Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   19.04.2021. 06:24
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Исповести | Из затвора за малолетнике
Деца опасна по живот

Стасали криминалци, некада дечаци, сада већ младићи, одбачени, из расутих породица, васпитавани на улици, у друштву у коме се није знало шта се сме а шта не, сада овде иза затворских решетака у новом свету криминала исцртавају своја правила улазећи неповратно у спиралу насиља


Фото Емил Чонкић

Мене су окарактерисали као импулсивно агресивног, што, донекле, јесте истина. Могу ја да трпим доста. Ако се не обазирем. Могу да трпим јако дуго. Могу да не одреагујем уопште. Постоји моменат када једна реч, не знам која и не знам када, изазове буру у мени. И ту је крај“, каже Ђорђе Брегић.
Има 23 године и у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву је због покушаја убиства. Дело је извршио као малолетник и сада је на издржавању казне. Нема званичног податка који говори прецизно о броју повратника, оних који напусте овај затвор и никада се више не врате. Оквирне цифре кажу да 70 одсто осуђених малолетника никада не изађе из света насиља. На пораст малолетничке делинквенције указује статистика. Само протекле године малолетници су починили три убиства, девет покушаја убиства, 132 тешке повреде, 11 силовања, један покушај силовања, 322 разбојништва и 183 дела насилничког понашања. Адреса на коју се прослеђују – Казнено-поправни дом Ваљево.

У затворском кругу КП дома Ваљево више нема земуница, ровова у земљи, у којима су се све до пре неку годину осуђени младићи и буквално крили од затворских банди и њихових група које су „непослушнике“ кажњавали ударцима штангли о главу, сипањем соли у уста, и силовањем.
Али, неформалне групе осуђеника, подељене у две основне, београдску и сељачку, и даље контролишу све што се догађа у затворском кругу. У затворском дому културе београдска група има две собе, сељачка једну. Лидер београдске групе је газда, а газда има своје слуге. Он представља неформалну, паралелну моћ у затвору.

КРУГ
Ту у споредним објектима у близини штале, или свињца, одвојене су собице, кревети исхабаних душека, нестабилне хоклице, столови пуни остатака хране, кутија са муслијем са протеинима, дисковима народних певача, напола остављеним кобасицама. Ту неки од њих проводе време до седам увече, када одлазе сви у спаваонице у којима је њих по педесеторо.

Црни дечко је причљив. Сузе му се назиру у очима док прича ту, баш код затворског свињца, како је био спортиста, рвач, о светским такмичењима, све док се једног дана тај свет није сурвао након повреде колена. Из уједначеног ритма тренинга и школе доколица га је одвела у локалну бандицу из Раковице, која се ноћу забављала обијајући трафике, пљачкама каса иза којих су стајале застрашене раднице.

У кругу мало испред погона у који их воде на рад осам сати дневно, али у којем је беспослица свакодневна, младићи у тренеркама, без осмеха на лицима. Унутра, у згради, разбијени су по ћошковима, у групицама. Око њих, надохват руке, металне штангле, отпад од некадашњих послова. Један или двојица стражара су ту. Огуглали на страх од напада. Без наоружања су.

„Шта мислите да виде пиштољ ту, не би презали, одузели би га и не поставља се питање шта би ту онда било. А за бекство и прескакање ограде потребно им је 11 секунди“, каже један од стражара. Страх осећају и осуђеници, они који нису високо рангирани на лествици затворске хијерархије. Тај страх један је младић описао: “Имам неки притисак у глави, тако јак да ми крв прсне из мозга, очи ми закрваве као животињи… Слабо комуницирам, не можеш веровати ни оном с ким једеш. Боље је да ћутиш и гледаш своја посла.“
Пре уласка у трпезарију, на ручак у пола четири, окупљају се у строј. У зеленим су радним јакнама, без разговора док траје пребројавање. На дневном менију пасуљ, сасвим укусан, и парадајз који сами узгајају.

Ђорђе Брегић каже како је одмах након карантина, где је био смештен прва два, три дана, брзо схватио да се овде људи мере по томе колико им је дело тешко. „Што је дело теже, виши су на лествици. И без обзира на то што сам на робији која се сматра тежом, због покушаја убиства, држим се по страни. Немам везе са криминалом, диловањем, конзумирањем, гледам само своја посла. Прва ноћ? Ништа специјално. Није мој кревет. Није жена поред мене. И то је то“, каже.



