Tišina molitve

Predanje kaže da je manastir Kovilj nastao na mestu gde je, u XIII veku, potpisan mir između ugarskog carstva i srpske kraljevine. Naime, kralj Andrija II je pokrenuo vojsku na Srbe jer je njihov vladar, umesto veliki župan, postao kralj - Stefan Prvovenčani, ali je Sveti Sava, Stefanov brat, blagim rečima stišao ljubomoru Ugara. Tu je dignuta crkva, a nešto docnije nikao i manastir.

Tako kažu priče, a valja im verovati, iako nemaju materijalnih dokaza. Jer, mir koji obavija Kovilj je gotovo simboličan. Spušten u ravnicu Bačke tik do Dunava, leti okružen žitom, a zimi maglama. Zaštićen gusto posejanim gnezdima roda i žalosnim vrbama. U crkvi, ne onoj prvoj, već sada već trećoj, iz XVIII veka, mir je još veći. Apsolutna tišina. Tiho je i u manastirskom krugu, a okolne zgrade kao da niko ne nastanjuje.

Odjednom se čuje klepalo, znak za početak molitve, ali ta tišina skriva odakle zvuk dopire. Umesto oko crkve, monah ritmično kucka drvetom o drvo prolazeći kroz dugački hodnik konaka. Vrata se za njim, jedna po jedna, otvaraju, iz kelija spremno izlaze monasi. Bešumno hitaju ka zimskoj, maloj crkvi na gornjem spratu. Podjednako tihoj, ali ušuškanijoj. Prilike s dugim bradama, sve u crnom se klanjaju do zemlje ispred ikona Hrista i Bogorodice, a onda načine blagi naklon prema oltaru. A zatim i prema sabraći i okupljenom narodu.



Naroda nema mnogo, jer je u pitanju obična, a ne praznična služba, svega desetak radnika angažovanih na poslovima oko manastira. Svečanim ovo obično veče čini tamjan sa mirisom ruže, pritajena svetlost kandila i pevničkih lampi, nad kojima su nagnuti kaluđeri. Čitaju duge ode Bogu na crkvenoslovenskom, meko izgovarajući zamršene reči. Ne poju, po čemu su nadaleko poznati. Vizantijske muzičke bravure su rezervisane za sledeću službu, večernje i za liturgije. U njima su Koviljci tako vešti jer su znanje usvojili najtačnijim - usmenim predanjem, i tek ih posle prevodili u note, kako objašnjava prvi pojac i horovođa Jerotej, monah za nas zadužen.

Međutim, ova služba devetog časa ne samo da nije pevačka, već je i kratka za koviljske nazore. Ovde monasi ustaju u cik zore, oko četiri, da slave Gospoda u raznim molitvenim žanrovima, propisanim hilandarskim tipikom. Najstrožim pravilnikom monaškog života, koga se bratija drži od kad je Kovilj obnovljen, posteći i moleći se po svojim moćima. A vala i radeći. Jer, pored poslušanja u okviru vrlo složene ekonomije, monasi brinu i o gradilištu, na šta najviše liči njihov dom, kad se malo bolje zagleda. Gomile cigala i peska, sklopljenih i rastavljenih skela samo čekaju na koje projekte će da ih opredeli vladika Porfirije, iguman. Poslovično preduzimljiv i poletan.



Vladika je drugačiji nego što se doživljava na TV-u, kad opominje nepodobne stanice u mreži RRA, ili kad priča o problemima zavisnosti, čime se bavi manastir. Običniji je i tiši, i nekako nežniji. Kakva čast, izustim kad i on uđe u prijemni salon, a on, zbunjen, odmahuje možete misliti! . I skreće temu na drugo. U salonu, tačnije gostoprimnici, zadržava se kratko, zovu ga obaveze, a koliko su dalekosežne, otkrićemo uskoro.

