Tirke

Lako je tebi sada da radiš kad smo mi najureni.
Tako sam ga upoznala kao mlad novinar Susreta. Bio je jedan od onih koji je 1963. godine napravio taj list omladine Beograda, i prvi tekst je tu napisao. Nekoliko decenija kasnije rekao mi je da je to bio prikaz filma Hamlet sa Inokentijem Smoktunovskim u naslovnoj ulozi. Tvrdio mi je da je to bio pretenciozan, dugačak i dosadan tekst. Ali je zato pamtio da je u istom broju pisao o slikarki Mileni Pavlović Barili, koju je tada doživeo kao muzu, i zabavljao se pogađanjem ko bi joj od tadašnjih beogradskih frajera bio švaler, da je preživela pad sa konja.

Taj Susret, osim po zabrani 1968. koja je Tirketa prvi put ostavila bez posla, pamtiće se po Tirketoj zasluzi što je Makluan u njemu ovde prvi put štampan. Tirke je bio prvi tumač te čuvene sintagme o svetu kao globalnom selu. Dežurni analitičari su to otkrivali mnogo godina kasnije.
Tirke je rastao između dva stadiona - Zvezdinog i Partizanovog - a gimnaziju je učio na Topčiderskoj zvezdi, sa Titovim sinom Mišom, sinom Aleksandra Rankovića Mićom, sa mnogim drugom sinovima političara i generala koji su stanovali na Dedinju. Već je legendarna priča o tome da nije maturirao. I kada sam ga pitala kako može da utiče na kćer Jovanu, tada gimnazijalku, kada je bio loš đak, odgovorio mi je:

Ja i ne želim da utičem na nju. Pokušavam da ona utiče na mene. To je i odnos i metafora. Inače, kada je Jovana polagala prijemni za gimnaziju, čula je na ulici dve devojke koje su polagale prijemni ispit za fakultet, gde se jedna vajkala šta će ako padne. Ova druga je tešila: Ma, šta fali onom Tirnaniću bez škole.

Tokom četiri decenije pisanja, valjda nije bilo novina koje nisu od Tirketa zatražile tekst. Dve decenije je proveo u NIN-u, bivao je urednikom i glavnim urednikom, radio na TV Beograd i TV Politici, pisao u Telegrafu i Dnevnom telegrafu. I na kraju karijere, bio je kolumnista NIN-a. Do poslednjeg daha. Vlasnik je nekoliko knjiga, dve nagrade Duda Timotijević za najbolju TV kritiku, i kako je voleo da kaže, posebno sam zadovoljan što sam kao Srbin dobio hrvatsko priznanja Veselko Tenžera za seriju kolumni... Tirke je novinar koji je kontinuirano najduže pisao:

Četiri decenije maltene svakodnevnog pisanja. Bez odmora, bez vikenda. Odeš u Pulu, gledaš filmove, piješ, juriš ženske, a onda moraš da pišeš o filmu Tončija Vrdoljaka, na primer. Skribomanija je neizlečiva bolest. Poput side, samo što muke duže traju i ne umire se brzo.
Taj manijak pisanja je jednom prilikom slavnog kolegu Predraga Milojevića, koji je bio novinar sa najdužim stažom pisanja, pitao: Izvinite, gospodine Milojeviću, da li ste vi već bili u penziji kada je 1904. godine osnovana Politika? Sedi gospodin je uzvratio: Duhovito, duhovito.
Volela sam sa njim da pričam o filmu jer je umeo tačno da mi kaže šta mu se i zbog čega dopada, ili zbog čega je nešto đubre. Holivud je zvao Leskovac, i ovako ga je opisao nekoliko godina pred smrt:

Američki film više ne postoji. To je praktično industrija igračaka. Nema likova, nema priče, ima samo kompjuterskih specijalnih efekata koji se koriste sami za sebe, bez ikakvog smisla. Izuzetak je film Matriks gde cela priča upravo proističe iz te tehnologije novih trikova. Poslednji veliki stilista američkog filma sigurno je Brajan De Palma, a Divlja horda Sema Pekinpoa poslednji je veliki film koji je do neverovatnog stepena razvio filmski metod - to je film sa tri hiljade rezova, što je čudo.
I, u tom umirućem Holivudu, najveća živa figura u svih sedam ili devet umetnosti koliko ih ima, jeste Klint Istvud.
Ako se izuzme film kao prva ljubav, Tirketova strast je zapravo bio fudbal:

