Deca opasna po život

Foto Emil Čonkić

Mene su okarakterisali kao impulsivno agresivnog, što, donekle, jeste istina. Mogu ja da trpim dosta. Ako se ne obazirem. Mogu da trpim jako dugo. Mogu da ne odreagujem uopšte. Postoji momenat kada jedna reč, ne znam koja i ne znam kada, izazove buru u meni. I tu je kraj, kaže Đorđe Bregić.
Ima 23 godine i u Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu je zbog pokušaja ubistva. Delo je izvršio kao maloletnik i sada je na izdržavanju kazne. Nema zvaničnog podatka koji govori precizno o broju povratnika, onih koji napuste ovaj zatvor i nikada se više ne vrate. Okvirne cifre kažu da 70 odsto osuđenih maloletnika nikada ne izađe iz sveta nasilja. Na porast maloletničke delinkvencije ukazuje statistika. Samo protekle godine maloletnici su počinili tri ubistva, devet pokušaja ubistva, 132 teške povrede, 11 silovanja, jedan pokušaj silovanja, 322 razbojništva i 183 dela nasilničkog ponašanja. Adresa na koju se prosleđuju Kazneno-popravni dom Valjevo.

U zatvorskom krugu KP doma Valjevo više nema zemunica, rovova u zemlji, u kojima su se sve do pre neku godinu osuđeni mladići i bukvalno krili od zatvorskih bandi i njihovih grupa koje su neposlušnike kažnjavali udarcima štangli o glavu, sipanjem soli u usta, i silovanjem.
Ali, neformalne grupe osuđenika, podeljene u dve osnovne, beogradsku i seljačku, i dalje kontrolišu sve što se događa u zatvorskom krugu. U zatvorskom domu kulture beogradska grupa ima dve sobe, seljačka jednu. Lider beogradske grupe je gazda, a gazda ima svoje sluge. On predstavlja neformalnu, paralelnu moć u zatvoru.

KRUG
Tu u sporednim objektima u blizini štale, ili svinjca, odvojene su sobice, kreveti ishabanih dušeka, nestabilne hoklice, stolovi puni ostataka hrane, kutija sa muslijem sa proteinima, diskovima narodnih pevača, napola ostavljenim kobasicama. Tu neki od njih provode vreme do sedam uveče, kada odlaze svi u spavaonice u kojima je njih po pedesetoro.

Crni dečko je pričljiv. Suze mu se naziru u očima dok priča tu, baš kod zatvorskog svinjca, kako je bio sportista, rvač, o svetskim takmičenjima, sve dok se jednog dana taj svet nije survao nakon povrede kolena. Iz ujednačenog ritma treninga i škole dokolica ga je odvela u lokalnu bandicu iz Rakovice, koja se noću zabavljala obijajući trafike, pljačkama kasa iza kojih su stajale zastrašene radnice.

U krugu malo ispred pogona u koji ih vode na rad osam sati dnevno, ali u kojem je besposlica svakodnevna, mladići u trenerkama, bez osmeha na licima. Unutra, u zgradi, razbijeni su po ćoškovima, u grupicama. Oko njih, nadohvat ruke, metalne štangle, otpad od nekadašnjih poslova. Jedan ili dvojica stražara su tu. Oguglali na strah od napada. Bez naoružanja su.

Šta mislite da vide pištolj tu, ne bi prezali, oduzeli bi ga i ne postavlja se pitanje šta bi tu onda bilo. A za bekstvo i preskakanje ograde potrebno im je 11 sekundi, kaže jedan od stražara. Strah osećaju i osuđenici, oni koji nisu visoko rangirani na lestvici zatvorske hijerarhije. Taj strah jedan je mladić opisao: Imam neki pritisak u glavi, tako jak da mi krv prsne iz mozga, oči mi zakrvave kao životinji Slabo komuniciram, ne možeš verovati ni onom s kim jedeš. Bolje je da ćutiš i gledaš svoja posla.
Pre ulaska u trpezariju, na ručak u pola četiri, okupljaju se u stroj. U zelenim su radnim jaknama, bez razgovora dok traje prebrojavanje. Na dnevnom meniju pasulj, sasvim ukusan, i paradajz koji sami uzgajaju.

Đorđe Bregić kaže kako je odmah nakon karantina, gde je bio smešten prva dva, tri dana, brzo shvatio da se ovde ljudi mere po tome koliko im je delo teško. Što je delo teže, viši su na lestvici. I bez obzira na to što sam na robiji koja se smatra težom, zbog pokušaja ubistva, držim se po strani. Nemam veze sa kriminalom, dilovanjem, konzumiranjem, gledam samo svoja posla. Prva noć? Ništa specijalno. Nije moj krevet. Nije žena pored mene. I to je to, kaže.



