Žrtveni matrijarhat

Knjiga Rodni barometar u Srbiji sociološkinje Marine Blagojević Hjuson nastala je posle opsežnog istraživanja i donosi potpunija saznanja o životnim stilovima i odnosima između žena i muškaraca različitih generacija, nivoa obrazovanja i mesta stanovanja. Na osnovu praćenja i analize trendova u proteklih šest godina, sagledane su i opisane promene rodnog režima u Srbiji, njihova ispoljavanja u stvarnom ponašanju žena i muškaraca i stepen zadovoljstva žena i muškaraca raznim aspektima sopstvenog života.

Autorka Rodnog barometra u Srbiji Marina Blagojević Hjuson za NIN govori o tome koliko nas tranzicija menja, da li smo primorani da u vreme krize menjamo rodne uloge? Ko se bolje snašao u tranziciji žena ili muškarac, ko su veći gubitnici...

Kako su se snašli muškarci i žene u tranziciji i koja je razlika u reagovanju muškaraca i žena na krizu?

U tranziciji u Srbiji muškarci i žene su različito gubitnici. Ako merimo po zaposlenosti, onda ćemo videti da su žene nezaposlenije i da one manje učestvuju u odlučivanju od muškaraca u javnom životu. Ako pokušamo da dokažemo da su i jedni i drugi gubitnici u vreme tranzicije, ali na različite načine, onda pomeramo problem na drugi nivo i omogućavamo razumevanje. Ti ne možeš drugog da razumeš ako stalno misliš da si jedino ti žrtva.

Kako se u vreme krize menja odnos prema odlučivanju unutar porodice?

Vrlo važna karakteristika porodice je koncentracija odlučivanja u rukama žena, što je u skladu s modelom žrtvenog mikromatrijarhata. Tako čak u 44 odsto slučajeva žene, kako to one vide, odlučuju o svakodnevnim troškovima, što je češći odgovor nego zajedno, po mišljenju žena. Ali, čak u 56 odsto slučajeva muškarci i žene zajedno odlučuju o većim ulaganjima, i po mišljenju žena i po mišljenju muškaraca. To indirektno znači da, iako žene manje doprinose porodičnom budžetu, njihov uticaj nije manji, odnosno, njihov status nije niži bar kada je reč o odlučivanju o finansijama koje prevazilaze njihov finansijski doprinos, usko posmatrano. Sve ovo ukazuje na raširenu porodičnu solidarnost, koja, doduše, počiva na modelu žrtvenog mikromatrijarhata, ali se ne može redukovati na jednoznačan patrijarhalni model u kojem je muž glava porodice. Zanimljivo je da je 2006. godine bilo više porodica u kojima je o većim ulaganjima odlučivao muškarac, a manje onih u kojima se odlučivalo zajedno, dok je 2012. godine ta situacija obrnuta. Ovo ukazuje na trend jačanja autoriteta žena na mikronivou, što je u skladu sa preuzimanjem ostalih različitih aktivnosti.

Smatra se da u vreme krize žene reaguju više nagonom za preživljavanjem, dok muškarci postaju agresivniji?

Moramo da shvatimo da su muškarci i sami žrtve patrijarhata i da većina njih nisu dobitnici. Osećanje ugroženosti koje mnogi muškarci dele proizvodi iracionalne reakcije. Dokle god muškarci razmišljaju iz pozicija modela muškosti koji podrazumeva da su oni snažniji, bolji, pametniji, jači, oni će imati mnogo veći problem ukoliko u realnosti to ne mogu da ostvare. Nametnuto takmičenje između muškaraca i žena stvara atmosferu neprijateljstva između rodova. Tome je doprinela afirmacija heroja u periodu tranzicije i ratova koji su u našem kontekstu često predstavljali kriminalce, a ne stvarne heroje. Drugim rečima, postoji ozbiljna kriza odgovarajućih modela muškosti.

Kakav je odnos muškaraca, a kakav žena prema sigurnosti na poslu i platama?

Iako su u našoj populaciji još uvek veoma zastupljena visoka očekivanja u odnosu na sigurnost posla, što je nasleđe socijalizma, velika većina muškaraca i žena, podjednako vrednuje sigurnost i plaćenost. Ipak, muškarci nešto više ocenjuju plaćenost, a žene sigurnost, što je u skladu s tradicionalnim rodnim ulogama, ali i sa aktuelnom, još uvek važećom raspodelom odgovornosti u porodici. Odnos prema sigurnosti posla i plaćenosti izrazito varira s nivoom obrazovanja i, u skladu sa tim, s potrebama i očekivanjima. Žene koje imaju najniže obrazovanje daleko više vrednuju plaćenost od žena koje imaju više nivoe obrazovanja. Iza ovih razlika kriju se bitne klasne razlike. Naime, više obrazovanje već garantuje određen nivo plaćenosti, a i drugačiju motivaciju za obavljanje posla, pa je onda glavni problem održavanje sigurnosti posla. S druge strane, neobrazovanije žene su pod daleko većim pritiskom svakodnevnog preživljavanja i njima je količina novca najvažnija.

