Preovlađuju osrednjost i pohlepa

Kako vreme prolazi, sve je više onih koji govore da je dr Nada Popović Perišić bila najbolja ministarka kulture u Srbiji. U tom priznanju mnogih javnih ličnosti iz sveta kulture, krije se i činjenica da je u Vladi Mirka Marjanovića umela da se izbori za novac koji će svima posle nje ostati nedostižan. Recimo, u vreme kada je ona bila ministarka (1994-98), iz budžeta je izdvajano više od tri odsto novca za kulturu. Pre izbora Ivana Tasovca na to mesto, taj procenat je bio 0,64 odsto.

Završila je studije filozofije i književnosti, doktorirala je, radila kao lektor za srpskohrvatski jezik na univerzitetima u Francuskoj, bila je gostujući profesor na Sorboni. Autor je nekoliko knjiga, dobar znalac savremenih književnih i filozofskih tokova u Evropi, posebno u Francuskoj, a ženske studije su njeno uspešno polje neprekinutog delovanja. Od 1999. do 2001. godine bila je ambasador SRJ u UNESKO-u.

Pre sedam godina osnovala je Fakultet za medije i komunikacije, na kome predaju ugledni profesori. Jovan Ćirilov, nezaobilazni činilac kulturne scene u svim režimima, kaže da je Nada Popović Perišić sa svojima iz SPS bila dobra koliko je morala i htela, jer je to bila njena ideologija. Međutim, mnogo je uradila za kulturu, ispunila je svako obećanje, a ono što Ćirilov posebno ističe je njena objektivnost: Nikada nije bila lična. Novac iz budžeta je delila prema vrednostima, zaslugama, a davala je i za one projekte umetnika koji su je javno napadali.

Da li nedostatak novca za kulturu objašnjavate samo opštom nemaštinom, ili ukupnim odnosom prema kulturi? Da li se na kulturu bolje gledalo i prema njoj bolje odnosilo u vreme kada ste vi bili ministarka, nego danas, ili imate neko drugo objašnjenje?

Od vremena kada sam ja bila ministarka kulture, do danas, u svetu a i kod nas, desile su se značajne promene. Danas živimo u svetu čija je jedina religija ekonomija. I na kulturu su preneti neumoljivi principi potrošačke racionalnosti. Preovladala je ideja da ljudsko biće nije ništa drugo do potrošač ili, da upotrebim nešto ozbiljnije termine, jednostavna želeća mašina, prinuđen vlastitom prirodom da maksimalizuje svoju korisnost na sve moguće načine. Pri takvoj promeni sveta menjaju se i prioriteti. Naravno, pritom se ozbiljno zaboravlja da je kultura temeljno ponašanje jednog naroda nasuprot svetu,da se kultura ne nasleđuje, već se ona osvaja i nužno prethodi svakoj ekonomiji. To bi bilo jedno moguće objašnjenje. Drugo je vezano za moja uverenja. Naime, ja sam uverena da levo opredeljenje, ili bolje leva opcija, daje značajno mesto kulturi i obrazovanju. Najbolji primer za to je predsednička kampanja Fransoa Olanda u Francuskoj. On je velikim delom dobio izbore jer je znatno uvećao broj radnih mesta u obrazovanju.

Šta je po vašem mišljenju danas najpogubnija slika stanja u kulturi - činjenica da se godinama ne sređuju dva najveća muzeja u Srbiji, Narodni i MSU, institucije kulture, nešto treće?

Mislim da su za jednu kulturu veoma važne same institucije. Ako pođemo od toga da je osnovni problem kulture kako učiniti dostupnim najveći broj dela najvećem broju ljudi, onda vam je sasvim jasno koliko su važne institucije poput Narodnog muzeja ili Muzeja savremene umetnosti. Zanemarivanje takvih institucija pokazuje do koje mere jedno društvo zanemaruje svoju kulturu ili smatra da to nije bitno. Generacije dece nisu ušle u muzej, niti su naučile da su to mesta na kojima se takođe uči. Kolika je glad mladih ljudi za umetnošću najbolje pokazuje manifestacija Noć muzeja. Ko god je prisustvovao ovoj manifestaciji ne može da ostane imun na entuzijazam, radoznalost i moć imaginarnog kod tih mladih ljudi. Onima koji odlučuju o budžetima i raspodeli sredstava, preporučila bih da bar jednom postanu deo ovog kolektivnog entuzijazma.