POČETAK
Ima 23 godine, prodoran direktan oštar pogled i poprilično haotičnu porodicu u nekom malom mestu u Vojvodini, u kojoj je gotovo oduvek vladala tenzija. Otac je voleo da popije i pre no što je firma u kojoj je radio otišla u stečaj, majka je ostala bez posla nakon 25 godina radnog staža, i pokušavala je da balansira između oca i dece. U celoj toj zbrci oko svađa, odigrao sam ulogu da se cela ta situacija razreši što je nenasilnije moguće. Jeste da smo se otac i ja potukli, ali ništa strašno: razveli su se, posećivao sam oca, živeo sa majkom.

Živeli su u kući maminih roditelja, i krpili se kako su znali. Đorđe je radio u nadnici na njivi, sa zidarima, bio je i moler, tesar, limar, a kada ništa od tih poslova nije bilo, radio je i kod kamenoresca, pokrivali smo grobove. Dugotrajna tenzija i porodica počinje da se raspada, mislim, porodica koja nije dovoljno jaka da pregura tako nešto uvek će se raspasti. A ako se oni drže zajedno u tako nekoj nevolji, sve može da se pregura. E, moji nisu bili od tih koji mogu da preguraju. Ili se nisu dovoljno trudili. I krenulo je sve po zlu.

Desilo se bez veze, skroz. Ispratio sam drugarice, išao na autobus kući, krenuo je za mnom neki lik, ne znam ga, i iz čista mira, bespotrebno, počeo da dobacuje. Iskulirao sam ga, ali, krenuo je za mnom. Nastavio je da dobacuje. Stao sam. Upozorio ga da me ostavi na miru, krenuo je na mene. Nije se zaustavljao, izvadio sam nož i zamahnuo.

Tamo odakle sam, iz malog mesta u Vojvodini, dešavaju se često tuče, ulična presretanja. I toga je bilo još dok sam bio mali. Trenirao sam rukomet. Vraćao se kasno kući. Jednom, zaustave me dva Roma, iz priča starijih znao sam da uvek imaju šrafciger, nešto, nebitno. Bio sam klinac, osmi razred, i hteli su da me iscimaju za kintu. Pošto nisam imao, dobijem par šamara. Kasnije, momci su grupno napadali kada izađu u diskoteku. Počeo sam da nosim nož, čisto da budem spreman. Da budem bezbedniji. Inače, nisam se tukao, bilo je nekih čarki, zezancija, ukora, moje društvo nikada nije bilo nasilno, gledali smo svoja posla. E, onda se desilo to. Taj moj slučaj.



Nije često na krugu, gde su ti najozbiljniji osuđenici, s njima nema puno kontakta, osim što im daje hleb u kuhinji. Ne zna šta ko misli, niti šta ko radi. Što manje zna, to bolje za njega, kaže. Sada na provokacije ne obraća pažnju. Pravim se otupeo. Zato što sam ovde i zato što ne želim opet da budem ovde. Obuzdan sam ja dosta. Ali ne znam. Uvek može da se aktivira to nešto i čoveku pukne film. Viđao sam to svuda pomalo, i u komšiluku, u kući, na televiziji, čovek koji je upucao ženu, komšiju, sina. Taj je verovatno trpeo duže vreme i pukao. To je svugde oko nas. I znaš da uvek može i gore.

Znao je da može uvek gore i dok je bio mali, kada su se roditelji svađali. Bilo mu je nelagodno. Neprijatno. Bio je često nervozan i uplašen da otac ne povredi majku. Plašio se i za sebe, brata. Bilo je situacija kada sam dobio batine jer je otac došao sa posla nervozan. Isto tako sada znam da prema svom detetu tako nikada neću postupati. Jer znam do čega je sve to dovelo. Moj otac je izgubio porodicu. I preminuo je pre tri godine. Obesio se. Sve kad se raspalo, porodica, ovo što je bilo sa mnom, psihički i duševno nije bio jak i - kraj priče.

Kada sam izašao iz istrage 2011. godine, pitao me zašto sam to uradio, šta me je na to navelo. Posrednog razloga nema, rekao sam. Odreagovao sam na provokaciju. E, jebi ga sine, ništa tu više ne može da se promeni, rekao je, svestan, verovatno, toga da je njihov brak bio normalniji, ni ja ne bih ispao ovakav kakav jesam.

Koji je sada njegov pogled na svet? Sad trenutno, odavde ne vidim svet najbolje. Inače, znam. Od nas samih zavisi sve.
Psiholozi kažu da su maloletni delinkventi emocionalno nezrele osobe koje se odlikuju nemogućnošću kontrole emocija. Emotivnu nezrelost i nestabilnost ispoljavaju agresivnošću, stalnim protivljenjem, čestom razdražljivošću, neposlušnošću, naletima besa... Često pružaju otpor svima. Kod njih se češće ispoljavaju psihopatske crte kao što su egocentričnost, samoprecenjivanje, nedostatak odgovornosti, emocionalna labilnost.



RODITELJI
Vaspitač KPD Valjevo Željko Krstić tvrdi da je nezainteresovanost roditelja presudna. I tu su dva esktrema, bogati i siromašni roditelji. Imamo ovde dečaka kojem je otac davao 5.000 maraka za izlaz u grad, koji kaže:Ali on nije shvatao da meni nije bio potreban novac. Meni je trebala njegova ljubav.

