Ipak: Sa Pinto

Ni s Portugalom ni sa Brazilom u prošlosti nismo imali kontakta, pa nam se može oprostiti što smo mislili da se portugalska imena izgovaraju kao i španska ili italijanska. U stvari, u portugalskom se svako nenaglašeno „o“ na kraju reči i ispred vokala izgovara kao „u“. Ako to prihvatimo, onda bismo Sa Pintov rodni grad zvali „Portu“, dva popularna fudbalera „Kristijanu Ronaldu“ i „Ronaldinju“, književnike „Paulu Kuelju“ i „Žoze Saramagu“. Predsednik Evropske komisije bio bi „Žoze Manuel Barozu“, dok bi u Brazilu bili gradovi „Riju de Žaneiru“ i „Sau Paulu“, uz to i savezna država „Matu Grosu“. A pomislite tek kako bi se to menjalo po padežima: „Barozuova izjava“, „razgovor sa Pauluom Kueljuom“, „Rikarduu Sa Pintuu stigao telegram iz Rijua“...! Neki misle da fonetska transkripcija znači „slušaj kako oni izgovaraju, pa to napiši ćirilicom“. Nije baš tako jednostavno. Mora se voditi računa i o drugim faktorima: o već ustaljenim običajima, o našoj gramatici, o izgovorljivosti u srpskom, pa i o nužnosti da se transkripcija ne udalji previše od izvornog pisanja. Sve je to objašnjeno u Pravopisu, u tački 197. Prema tome, cenjeni senjor Rikardo, važno je da vas slušaju fudbaleri u crveno-belim dresovima, a što se tiče vašeg prezimena u srpskom – držaćemo se Pravopisa.