Kad nam je država vratila zemlju oduzetu nacionalizacijom, vladika se dosetio da na 10 hektara zasadimo aroniju, a sad ceo svet samo o toj biljci priča, otac Jerotej hvali svog igumana, ali hvali i čudesni žbun. Kome treba tri godine da počne da daje dragoceni plod. Ali, koviljska aronija je, tvrdi, gušća od najpoznatije poljske, i manje opora, a koliko je delotvorna pokazuje slučaj žičkih monahinja. Sestre imaju pogon za proizvodnju soka, pa njima nosimo da cede bobice. Od kad piju matični sok aronije, nijedna se nije razbolela, argument je bez pogovora našeg nasmejanog vodiča kroz monaški radni dan.



Kreće od rakije, od čega bi drugog, jer koviljska dunja, viljamovka i kajsija, poznatije su čak i od pojanja, a kamoli aronije. Pretvaranju voća u piće koje se meri sa najboljim viskijem (a još nema ni hemije), prilagođeno je nekoliko ogromnih hangara.
Spolja, neki od njih liče na klasične austrougarske pomoćne objekte, grandiozne, iako tek prate glavno zdanje. Neki su pak neovizantijske megagrađevine u nastajanju. Iznutra, to su ozbiljne fabrike rakije. Sa cisternama od prohroma visokim do plafona, kazanima sa bakarnim poklopcima i lulom koja se uvija na praksom potvrđen najbolji način. Sa ogromnim posudama za kominu koje se do kazana voze pneumatičnim kolicima, sve po zamisli trenutno odsutnog oca Kalinika.

Spremne su i bezbrojne stilizovane boce, prigodne i za skupe restorane i fri-šopove, gde na kraju pune idu. Iste, ali s drugom etiketom, biće napunjene konjakom. Budući da je konjak geografski zaštićen termin, mi smo svoj nazvali muran, kaže otac Jerotej. Šta je promocija bez degustacije, pa fotograf znalačkim mmmm potvrđuje kvalitet.

U ponudi ogromnih rafova je i liker od zelenog oraha, u podjednako privlačnim pakovanjima. A cena prava sitnica! Rukovodili smo se time da proizvođači koji koriste hemiju precenjuju svoja pića, pa zašto bismo mi tražili manje za čistu prirodu, i dalje se smeši Jerotej. Mobilnim zove brata Melhisedeha da nam pokaže mlekaru. Jel vi sami birate imena, reakcija je fotografa na zakukuljenost novopomenutog. Ne, daje ih vladika, pa kad neko nije dobar, obeleži ga za sva vremena, šali se monah.

Tek njegovo carstvo miriše na tek uzavrelo mleko. Vreme je posta, pa se pravi gauda, taman da sazri do Božića. Ranije je asortiman bio veći, pravila se i vrsta gorgonzole, ali se sad sve svelo na potrebe bratstva i šest zajednica zavisnika. Briga o njima je počela spontano, jer je u Kovilj počelo da dolazi mnogo mladih ljudi, pa i narkomana. NJima su povremeni boravci u manastiru prijali, ali bi se ponovo vraćali poroku. Vladika je znao da se problem mora rešavati organizovano, pa je, uz podršku države, osnovao Zemlju živih, gde korisnici, uz nadzor stručnjaka, provode više godina, kaže Jerotej. Resocijalizacija je još teža, a najbolje je onima koji ostanu pri manastiru.



Recimo, kao pomoćni radnici u pogonu za proizvodnju sveća. I tu su Koviljci visokomehanizovani. Mašina se na dugme spušta u vreli vosak, i izdiže, a sveća se oblikuje slivanjem oko fitilja. Jedan potez oštrog noža i spremna je tura koja se pohranjuje u kutije. Sveće se troše u Kovilju, u celoj eparhiji, ali i izvoze za Austriju i Švajcarsku, pribavljajući manastiru pristojnu zaradu. On dalje ide u izgradnju, a toliko je toga započetog.

Svi ti moderni uplivi u drevnu tradiciju pravoslavlja, do koje se ovde nesumnjivo drži, pomalo zbunjuju laika. Nije to ništa čudno, Jerotej nudi objašnjenje: svi čuveni manastiri, poput Studenice i Žiče, baš su tako podignuti. Po najvišim merilima, budući da su ih gradili bogougodni kraljevi. NJihov nije imao tu istorijsku sreću, što ne znači da treba smanjiti kriterijume.