Bolest roditelja, povređivanje osuđenog u detinjstvu i kao posledica toga kasnije prezaštićenje, roditelji ga gledaju kao malo vode na dlanu, takođe može biti uvod u maloletničku delinkvenciju. Ali ono što je ključna stvar, po oceni Krstića, jeste nedostatak ljubavi. Ta ljubav ne može biti nadoknađena u ovom jedinom zatvoru za maloletnike u Srbiji. Jer u njemu ima svega, ali ne i ljubavi. Nije specifičan ni po čemu i isti je kao i svi zatvori sveta. To je svojevrsna, kako je Krstić naziva, škola za kriminal, sa pozamašnim korpusom militantnih sa ogromnim potencijalom destrukcije. Kakvi su karakteri maloletnih delinkvenata? Krstić kaže: Nema pravila. Ima dominantnih, pokornih, agresivnih. Zbog kojeg su dela tu, prepoznaješ po odelu. Lepo obučeni, fina trenerka, skuplje patike, znaš da je narko-diler. Iskrzani kaišići, slaba odeća, neredovni paketi - nasilnik. Ali njihova lica mogu da zavaraju. Bejbi fejs, lep osmeh, kulturno ponašanje, na prvi pogled ostavljaju utisak bezgrešnog anđelčića, vaspitanog detata iz komšiluka, neke od njih ni roditelji nisu prepoznali kao ovisnike, još manje kao dilere, kaže Krstić.

Dokolica, besciljno lutanje najčešći je put ulaska u rizične grupe, navijača ili korisnika psihoaktivnih supstanci, i dilera i nasilnika. Ovi ovde što ih vidite najčešće ne dolaze zbog krađica, već zbog ubistva, striktno kaže Slobodan Arsić, upravnik zatvora. On govori o surovosti mladih delinkvenata. Lopovi su izumrli, kao stari zanati, sada su tu razbojnici i ubice.

BRUTALNOST
U ovom zatvoru ima 208 osuđenika. Najveći broj njih izvršio je najteža dela. Svoju brutalnost iskazuju i u zatvorskom krugu. Surovo rade štangle, i lider ih kažnjava ako ne slušaju. Prema tvrdnji Arsića, kriminogeni sistem vrednosti usvajaju na podsvesnom nivou i to polako ide, kasnije, a kada taj vrednostni sistem usvoje, teško ga je menjati. I kada vam dođe roditelj, koji se nije obazirao na zapušteno dete, šta da mu kažeš: Tata pravi drugog, od ovog nema ništa, kaže Arsić.

Objašnjava da je suština u porodici koja odavno nema snagu koju je imala. U tim okolnostima, ulica melje decu. Mnogi roditelji rezervisani su prema deci, obaveze, posao, ritam tranzicije. Otac, koji često ostaje bez posla, gubi moć u porodici, kao i autoritet, a u ovom trenutku društvo nema institucije koje bi se ozbiljno bavile problemom porodice.

Arsić svedoči o prijemu dece koja obično imaju dugu razvojnu patologiju a da je niko nije primetio. Dobijete čoveka od 20 godina kojem ne možete da pomognete iskrenim i dobronamernim savetom. Ne možeš ga posle toliko godina zanemarivanja promeniti rečima: Znaš, to nije dobro za tebe. Ne možeš to reći detetu, a ima ih mnogo koji su od sedme, osme godine u kriminalu, kaže. U ovom zatvoru, kao i u svetu maloletničke delinkvencije, dominiraju deca iz urbanih sredina. U zatvoru je više od trećine dece iz Beograda, ostali su mahom iz Niša, Novog Sada, Kraljeva, Kruševca. Veoma malo ih je iz ruralnih sredina.

Urbani kriminalci, nekada dečaci, sada već mladići, odbačeni iz rasutih porodica, dobro se organizuju ovde. Veliki broj njih potiče iz haotičnih porodica u kojima nema pravila, i oni ovde u svetu kriminala iscrtavaju svoja. Izašli iz sveta gde se nije znalo šta se sme a šta ne, ili se nekada smelo sve, drugi put ništa, niti se zna kada je ručak, niti vreme za spavanje, ušli su u svet jasne hijerarhije nasilja.

Ima ih i iz rigidnih porodica, sa mnogo pravila i sa roditeljima koji jednako tretiraju dete kada ima tri godine i 16 godina. To je, prema oceni Arsića, težak okvir koji dete ne može da izdrži i u jednom momentu eksplodira i sruši vlast oca. Ima tu osuđenika iz porodica kod kojih bi se moglo reći da postoje izbalansirani odnosi. To su fleksibilne porodice koje omogućavaju normalan razvoj deteta, ali ono padne pod uticaj okruženja. Takve porodice imaju šansu da povrate dete. Za druge, u sjedinjenom potencijalu destrukcije, koji odluče da sede po čitav dan na zatvorskoj klupici i slušaju kako se preko noći, sa fantomkama, pljačkaju banke, nema šanse.