Beograd i Novi Sad su kandidati za sledeću kulturnu prestonicu Evrope. Zbog čega je važno dobiti taj status kulturne prestonice?

Kulturna prestonica je jedna vrsta nove globalne institucije. Ona je pre svega događaj, a događaj u sebi sadrži moć transformacije ili emanacije. Dakle, proizvodi promenu. U isti mah, to je mesto na kojem se koncentrišu i sabiraju svi kreativni potencijali jedne zemlje. Naravno, sve je to danas praćeno i značajnim finansijskim sredstvima. Ali, to bih za momenat ostavila po strani. Za mene je bitno da jedan takav događaj u sebi sabira sve vrednosti imaginarnog jedne kulture, primoravajući je da se odmerava sa najvišim ostvarenjima.

Osnivač ste i dekan Fakulteta za medije i komunikacije. U čemu se sastoji današnja snaga medija u svetu?

Kada sam osnivala ovaj fakultet, imala sam na umu ideju da živimo u svetu informacija i komunikacija, I da nauka o informacijama i komunikacijama predstavlja neku vrstu kišobrana u društvenim naukama objedinjujući filozofiju, psihologiju, lingvistiku i semiologiju. Odnosno, da to malo preciziram: živimo u svetu znakovlja i čitanje znakova i manipulisanje njima olakšava naše komunikacije. To je bila početna, rekla bih teorijska ideja. Praktičan razlog bio je svakako taj da našu sliku sveta kreiraju mediji, da su propaganda i reklama instrumenti te kreacije i da, kako bi to rekao Rolan Bart, ne postoji objektivnost, već samo različite ideologije. Dakle, ideja je bila da se upravo dekonstruiše jezik medija i da studenti nauče da prepoznaju i iščitaju poruke koje kreiraju mediji. Često naši studenti kažu: pa vi ovde ne volite medije! Odgovor je: ne, mi ih dobro poznajemo, njihovu prirodu i njihov jezik.

U čemu se ogleda snaga medija u Srbiji?

Naši mediji se ne razlikuju mnogo od medija u svetu. No, ono što mi smeta jeste činjenica da naši mediji sve više postaju prostori političke artikulacije, nevidljivih političkih okršaja, negovanja trača kao narativnog žanra, što podilaze sumnjivom ukusu, lažnim vrednostima, što slave osrednjost i što stvaraju privid da je sve lako moguće. Ta medijska slika sve više urušava osnovne vrednosti kreirajući opštu dezorijentaciju.

Koliko ste, posle sedam godina postojanja, sagledali ulogu fakulteta kao što je vaš u javnom prostoru?

O tome bi mogli više da kažu oni koji percipiraju fakultet i pitanje je da li ga uopšte percipiraju u ovakvom javnom prostoru. No, sagledala sam kakvo nam obrazovanje treba i to nastojim da ostvarim. Nadam se, želela bih da se to primećuje. Naime, želja nam je da se suprotstavimo privatizaciji, komercijalizaciji i pretvaranju u robu svega što ima veze sa obrazovanjem, pružajući dobro obrazovanje na fakultetu. Mislim da je za naše društvo, u ovom momentu, neophodno da definiše obrazovanje kao resurs od suštinskog značaja za demokratski i građanski život nacije.

Mnogi intelektualci, tumači današnjeg sistema vrednosti, spremni su da kažu kako je Srbija danas anemično društvo- društvo bez ideje. Kako vi gledate na to?

