primoran da podnese ostavku... Bio je to džinovski korak u oslobađanju od straha, jer je strah poluga svakog režima, kojom se upravlja onima što pristaju da budu podanici, umesto da budu građani. A, pre svega i iznad svega, od 9. marta i Terazijske česme ostaje u pamćenju hrabrost običnih ljudi. Nepristajanje na poniženja. Upravo to nepristajanje na ponižavanje jeste lekcija koju bi trebalo obnoviti. Međutim, izbijanje rata je pokopalo nade pobunjenih. Doduše, ovde se nade pokopavaju uvek, čak i u vremenima kada rata nema. Tako se desilo i da, zaslugom onih koji sebe, „ničim zasluženo“, smatraju demokratama, čak i period posle 5. oktobra postane masovna grobnica i stratište srpskih nadanja. Danas je Srbija zemlja bez ideala. Streljao ih je stranački feudalizam i liderski despotizam. Srbija je utučena, lišena i promila optimizma, na koji vlast hoće da je natera. Postala je zemlja nezaposlenih, osiromašenih, gladnih, u kojoj se uspostavlja moderno robovlasništvo, u kojoj pravde ima samo za bogate, zemlja po kojoj orgijaju lažni evropejci, lažni patrioti, lažni moralisti i nadasve lažne demokrate, ogrezle u besprizornom, sveopštem grabežu. Srbija je zemlja u kojoj je političko i ekonomsko silovanje građana postala uobičajena praksa, a partijska podobnost izvedena do perverzije, jer danas više ne možeš postati ni baba-sera bez pravoverne stranačke pripadnosti. Građani se, u uslovima lažne slobode, lažne demokratije i lažnog ekonomskog prosperiteta, nalaze pred tačkom ključanja, ali pred tom opasnom činjenicom nonšalantno se zatvaraju oči. Najgore je što današnji vlastodršci svojom glupošću i pohlepom širom otvaraju vrata onima koji su godinama unazad gori od njih, potvrđujući pravilo da je politički život u Srbiji stalno spuštanje ka dnu koje nema kraja. Cenzura štampe je sveobuhvatnija i suptilnija nego u doba kada su ljudi protiv toga demonstrirali. U jednom dnevnom listu, u kojem godinama pišem kolumnu, nedavno su mi zabranili tekst. Urednik rubrike mi je objasnio da je tekst nepodoban jer kritikuje vlast. „Tako su mi rekli“, bilo je jedino njegovo objašnjenje. Imena cenzora nije smeo da mi otkrije. Nekada su se bar cenzori u ovoj zemlji znali. Danas je demokratija, pa cenzore samo naslućujemo. Zato, slutim i da se 9. mart i Terazijska česma nikada nisu ni desili. NJihovo vreme tek dolazi. Sa nekim novim, pametnijim i uspešnijim klincima. (Autor je pisac i jedan od organizatora protesta 1991)