Mine u lepom plavom Dunavu

Fotografije ekipe filma Tajna dunavskog vilenjaka

U Srbiji je potonulo toliko lađa da se čovek ne može nadati da će konkretno obratiti pažnju na bilo koju, ali na one u blizini Prahova, na granici sa Rumunijom, kad-tad će morati. Na sektoru Dunava između 863. i 859. kilometra plovnog puta, kako lokaciju neromantično opisuje jedan junak ovog teksta, nalazi se poslednja neispričana velika priča Drugog svetskog rata, kako je romantično opisuje drugi. Dunav ovih dana besni i vlada novinskim stupcima širom Evrope, ali u poslednjoj neispričanoj priči ima još više novinarskog materijala - ima u njoj i misterije, i izgubljenog blaga, možda i izdaje, a svakako drame, ali nevolja je što može biti i eksplozija. Ne na ekranu, već nama pod nosom.

Tu se nalazi više od 170 brodova nacističke crnomorske i dunavske flotile, veći broj šlepova i drugih plovila, dakle ukupno više od 200 plovnih objekata, potopljenih septembra 1944, u akciji nazvanoj ,Dunavski vilenjak'. Nemačkoj flotili sovjetska je bila za petama, i pošto nije mogla da se izvuče, potopila se nasred Dunava, da barem zapreči put Sovjetima. Samopotapanje čitave flote gotovo nikada nije zabeleženo u istoriji, kaže scenarista i reditelj Dušan Vojvodić, autor dokumentarnog filma Tajna dunavskog vilenjaka, najuspešnijeg pokušaja da se rasvetli sudbina pomenute nemačke formacije, premijerno prikazanog na RTS-u krajem prošle godine.

Pažljiv čitalac već iz prethodnih redova može zaključiti svašta o ekonomskim i bezbednosnim aspektima ovog sasvim indijanadžonsovskog filmskog materijala, ali da ne bi pare i oružje uvek vodili glavnu reč, neka prvo govore naučnici.
Tu su razarači, minolovci, desantni, patrolni i teretni brodovi, transporteri, brod-bolnica, brod-radionica Oni su u veoma lošem stanju, ali radi se o važnoj istorijskoj priči, i eventualnom vađenju plovila treba da pristupimo kao arheološkom iskopavanju, a ne da radimo po sistemu ,ispao nam tanjir, nema veze. Baš tanjir, kormilo, šoljice, i sličan materijal izvađen je 2006, i to je nestalo, nikad nije stiglo do muzeja. Ne može tako, ne može grabež. To je istorijski materijal, ima svoje mesto, a to su muzeji. Holanđani su, recimo, pronašli nemačke brodove kada su produbljivali jednu svoju luku i odmah su na tom mestu podigli muzej, kaže podvodni arheolog Gordana Karović, koja je dunavskog vilenjaka pokušala da uhvati dvaput, 2006. i sa ekipom Vojvodićevog filma 2012.



FLOTILA
Lokalni živalj je već uspevao da pronađe parčad istorije poput nemačkih šlemova i lako ga proda jer je tržište nacističkih memorabilija veoma živahno u svetu, ali Indijana DŽons ne bi tragao za običnim komadom čelika. No, na dnu Dunava, sanjaju mnogi, moglo bi se naći i mnogo više.
Istoričari su nam rekli da bi ratni plen koji je flotila prevozila mogle da čine rude i raznovrsna tehnologija. Dok nije uništena pruga, Nemci su imali dovoljno vremena, nekoliko dana, da vozovima prevezu najvažniji teret, te ne mislim da dole ima zlata i sličnog. Ipak, ako sagledamo okolnosti u kojima se flotila našla, nedelje stalnih borbi, velike gubitke, raspad organizacije usled propasti Trećeg rajha, moguće je sve. I to podgreva maštu i lokalnom stanovništvu i lovcima na potopljeno blago, objašnjava Vojvodić.

Nije dosta Indijane DŽonsa? O snimanju filma Tajna dunavskog vilenjaka trebalo bi snimiti film. Dušan Vojvodić i koautorka Milina Trišić ne ustežu se da kažu da su imali više sreće nego pameti snimajući svoj dokumentarac, pa će ga ona domaća valjda uskoro videti ponovo. To što su Vojvodiću pomogli Ministarstvo kulture, gradska uprava Zaječara i RTS ne bi bilo dovoljno da Dunav, potpuno nepredvidivo, nije hteo da sarađuje.