Mislim da masovna, uniformisana kultura modernih društava ne rađa prosvećeni i nezavisni mentalitet, već naprotiv, intelektualnu pasivnost, konfuziju i intelektualnu amneziju. Kako bi rekao Adorno,mase su napustile svoje navike potčinjavanja, da bi postale, saglasno, žrtve publiciteta i moderne propagande. Otuda me takva ocena ne iznenađuje. Na to, uostalom, utiče i činjenica da se globalizacija prvenstveno percipira kao gubitak kontrole nad sadašnjošću i nesposobnost predviđanja šta budućnost može doneti, a time i nesposobnost osmišljavanja sredstava za dovođenje budućnosti pod kontrolu.

Postoji obilje dokaza da živimo u vremenu bez ideologije. Čime biste to objasnili?

Postmoderni autori govore o kraju ideologije, odnosno o kraju velikih priča. Međutim, mislim da su danas društvene nauke, ušavši u proces globalizacije, na putu da obnove predmete svojih istraživanja i da počinju da redefinišu svoje teorijske perspektive. One prestaju da budu monopol zapadnih zemalja. Naime, Zapad je izgubio gotovo apsolutnu hegemoniju u stvaranju svojih paradigmi i nove ideje i novi pristupi koji se javljaju danas u društvenim naukama izvan zapadnjačkog teorijskog prostora, zapravo govore o vitalnosti društvenih nauka. Ove nauke za svoj predmet uzimaju realnost, odnosno pokušavaju da razotkriju i pojmljivim učine realno i da tako na pozitivan način doprinesu transformaciji društva.

Čak i najciničniji i najpesimističniji mislioci danas moraju da prihvate da ono što postoji ne iscrpljuje mogućnosti onoga što bi moglo da bude ili da se dogodi, odnosno da prihvate da može da postoji pravedniji, solidarniji svet zasnovan na moralnim vrednostima humanizma. Tu se ponovo vraćamo na kulturu i njenu ulogu. Kultura nije samo snaga reprodukcije i kontinuiteta, već i prostor delovanja koji omogućava duboke transformacije naših društava, brze, kritičkije i efikasnije negošto su političke, pravne ili institucionalne. Delovati na norme, kodove, predubeđenja i klišee, taman je toliko važno u borbi protiv dominacija, koliko i delovanje u oblasti prava i institucija.



Levica je bila vaša ideologija iz rane mladosti. Ima li danas išta od levih ideja na srpskoj političkoj sceni?

Kako god to zvučalo, ja sam i dalje nepopravljivi levičar. No, ono u šta ja verujem ne vidim na današnjoj političkoj sceni. Mislim da je levica (šta god taj termin danas pokrivao) prebrzo popustila pred industrijskim i potrošačkim poretkom. Sloboda izražavanja, pravo glasa, predstavničke institucije su uslovi demokratije. Ali to je samo početna tačka. Demokratija zahteva i moćne sindikate, porez proporcionalan prihodu i kontrolu vlade nad industrijom (socijalizacija sredstava za proizvodnju). Još uvek verujem da jemoguća ideja o svetu koji nije prepušten apetitima privatnog vlasništva, o svetu slobodnih asocijacija i jednakosti. Kao što bi rekao francuski filozof Alen Badju: komunizam - šta filozofija može da misli pod tim imenom? Filozofski pojam, dakle večan, buntovne subjektivnosti.

Da li ste tokom proteklih godina bili u iskušenju da se vratite na političku scenu? Zbog čega niste prihvatili ponude koje ste u međuvremenu imali?

Obrazovanje je takođe politički čin. Ja sam se opredelila za tu vrstu politike. Danas se bavim obrazovanjem s dubokim uverenjem da samo ljudi koji misle nezavisno i rade timski mogu da menjaju svet. Jer, dobro obrazovanje jeste i najbolja politika jedne zemlje. Na našem fakultetu pokušavamo da spojimo tradicionalne akademske veštine kao što su psihologija, sociologija, filozofija, film, muzika i praktični kontekst kao što su rad (praksa) i društveni seting, performans. Da stvorimo atmosferu u kojoj profesori i studenti zajedno dolaze do znanja kroz dijalog, dajući najbolje od sebe, otvoreni za sve što je inovativno. Da obrazujemo studente koji će biti kadri i kompetentni da jednom, kada budu na mestima odlučivanja, utiču na promenu svog okruženja.