Lepota nečiste krvi

Foto Dalibor Danilović

Za one starije, njegovo prezime se vezuje za Adila Zulfikarpašića, najvećeg bošnjačkog ideologa. Nisu ni u kakvom bliskom srodstvu. Adil-beg, što je zapravo bio, Bojanu dođe više kao dalji amidža. Upoznali su se na jednom Bojanovom koncertu u Sarajevu i potom videli još dva puta.
Bojan Zulfikarpašić (45) je rođeni Beograđanin koji je sa pet godina naučio da svira klavir, u dvadesetoj je bio najbolji mladi džez muzičar bivše Jugoslavije. Kada je završio srednju muzičku školu, dobio je stipendiju za dalje školovanje u Mičigenu (SAD). Vratio se u zemlju da bi odslužio vojni rok. Poslednjih 25 godina živi i radi u Parizu.

NJegova muzika predstavlja događaj u svetu džeza, kao što je 2001. bio slučaj sa Solobsession, koji mu je doneo brojne međunarodne nagrade i priznanja. Francuska vlada mu je 2002. dodelila titulu viteza reda umetnosti i književnosti, a te godine je osvojio i nagradu Đanga Rajnharta za muzičara godine, koju dodeljuje Francuska džez akademija. NJegov album Xenophonia je 2007. bio album godine u Francuskoj, a 2012. mu je album Soul Shelter doneo Victories du jazz, najprestižniju nagradu u Francuskoj u oblasti džeza, kao i zvanje najboljeg džez muzičara u toj zemlji.

Bojan je ovih dana boravio u Beogradu zbog priprema za koncert, prvi veliki koji će održati u rodnom gradu, u Sava centru, 5. marta ove godine.

Šta želite da pokažete ovim koncertom Beograđanima, odnosno Novosađanima?

Jedini put sam do sada bio zadovoljan svojim solističkim koncertom na Kolarcu, a od tada je prošlo deset godina. Imao sam dobar klavir, svirao sam bez mikrofona, i sve je bilo kako treba. Svih ostalih puta, bio sam frustriran zbog lošeg instrumenta, lošeg ozvučenja, loše organizacije...

Kako doživljavate nekadašnju zemlju?

Isto kao i kada sam otišao iz nje. Moja zemlja je ona koja je bila, nije se smanjila. Imao sam sreću da me niko nije terao da se opredeljujem. Pokušavao sam da budem nacionalno opredeljen kao Beograđanin, to mi nije uspelo, Srbin ne mogu da budem jer nisam samo Srbin, mada mi je baba Srpkinja iz Kragujevca, tako da ja sa svoja dva pasoša, srpskim i francuskim, jednako sviram u svojoj bivšoj zemlji, u Istri ili Crnoj Gori, svuda se dobro osećam.

A ovdašnju kulturu i uslove u kojima rade vaše kolege, umetnici?

Za mene je paradoksalno kada čujem da ove godine nema novca za kinematografiju. Neko tu nešto veliko nije shvatio. Uloga kinematografije u promociji jedne zemlje je neverovatno velika, i mi to takođe znamo iz naše bliske prošlosti. I u Francuskoj umetnici, zbog krize, poslednjih godina žive pod pretnjom da će se smanjivati budžet za kulturu, ali nemoguće je zamisliti da se baš ništa ne daje za film, jer nema toga ko ne shvata koliko je film važan u afirmaciji identiteta jedne nacije. A Srbija danas upravo plasira ideju o identifikaciji identiteta nove, demokratske zemlje. Kultura bi u tome morala da ima mnogo veću ulogu.

Da li vam je nekad bio problem što se zovete Bojan a prezivate Zulfikarpašić?

Moj deda Zijo Zulfikarpašić je bio vizionar, geometar, koji je mereći zemlju po Srbiji odmerio jednu plavokosu učiteljicu, Nadu Popović, koja je bila moja baba. Verujem da je te 1932. to bilo dovoljno komplikovano, ako ne komplikovanije nego danas. Ali, njih dvoje je bilo baš briga. Mislim da sam ja na svog dedu, tako da su moja prva dva sina iz braka sa Francuskinjom, a imam ćerku sa Holanđankom. Pošto sam rođen u Beogradu, moj otac je rešio da se zovem Bojan, a moj brat Nebojša. Na tome sam mu zahvalan, ne zato što bi mi smetalo da se zovem Husein, već zato što je to odgovaralo zemlji u kojoj smo živeli i u kojoj sam rođen, i jednoj ideji koja je bila jasna, a koju sam ja još više razradio tokom života. Ja imam nečistu krv, kao i toliko miliona ljudi na planeti. I veoma sam ponosan zbog toga.