Roniti u Dunavu, pored naoružanih potopljenih objekata iz Drugog svetskog rata to je gotovo nemoguća misija. Ali na početku snimanja imali smo nezapamćenu prozirnost vode. Kao što Eskimi imaju dvadesetak izraza za vrste snega, tako i lokalno stanovništvo na Dunavu ima dvadesetak izraza za to kakva je voda. Kada smo stigli, rekli su nam da je voda ,kao rakija prozirna. Tako smo zabeležili kadrove koji su gotovo neponovljivi. Iza tog snimanja, u decembru, Dunav nam je pao na pedesetogodišnji minimum, i tada su iz reke provirila četiri najznačajnija broda dva najveća ratna broda flotile, zatim ,Uskok, jedini jugoslovenski brod u flotili, i brod-bolnica.

Neuračunljivost Dunava, sudeći po Vojvodićevoj priči, daleko je značajniji faktor u ovakvim poduhvatima od sve savremene tehnologije.
Kada je Evropska agencija za rekonstrukciju istraživala ovaj problem, tim iz Italije je odustao od ronjenja. Angažovani su zatim ronioci iz Niša, čiji su rezultati slabiji od naših, ali ne zbog toga što je taj tim bio slabiji od našeg, već zato što su okolnosti na reci bile potpuno drugačije. Dovoljan je jedan primer da ilustruje rizike sve je obraslo travom, i dubinske mine su gotovo neprepoznatljive. Mi smo ih prepoznali samo zahvaljujući niskom vodostaju, tek kada je jedna od njih izronila desetak centimetara, kada se na njoj osušila trava.
E, sada je dosta Indijane DŽonsa, i vreme je za povratak u surovu realnost. A to je između 863. i 859. kilometra plovnog toka Dunava jednostavno. Dovoljne su brojke.

Pronašli smo tri najveća broda, a svaki od njih je nosio sedam do osam tona eksploziva, računajući samo dubinske mine, ne i ostalo oružje. Podatak koji može da uznemiri svakog Evropljanina, ne samo nas, jeste da se tu zvanično nalazi 213.000 tona ratne tehnike. To je najveći ekološki i bezbednosni problem u čitavom toku Dunava, jasan je Vojvodić.
Još je jasniji Srećko Nikolić, predsednik Udruženja kapetana unutrašnje plovidbe Srbije. Pošto pomorski red nalaže da se plovi sredinom reke, a to niz pomenuta četiri kilometra Dunava nije moguće jer su se Nemci potopili nasred srede, plovni put uz srpsku stranu granice je na svega 130 metara od obale. Šta to znači, objašnjava Nikolić.



Naš deo plovnog puta kreće se kroz operativni deo luke Prahovo, dakle tamo gde se obavljaju sidrenje, utovar, istovar, okretanje plovila i sve druge lučke radnje. Nemoguće je da se plovila mimoiđu ili susretnu, te se ne može ni pomoći brodu koji je naseo na neki sprud, što se dešava tokom niskog vodostaja. Uvek su uspevali da se izbave snagom motora, doduše, ali plovni put je u tim trenucima bio potpuno zatvoren.
Dušan Vojvodić kaže da su Sovjeti svojevremeno uspeli da izvade i pomere desetak brodova, i time omoguće plovidbu uz našu i rumunsku obalu. Kako je plovni put uređen tada, tako izgleda i danas.
Uznemirujuće je da smo snimajući nalazili oštećenja na potopljenim brodovima koja se daju objasniti samo sudarima sa brodovima koji su plovili preko njih. Kad padne nivo reke, brodovi koji imaju dublji gaz, recimo rečno-morski brodovi, zagrebu po potopljenim objektima. Ne treba puno mašte da se pretpostavi šta može da se desi.
Srećko Nikolić mašti ne ostavlja nimalo prostora.

Ko god je zakačio nešto od potopljenog, imao je štetu. Nemački ratni brodovi građeni su od najkvalitetnijeg čelika. Što se tiče eksplozivnih sredstava, eksplozija nikada ne mora da se desi, ali dovoljno je da se jednom ,čačne mina koja je i dalje aktivna, pa da nastupi lančana reakcija. A i bez toga olupina može da pocepa tanker ili putnički brod. Teret može da procuri, brod da potone, i eto ekološke katastrofe, moguće ljudske žrtve da i ne pominjemo.

