Pištoljem na dva pištolja

Kada su se na kraju ove školske godine ispred zbornica formirali redovi gnevnih učenika i roditelja, nastavnici su zatražili status službenog lica. Ako imamo u vidu da po važećim zakonskim propisima to podrazumeva nošenje vatrenog oružja, onda nam se nameće pitanje gde smo to stigli nakon osam godina od kada je otpočeo projekat Škola bez nasilja kada profesori u kontaktu sa učenicima sebe vide sa pištoljem u ruci. I kako je nešto što je svojevremeno Unicef promovisao kao stalni proces partnerstva između dece, roditelja i škole dovelo do tako ljutog neprijateljstva?

BATINE
Nekoliko veoma teških telesnih povreda koje su izvestan broj nastavnika smestile u bolnicu sigurno je jedan od razloga. Profesora fizičkog vaspitanja Gorana Jovanovića su na pragu njegove kuće gvozdenim šipkama tukli otac i brat učenice, a počinioci koji su profesorki Dvanaeste beogradske gimnazije Vilmi Grebenarović polomili ruku i rame nikada nisu pronađeni. Baš kao što nije pronađen ni mladić koji je pokucao na prozor automobila profesora srednje politehničke škole na Novom Beogradu, sačekao da ga otvori, a zatim mu na glavu sasuo kofu punu fekalija.

Statistika kaže da se godišnje prijavi od 10 do 12 napada na nastavnike, da je 7,5 odsto bar jednom u životu doživelo fizički napad, da ih je 27 odsto izloženo verbalnom i psihičkom nasilju i da je 13 odsto doživelo uznemiravanje van škole. Metode uznemiravanja se menjaju, od bušenja guma do pretnji da će se sledeći put videti na sahrani, preko superlepka na stolicama, cepanja dnevnika, omalovažavanja zbog iznošenih cipela... Surovost i nipodaštavanje su često udruženi sa pretnjama koje su vezane za veoma važne ljude koje oni znaju. I, nažalost, obično nisu samo posledica dečjeg hvalisanja jer se u školama, ranije ili kasnije, pojavljuju funkcioneri radi da poprave poneku ocenu.

Psiholozi smatraju da se ne dešava ništa neočekivano, da živimo u vremenima kada je nasilje stil života i kada je ravnopravno raspoređeno na sve segmente društva i da se čvrsto pozicioniralo pre više od jedne decenije. Dakle, to nam je što nam je dok ne stasa neka nova generacija, podignuta na malo boljim vrednostima od onih koje nudimo od devedesetih. Prosvetni radnici, međutim, veruju da je nasilje ipak u porastu i da ga nijedna preventivna metoda ne ublažava. Čak naprotiv.

Na delu je paradoks da što imamo veći broj škola bez nasilja, sve je više nasilja, pri čemu pomenute škole nisu nikakva iznimka. Nasilje je sve prisutnije ali se radi i o tome da je stvoreno predubeđenje da smo mi krivi kad nas tuku, pa ljudi i kada dobiju batine to ne prijavljuju. Slučajevi koji su publikovani samo su vrh ledenog brega, a osim lične sramote da se napad obelodani, postoji još jedan - mnogi direktori su protiv prijave jer smatraju da će tako škola doći na loš glas. I da određena škola ne bi ispala opasna vrši se pritisak na ljude da ćute, kaže profesor Hadži Zdravko Kovač, generalni sekretar Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine.

Ipak, naš sagovornik ističe da njegov sindikat ne deli mišljenje Unije sindikata prosvetnih radnika koja je za to da nastavnici dobiju status službenog lica, i dodaje: Kada je cela generacija rođena u nenormalnim vremenima i kad je u njima rasla, šta bismo postigli time da ja krenem pištoljem na učenika. Da on u mene uperi dva?