ПОЧЕТАК
Има 23 године, продоран директан оштар поглед и поприлично хаотичну породицу у неком малом месту у Војводини, у којој је готово одувек владала тензија. Отац је волео да попије и пре но што је фирма у којој је радио отишла у стечај, мајка је остала без посла након 25 година радног стажа, и покушавала је да балансира између оца и деце. „У целој тој збрци око свађа, одиграо сам улогу да се цела та ситуација разреши што је ненасилније могуће. Јесте да смо се отац и ја потукли, али ништа страшно: развели су се, посећивао сам оца, живео са мајком.“

Живели су у кући маминих родитеља, и крпили се како су знали. Ђорђе је радио у надници на њиви, са зидарима, био је и молер, тесар, лимар, а када ништа од тих послова није било, радио је и код каменоресца, „покривали смо гробове“. „Дуготрајна тензија и породица почиње да се распада, мислим, породица која није довољно јака да прегура тако нешто увек ће се распасти. А ако се они држе заједно у тако некој невољи, све може да се прегура. Е, моји нису били од тих који могу да прегурају. Или се нису довољно трудили. И кренуло је све по злу.

Десило се без везе, скроз. Испратио сам другарице, ишао на аутобус кући, кренуо је за мном неки лик, не знам га, и из чиста мира, беспотребно, почео да добацује. Искулирао сам га, али, кренуо је за мном. Наставио је да добацује. Стао сам. Упозорио га да ме остави на миру, кренуо је на мене. Није се заустављао, извадио сам нож и замахнуо.

Тамо одакле сам, из малог места у Војводини, дешавају се често туче, улична пресретања. И тога је било још док сам био мали. Тренирао сам рукомет. Враћао се касно кући. Једном, зауставе ме два Рома, из прича старијих знао сам да увек имају шрафцигер, нешто, небитно. Био сам клинац, осми разред, и хтели су да ме исцимају за кинту. Пошто нисам имао, добијем пар шамара. Касније, момци су групно нападали када изађу у дискотеку. Почео сам да носим нож, чисто да будем спреман. Да будем безбеднији. Иначе, нисам се тукао, било је неких чарки, зезанција, укора, моје друштво никада није било насилно, гледали смо своја посла. Е, онда се десило то. Тај мој случај.“



Није често на кругу, где су ти најозбиљнији осуђеници, с њима нема пуно контакта, осим што им даје хлеб у кухињи. Не зна шта ко мисли, нити шта ко ради. Што мање зна, то боље за њега, каже. Сада на провокације не обраћа пажњу. „Правим се отупео. Зато што сам овде и зато што не желим опет да будем овде. Обуздан сам ја доста. Али не знам. Увек може да се активира то нешто и човеку пукне филм. Виђао сам то свуда помало, и у комшилуку, у кући, на телевизији, човек који је упуцао жену, комшију, сина. Тај је вероватно трпео дуже време и пукао. То је свугде око нас. И знаш да увек може и горе.“

Знао је да може увек горе и док је био мали, када су се родитељи свађали. Било му је нелагодно. Непријатно. Био је често нервозан и уплашен да отац не повреди мајку. Плашио се и за себе, брата. „Било је ситуација када сам добио батине јер је отац дошао са посла нервозан.  Исто тако сада знам да према свом детету тако никада нећу поступати. Јер знам до чега је све то довело. Мој отац је изгубио породицу. И преминуо је пре три године. Обесио се. Све кад се распало, породица, ово што је било са мном, психички и душевно није био јак и - крај приче.

Када сам изашао из истраге 2011. године, питао ме зашто сам то урадио, шта ме је на то навело. ’Посредног разлога нема’, рекао сам. ’Одреаговао сам на провокацију.’ ’Е, јеби га сине, ништа ту више не може да се промени’, рекао је, свестан, вероватно, тога да је њихов брак био нормалнији, ни ја не бих испао овакав какав јесам.“

Који је сада његов поглед на свет? “Сад тренутно, одавде не видим свет најбоље. Иначе, знам. Од нас самих зависи све.“
Психолози кажу да су малолетни делинквенти емоционално незреле особе које се одликују немогућношћу контроле емоција. Емотивну незрелост и нестабилност испољавају агресивношћу, сталним противљењем, честом раздражљивошћу, непослушношћу, налетима беса... Често пружају отпор свима. Код њих се чешће испољавају психопатске црте као што су егоцентричност, самопрецењивање, недостатак одговорности, емоционална лабилност.