KOMISIJA
Ma, ima i goreg od toga. Za sudar sa istorijom dovoljna je greška u navigaciji, a navigacija na ovom delu Dunava je vrlo originalna, sudeći po Nikolićevim rečima.
Međunarodna Dunavska komisija, koja domaćim ministarstvima daje uputstva za plovidbu Dunavom i izdaje zvanične plovidbene karte, nikada nije ucrtala plovni put ili dala preporuku kako ploviti ovim sektorom. Kada uzmete plovidbenu kartu Dunava, vidite da je ona od ,Đerdapa 2 do Radujevca bela. I uputstava neće biti dok potopljeni objekti ne budu sklonjeni. Kapetani, dakle, plove na sopstveni rizik, iskustveno. Doduše, Direkcija za vodne puteve je bovama obeležila uski kanal kojim može da se plovi, a operateri na ,Đerdapu 2 navode plovila

Već ima i stvarne štete. Kapetan Nikolić kaže da pod ovakvim okolnostima luka Prahovo ne može da radi normalno, te da strani investitori oklevaju da ulažu u lokalnu industriju. Evropska agencija za rekonstrukciju je, kao što je već pomenuto u tekstu, u saradnji sa domaćim institucijama 2006. izvidela teren koliko se moglo i zapisala dvadesetak brodova koji su najveća opasnost. Negde u okviru Dunavske strategije, koju je 2011. usvojila EU, ima mesta i za čišćenje srpskog dela Dunava, ali ukloniti nemačku flotilu to je ipak posao za Indijanu DŽonsa. O tome svedoči i pokušaj Rumuna iz 1972. godine da očiste svoj deo reke. Eksplozija je ubila dvojicu ronilaca. A tada, pride, nije bilo hidroelektrane i luke u blizini.
Najveći problem jesu i biće neeksplodirana minska sredstva. Ne mogu ja sada da kažem, idem da vidim šta se dešava i da zaronim. Ko zna u kakvom su stanju mine nakon 70 godina?, rekla bi podvodni arheolog Gordana Karović.
Dušan Vojvodić misli da je potopljena nemačka flotila deo ionako preteškog tereta istorije koji ćemo ostaviti naslednicima.

Vađenje pomenutih dvadesetak brodova veoma je važno za bezbednu plovidbu i trgovinu, ali najveći deo ratne tehnike i tada će ostati na dnu, nekim budućim generacijama.
Što se tiče sadašnjih generacija, lokalnih, prahovskih, deluju prilično hladnokrvno, čak i kada idu da ribare. Priče o alaskim mrežama u kojima umesto šarana završavaju mine, ipak su mit, srećom, kaže lokalni alas Igor.
Imamo čega da se bojimo, ali potopljene brodove gledam kao bilo koju prepreku, kao panj. Nekada sam oko brodova ostavljao mreže, sada idem samo štapom, a i trudim se da ih izbegavam. Šteta je, ima tu dosta ribe

Misterija žrtvovanja ranjenika

Izdaja pomenuta u uvodu teksta odnosi se na dunavski mutnu sudbinu ranjenika sa broda-bolnice iz potopljene flotile. Ekipa Tajne dunavskog vilenjaka pronašla je očevice koji su tvrdili da su Nemci sa brodom-bolnicom potopili i ranjenike koje je bilo preteško izvlačiti. Ako je to istina, bila bi i gadna mrlja na istoriji nemačke ratne mornarice, koja se i kroz Drugi svetski rat nekako provukla sa relativno malom moralnom štetom, za razliku od neobrisivo ukaljane kopnene vojske i vazduhoplovaca. Potapanje sopstvenih ranjenika sa time se nikako ne slaže.
U filmu smo utvrdili da postoji naredba o evakuaciji, ali ne i dokaz da su svi evakuisani. Koliko znam, Nemci nisu nikada žrtvovali ranjenike u neborbenoj situaciji poput ovog potapanja, ali koristimo logiku pruga je uništena, plovni put zatvoren, teške ranjenike teško je transportovati..., kaže Vojvodić.
Arheolog Gordana Karović ipak misli drugačije.
Komandant flotile, kontraadmiral Zib, ubrzo po potapanju je optužen pred vojnim sudom, ali oslobođen i, štaviše, odlikovan. Budimo logični da li bi dobio odlikovanje da je potopio stotine svojih sunarodnika?