KAZNE
Zato bi, po njihovom mišljenju, problem mogao da se reši kada bi se pooštrila kaznena politika i kada bi zakon strože sankcionisao napade na zaposlene u obrazovanju. Takođe, kada bi se napad i van školske zgrade tretirao kao napad na radnom mestu, jer se često dešava da nastavnici stradaju na putu do kuće ili na samom pragu, kao profesor Jovanović. Za pooštrenu kaznenu politiku se zalaže i Unija, a njen predsednik Dragan Matijević ističe da se napad na psa kažnjava sa 300.000 dinara, a na profesora sa 30.000.

Protiv statusa službenog lica je i Dragana Ćorić, iz udruženja Roditelj koja je i sama prosvetni radnik docent na Pravnom fakultetu. Opisujući besmisao takvog zahteva navodi da su roditelji članovi Saveta koji razmatraju predloge nastavničkih veća o udžbenicima za narednu školsku godinu. I koji imaju pravo da konstatuju da neki udžbenik ne odgovara standardima jer je pun materijalnih i štamparskih grešaka. Šta će se dogoditi ako se roditelj na Savetu usprotivi odluci nastavnika, hoće li se to tumačiti kao sprečavanje službenog lica u vršenju njegove dužnosti?, pita se naša sagovornica.

A kao jedan od razloga koji je doveo do pojačanog nasilja navodi: Došli smo do tačke kada roditelj, svestan konkurencije za upis u srednju školu ili na fakultet, svom detetu, zbog istog tog konzumerskog i kapitalističkog društva, treba da gradi biografiju, odnosno si-vi, od rođenja. I roditelji i deca su pritisnuti da imaju medalje, sertifikate, takmičenja, diplome. Što duža biografija, to bolja. A nastavnici, koji su donekle i sami sebi urušili autoritet stalnim štrajkovima kojima se postiže napredak koracima puža, ispadaju u toj borbi za dečju biografiju - kolateralna šteta.
Takođe je bitno istaći da se poštovanje gradi pedagoškim pristupom godinama. Autoritet ili imate ili nemate. To nijedna masovna podela jedinica neće ustoličiti, niti će olako davanje petica ubrzati. Onog momenta kada jedan nastavnik poklekne i da višu ocenu zbog nekog pritiska a ne prijavi taj pritisak, on je već, po meni, unizio svoju profesiju.

A da se to dešava dešava se. I sami nastavnici, koji traže zaštitu, u više navrata su istakli da pritisci stižu sa svih strana, od učenika koji ih gađaju pernicama ili bodu šestarima, preko roditelja koji koriste psovke ili pesnice, do funkcionera, direktora, nadređenih, važnih...
Svi imaju nekog ko bi trebalo da ima veću ocenu, a autoritet i integritet prosvetnih radnika i u ovom primeru su kolateralna šteta.

Testovima protiv napada

Jedan deo nastavnika smatra da bi se problem mogao rešiti tako što bi se prekinulo sa praksom ispitivanja učenika i prešlo na univerzalne testove. Na taj način bi nastavnici imali daleko više vremena da ispredaju ionako preobimno gradivo, a odgovornost ocene više ne bi bila na njima. Naravno, to nije idealan put u vremenu kada bi razgovor ili individualni rad mogli da doprinose širem obrazovanju, ali se nameće pitanje na šta taj razgovor uopšte liči u odeljenima sa više od 30 učenika. Ipak, prof Hadži Zdravko Kovač je protiv ovog rešenja: Ne možete vi da uskratite usmeni odgovor, ne bi bilo pedagoški. A i problem nije ocena, već predubeđenja. Više nijednom roditelju nije bitno da im dete ponese znanje, već samo da ponese uspeh.
Uvođenje testova kao načina utvrđivanja znanja učenika je bio dvosekli mač, po mišljenju Dragane Ćorić: S jedne strane, to je uvek dobar i adekvatan dokaz nečijeg znanja ili neznanja. Međutim i sama kao nastavnik smatram da bi testovi u potpunosti ugušili potrebu i obavezu razvijanja govornog aparata i rečnika kod učenika osnovnih i srednjih škola.