Ko više doprinosi porodičnom budžetu, muškarac ili žena?

Različita situacija žena i muškaraca na tržištu rada odražava se i na njihovo različito učešće u porodičnom budžetu. Muškarci češće obezbeđuju veći deo porodičnog budžeta. Svaka četvrta žena iz uzorka u istraživanju koje je sprovedeno za Rodni barometar (20 50 godina starosti) i svaki deseti muškarac uopšte ne doprinose porodičnom budžetu. Najviše žena koje doprinose porodičnom budžetu to čini do visine od 50 odsto, dok najveći broj muškaraca koji doprinose porodičnom budžetu to čini u visini od preko 50 odsto.

A ko se pre odlučuje da otvori privatnu firmu?

Kada je reč o otvaranju privatne firme, onda je 2012. gotovo podjednak broj onih koji bi započeli sopstveni biznis (43 odsto) i onih koji ne bi (42 odsto). Muškarci pokazuju značajno veću spremnost za otvaranje privatnog biznisa od žena. Polovina žena čak ni ne razmišlja o otvaranju privatnog biznisa. Posmatrano po obrazovanju, žene s visokim obrazovanjem pokazuju i najveću zainteresovanost za otvaranje privatnog biznisa, pa je njih 47 odsto izjavilo da bi bile zainteresovane. I to je i očekivano, s obzirom na to da žene s titulom uglavnom mogu da iskažu svoje potencijale u većim institucijama, a ne u malom privatnom biznisu, pa su one pozitivno odgovorile u 40 odsto slučajeva. Među muškarcima je slična situacija. Posmatrano po starosti, čak 47 odsto najmlađih žena bi pokušalo da otvori privatni biznis ako bi imale mogućnosti, kao i 65 odsto najmlađih muškaraca. Očigledno je da preduzetnička orijentacija raste u mlađim generacijama.

Ko je spremniji da štedi?

Još jedan izraz ekonomskih nejednakosti između muškaraca i žena ogleda se u njihovom raspolaganju ušteđevinom, odnosno u mogućnosti podizanja kredita. Muškarci češće od žena imaju ušteđevinu na svoje ime, i oni češće podižu kredit na svoje ime. Ako pak posmatramo po obrazovanju, muškarci koji su najobrazovaniji imaju i ušteđevinu i kredit. Međutim, sudeći i po ovim indikatorima, čak i kada je reč o ženama i muškarcima istog obrazovnog nivoa, žene imaju znatno manju ekonomsku moć. Zanimljivo je da se u patrijarhalnoj kulturi koja definitivno ima primat u Srbiji danas, žene sve više obrazuju.

Da li je i to još jedna razlika u ponašanju muškaraca i žena tokom tranzicije?

Žene, koje danas na bilo koji način pokušavaju da razbiju patrijarhalne stereotipe, nose užasno veliki teret i žene koje su profesionalno uspešne dvostruko su marginalizovane. Ta žena biva marginalizovana i u odnosu na muškarca koji je nikada ne prihvata kao jednaku ali i u odnosu na druge žene jer prestaje da liči na taj stereotip šta i kako bi trebalo. Uspeh je za muškarca nedvosmislen, on mu donosi sve dobro u životu uključujući i povećan pristup ženama, divljenje od strane žena, mogućnost izbora žena, dok je profesionalni uspeh za ženu krajnje ambivalentan jer ona u stvari razbija stereotip. Mislim da je cena koju uspešne žene plaćaju jako visoka, jer uvek najveću cenu plaćaju oni koji se odupiru stereotipima, i muškarci i žene. Ipak verujem da će se ovo ubrzano menjati, pošto se sve već ubrzava. Mi sad već imamo žene koje su bolje obrazovane od muškaraca u nekim starosnim grupama i to će se reflektovati na njihove pozicije, na njihovu plaćenost, na porast moći i ugleda. Taj proces je nezaustavljiv. Slično je i sa trendom porasta egalitarnosti na mikronivou. Nove generacije žena i muškaraca nužno će biti mnogo više oslobođene od rodnih stereotipa i predrasuda. Imamo razloga da se tome radujemo.