Veče je upilo svu toplotu zimskog sunca, pa je mir Kovilja sada zaleđen. Bratija završava molitvu i tiho odlazi u trpezariju. Večera - komadi svežeg smuđa i mešana turšija - kusa se polako uz čitanje iz svetih knjiga, pa je i ona deo rituala. Nakon službe povečerja monasi idu na počinak, jer se sutra opet rani u crkvu, pa na poslušanja. Monotoniju koja je deo mira remete praznici, ali i monasi su ljudi, pa im se raduju.

Kad se svečana trpezarija ispuni gostima, kad se salom prolomi Oče naš... iz više stotina grla, svima nam je srce puno, naš vodič osmehom dočarava to svečano raspoloženje. Dugi brk mu se smeši i na pomisao o prvoj božićnoj kafi sa mlekom. I gušt mu ne kvari sećanje na jedan Vaskrs, kad mu je Mlekosirak poslužio kozje.

Mir nam svima treba, i što vreme više odmiče, treba nam sve više. A sve je manje mesta gde ga ima. Mir koji se zadobije u Kovilju, traje dugo. Neki to zovu i blagodat.

Eklekticizam

To što je Kovilj veliko gradilište već dve decenije rezultat je složenih okolnosti. Nekada vrlo bogat, sa hiljadama hektara oranica, livada i šuma, sve čvrsto je tu izgorelo u buni sredinom XIX veka. Zbog burne sudbine nikad nije imao muzej, pa je najveća dragocenost grob Jovana Rajića, episkopa, igumana i prvog modernog istoriografa. Manje vrednosti se čuvaju u depou Matice srpske.
Manastir je gotovo bez prekida živeo, uglavnom kao muški, ali je pravu revitalizaciju dočekao dolaskom igumana Porfirija koji je bratstvo povećao na 25 monaha. Vladika se kreće među mladima, oni ga doživljavaju kao svog, objašnjava Jerotej nagli priliv mladog sveta u manastir, i posledičnu potrebu za povećanjem kapaciteta. Otud obnova i dogradnja konaka i pratećih objekata.
Vladika je i svetski čovek, i ceni lepotu raznih meridijana i razdoblja, pa novi Kovilj odlikuje eklekticizam stilova. Od svedenog vizantizma, preko kitnjastijeg Marije Terezije, prisutnog i u enterijeru, izuvijanih tornjeva neovizantizma, do modernih predstava Hrista na slikama u gostoprimnici. To šarenilo, ipak, deluje skladno, a spremne skele bude znatiželju šta će se uskoro graditi.
Da je vladiki omiljena vizantijska škola pokazuju nove freske na maloj zimskoj crkvi i tek započete, na onoj iz XVIII veka. One su delo novog majstora starog stila, Rusa Vladislava Juškova. Čuvenom vizantijskom plavom i strogim pravilima živopisa, što je odlika starog kova, konkurišu svakodnevna lica svetaca.

Moderno

Oftalmološki pregledi nisu uobičajeni u manastiru, ali jesu u Kovilju. Otac Ermolaj dva puta nedeljno opštim pregledom tretira po 10 pacijenata. Na svakog po pola sata. Ikonopisačke radionice su, s druge strane, redovna manastirska delatnost, ali je i ona ovde, nekako drugačija. Ili samo modernija (iako monasi na ovaj pojam gledaju s gnušanjem).
Atelje oca Damaskina je prikladno u potkrovlju. Mlečna veštačka svetlost uvodi u prostoriju ispresecanu stolovima za nanošenje podloge, štafelajima, policama za umetničke knjige, improvizovane od gajbica. Nijedna ikona nije u radu, sve su upravo isporučene, nakon pune godine čekanja. Vladika ne favorizuje nijedan stil, ali mu je najdraži zenit vizantizma koji zahvata period od XII do XVI veka. A tu ima svega, svedeno objašnjava Damaskin more sasvim različito predstavljenih svetaca koje pokazuje na kompjuteru. Poslednja, Svetog Nikole, otišla je u Rusiju, slikana po čuvenom prauzoru, koji nam monah takođe pokazuje. Iz nekog razloga, njegov savremeni daleko nam je bliži.