РОДИТЕЉИ
Васпитач КПД Ваљево Жељко Крстић тврди да је незаинтересованост родитеља пресудна. И ту су два есктрема, богати и сиромашни родитељи. „Имамо овде дечака којем је отац давао 5.000 марака за излаз у град, који каже:’Али он није схватао да мени није био потребан новац. Мени је требала његова љубав’.“

Болест родитеља, повређивање осуђеног у детињству и као последица тога касније презаштићење, родитељи га гледају као мало воде на длану, такође може бити увод у малолетничку делинквенцију. Али оно што је кључна ствар, по оцени Крстића, јесте недостатак љубави.  Та љубав не може бити надокнађена у овом једином затвору за малолетнике у Србији. Јер у њему има свега, али не и љубави. Није специфичан ни по чему и исти је као и сви затвори света. То је својеврсна, како је Крстић назива, школа за криминал, са позамашним  корпусом милитантних са  огромним потенцијалом деструкције. Какви су карактери малолетних делинквената? Крстић каже: “Нема правила.“ Има доминантних, покорних, агресивних. Због којег су дела ту, препознајеш по оделу. Лепо обучени, фина тренерка, скупље патике, знаш да је нарко-дилер. Искрзани каишићи, слаба одећа, нередовни пакети - насилник. Али њихова лица могу да заварају. „Бејби фејс, леп осмех, културно понашање, на први поглед остављају утисак безгрешног анђелчића, васпитаног детата из комшилука, неке од њих ни родитељи нису препознали као овиснике, још мање као дилере“, каже Крстић.

„Доколица, бесциљно лутање најчешћи је пут уласка у ризичне групе, навијача или корисника психоактивних супстанци, и дилера и насилника. Ови овде што их видите најчешће не долазе због крађица, већ због убиства“, стриктно каже Слободан Арсић, управник затвора. Он говори о  суровости младих делинквената. „Лопови су изумрли, као стари занати, сада су ту  разбојници и убице“.

БРУТАЛНОСТ
У овом затвору има 208 осуђеника. Највећи број њих извршио је најтежа дела. Своју бруталност исказују и у затворском кругу. Сурово раде штангле, и лидер их кажњава ако не слушају. Према тврдњи Арсића, криминогени систем вредности усвајају на подсвесном нивоу и то полако иде, касније, а када тај вредностни систем усвоје, тешко га је мењати. „И када вам дође родитељ, који се није обазирао на запуштено дете, шта да му кажеш:’ Тата прави другог, од овог нема ништа’“, каже Арсић.

Објашњава да је суштина у породици која одавно нема снагу коју је имала. У тим околностима, улица меље децу. Многи родитељи резервисани су према деци, обавезе, посао, ритам транзиције. Отац, који често остаје без посла, губи моћ у породици, као и ауторитет, а у овом тренутку друштво нема институције које би се озбиљно бавиле проблемом породице.

Арсић сведочи о пријему деце која обично имају дугу развојну патологију а да је нико није приметио. „Добијете човека од 20 година којем не можете да помогнете искреним и добронамерним саветом. Не можеш га после толико година занемаривања променити речима: ’Знаш, то није добро за тебе.’ Не можеш то рећи детету, а има их много који су од седме, осме године у криминалу“, каже. У овом затвору, као и у свету малолетничке делинквенције, доминирају деца из урбаних средина. У затвору је више од трећине деце из Београда, остали су махом из Ниша, Новог Сада, Краљева, Крушевца. Веома мало их је из руралних средина.

Урбани криминалци, некада дечаци, сада већ младићи, одбачени из расутих породица, добро се организују овде. Велики број њих потиче из хаотичних породица у којима нема правила, и они овде у свету криминала исцртавају своја. Изашли из света где се није знало шта се сме а шта не, или се некада смело све, други пут ништа, нити се зна када је ручак, нити време за спавање, ушли су у свет јасне хијерархије насиља.

Има их и из ригидних породица, са много правила и са родитељима који једнако третирају дете када има три године и 16 година. То је, према оцени Арсића, тежак оквир који дете не може да издржи и у једном моменту експлодира и сруши власт оца. Има ту осуђеника из породица код којих би се могло рећи да постоје избалансирани односи. То су флексибилне породице које омогућавају нормалан развој детета, али оно падне под утицај окружења. Такве породице имају шансу да поврате дете.  За друге, у сједињеном потенцијалу деструкције, који одлуче да седе по читав дан на затворској клупици и слушају како се преко ноћи, са фантомкама, пљачкају банке, нема шансе. 



Тања Николић Ђаковић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Зорана Михајловић, министарка енергетике и заштите животне средине

Мислим да је врло корисно за грађане Србије, а посебно за грађане Београда, да Ђилас размишља и о ценама некретнина у Монаку и о летовању. Верујем да је на путу за једно дуго летовање.

Прочитајте све мисли
bg