Prezime Tirnanić je slavno u fudbalskoj istoriji ove zemlje, Nažalost, nisam ja taj. To je bio moj stric Aleksandar, mada je i moj otac tvrdio da je igrao fudbal, samo nema dokaza za to. U mojim genima je ostala navijačka manijakalnost čemu sam ja dodao manijački odnos prema jednom klubu koji se zove Crvena zvezda. Inače, ja ne umem da šutnem loptu i nikada nisam odigrao nijednu fudbalsku utakmicu. Kao mali sam u kući imao porodične kopačke, a i danas se najviše bojim da mi klinci na ulici ne kažu: Čiko, dodajte loptu! Kako da je šutnem a da ne ode u suprotnom pravcu!?
Inače, najveći datum u porodici je bio kada je moj stric predvodio jugoslovensku fudbalsku reprezentaciju na Olimpijadi u Tampereu u Finskoj 1952. godine. U polufinalu smo igrali sa Rusima, 20 minuta pre kraja vodili smo sa 5:0. Na beogradskim ulicama su bili razglasi preko kojih se prenosila utakmica i kada su Rusi do kraja utakmice izjednačili na 5:5, narod je plakao, Ranković je tražio da stric ide na Goli otok...

Relativno kasno sam počeo da pišem o fudbalu. Kada sam zbog politike napustio pisanje o filmu i drugim medijima, onda je fudbal bio pokušaj da na druga vrata sačuvam nešto malo radosti, pošto u pisanju o politici ne vidim nikakvo zadovoljstvo. To je budalaština. Tako se na kraju dogodilo da sam postao član uprave svog omiljenog kluba koji je za godinu dana skupio tri trofeja, sa valjda jedinim članom uprave koji ne ume da šutne loptu.

Ako se izuzmu tekstovi o filmu i umetnosti, Tirke je napisao neke od najboljih analiza onoga što nam se događa, ali i predviđanja. Početkom osamdesetih je objavio tekst Treći talas, gde je rekao da je naša prva emigracija bila politička (četnici, ustaše i drugi neprijatelji naroda), druga ekonomska, gastarbajterska, a da ćemo nadrljati kad dođe treća, biološka emigracija:

Nažalost, ta mi se prognoza ispunila u najvećoj mogućoj meri. U tom biološkom egzodusu otišlo je tih 300, 400 ili 500 hiljada mladih ljudi koje ja uopšte ne osuđujem, a još manje sam spreman da ih opravdavam. Članci o tome kako žive naši dizajneri u Lisabonu i arhitekte u Torontu, samo su gnjecavo štivo. Ti su prekidi, uglavnom, konačni i zašto trgovati jeftinom nostalgijom. Oni se nikada neće vratiti.

A kad mi neko od tih emigranata koji su otišli kaže da nije video nikakvu perspektivu u Srbiji, ja mu odgovorim: Vas je otišlo 500.000. Toliko broji najjača partija u Srbiji. Mogli ste da promenite vlast kad ste hteli. Ali, zbog tog novog osećanja sveta mladi ne osećaju potrebu da nešto menjaju u Srbiji, već menjaju mesto boravka. To je oportunistički, ali je tako.

Što se mene tiče, ja sam čitav život proveo u ovom gradu u kome sam rođen, i što bi rekao bivši socijalista Milorad Vučelić (pre nego što ga je Sloba degažirao preko polovine terena), ja sam Beograđanin po zanimanju. Ja čak i u NJujorku brojim dane kada ću da se vratim kući. Ovde sam slušao orkestar Glena Milera kada sam imao šest godina, ovde sam četiri puta slušao Majlsa Dejvisa (i jednom u Torontu), čime malo ko u Americi može da se pohvali. Kada su neki pokušavali da mi kažu kako je Beograd malo mesto u odnosu na Čikago, na primer, ja ih pitam kada je Real Madrid igrao u Čikagu, kada je Mančester Junajted poginuo u Čikagu vraćajući se sa utakmice? Sve velike filmove video sam u ovom gradu, sve velike predstave, sve velike koncerte, sve velike utakmice, sve velike kafane su bile u ovom gradu.

Tirke i ja smo poslednji put sedeli zajedno u bašti Kluba književnika, njegovog poslednjeg leta. Dugo smo pričali, između ostalog smo u dva minuta apsolvirali i jednu od njegovih boljki, koja nam je poslednjih godina bila zajednička. I usprkosili joj onim što nismo smeli. Pićem, naravno, da ne bude dileme. I da Dara ne zna. Ona koja je imala sve razumevanje i svu ljubav ovog sveta za svog čoveka, koja se tako fenomenalno nosila sa njegovom bolešću. Pročešljali smo nekadašnje prijatelje, više njegove nego moje, više njegova nego moja razočaranja i očekivanja. Trudio se da ga to ne svrbi. A znam da ga je bolelo.