Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   25.10.2021. 07:32
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Eксклузивно: Сведоци реконструишу злочин у Панди
Злоупотреба злочина

Непотврђене али и недемантоване оптужбе које су разменили Раде Марковић и Милорад Улемек о томе да је ДБ организовала убиство у пећком кафићу Панда, на трагу су онога што наговештава државни врх – да је Србија свесно жртвовала шесторицу гимназијалаца



„Има много страшних ствари са којима ћемо морати да се суочимо” изговорио је први потпредседник Владе Србије Александар Вучић пре непуних месец дана изненада отворивши причу о злочину који се догодио 14. децембра 1998. када су у кафићу Панда у Пећи убијена шесторица младића српске националности. „Немамо доказе да су то урадили Албанци, напротив.” Од тог тренутка готово заборављена трагедија постала је тема насловних страна а затим, судећи према неким медијима, и обрачуна између некадашњих сарадника и чувара тајни служби безбедности, Радомира Марковића и Милорада Улемека. У међувремену се појавила необична информација да су убиство у пећком кафићу починили припадници британског САС-а (убрзо демантована од стране Вучића), а последња тешко разумљива вест објављена је почетком недеље, по којој је “убиство припадника Еулекса прошле године извршено из истог оружја којим је извршено убиство у Панди.”

Оно што су, међутим, експлицитне оптужбе објављене у таблоиду блиском властима је да је, након што је Улемек у сведочењу о убиству Славка Ћурувије за једног од налогодаваца означио бившег начелника ДБ-а Радомира Марковића, овај узвратио понудом доказа да је за убиство у Панди одговоран некадашњи командант ЈСО. Потом је, како открива анонимни извор овог таблоида, Улемек најавио да ће да сведочи како је налог за убиство стигао из самог врха ДБ-а, односно Марковића. До сада нико из полиције, тужилаштва или Владе није потврдио нити демантовао постојање ових међусобних оптужби. Премијер Ивица Дачић је забринут да тврдње да су тај злочин починили Срби и то из државних органа могу имати велике политичке последице. „Трагајући за неким другим дешавањима пре 2000. године дошло се и до неких сазнања о овом случају“, објаснио је лаконски премијер, а Александар Вучић је оценио да досадашња истрага „није обављена на нај-професионалнији начин.“

А досадашње убеђење породица убијених младића и јавности у Србији било је да су злочин починили припадници ОВК. Према подацима Фонда за хуманитарно право, у ноћи између 13. и 14. децембра 1998. током илегалног преласка границе убијен је 41 Албанац. Војска Југославије је, дан касније саопштила да је, како су преносили медији “у граничном инциденту у близини Призрена ликвидирано 36 терориста и да је шест рањено.” Има Пећанаца који се сећају како су тог дана, 14. децембра Албанци већ у  пет сати после подне затворили своје радње, а добронамерни су упозоравали комшије Србе да се примире и да не излазе.

Гимназијалци који су те вечери дошли у Панду нису чули никаква упозорења и не сећају се било каквих злокобних наговештаја. “Кафић се налазио одмах поред гимназије и ту смо долазили јер није било препоручљиво кретати се ноћу по центру града. Ту смо гледали утакмице, играли лору, дружили се”, прича Владимир Лончаревић, један од преживелих. Тако су и те вечери, све до 20.15, када процењују да је почео напад, безбрижно играли карте. У првој просторији кафића било их је једанаесторица.

“Испале су ми цигарете на под”, описује у разговору за НИН Никола Рајовић, који је тада имао осамнаест година. “Како сам се сагнуо, чуо сам да су лупила врата а када сам, тако сагнут, подигао главу видео сам двојицу обучених у црно са фантомкама на главама. Врата су била на три, четири метра од мене, отварала су се на унутра. Један који је био виши растом их је придржавао ногом и пуцао на нас у висини глава, а други нам је пуцао у ноге. Имали су аутоматске пушке и једна је, запазио сам, била без кундака. Нису проговорили ни реч, нису имали никакве ознаке, само је један на џепу имао, вероватно фирму произвођача – боје сребра обрнути троугао унутар кога је звезда петокрака. С врата су пуцали, нису улазили. Не знам колико је трајало али када је завршило, Свето (Ристић) је почео да запомаже од болова. Остали су лежали. Мене је само рикошет погодио у прст.“ Никола потом прича како је сео у кола, отишао до полиције, обавестио их о нападу, да има мртвих и рањених и вратио се у Панду. „Када сам дошао, Драган (Трифовић) је давао знаке живота, али ми је на рукама умро. Подигао сам Лончаревића, њему је било разнето пола главе и Суад Шабовић и ја смо га унели у кола, па сам га одвезао до болнице. Вратио сам се назад и са Пером Марковићем однео у болницу Зорана (Станојевића). Пулс му је био слаб. Тек када смо се опет вратили назад у Панду дошла је полиција“, сећа се после петнаест година сваког детаља и догађаја од те ноћи Рајовић. Седамнаестогодишњи Зоран Станојевић умро је исте ноћи у болници у Приштини. Ранама је у болници подлегао и његов вршњак Светислав Ристић. На лицу места су умрли Иван Обрадовић (15), Вукота Гвозденовић (18), Драган Трифовић (18) и Иван Радевић (25).

 

Мирсаду Шабовићу је тешко повређена нога, а Владимир Лончаревић ни данас не зна како је остао жив. Погођен је, каже, са 16, 17 метака у главу, руке, ноге. „Један метак ми је и сада остао између трећег и четвртог ребра, а други у десном рамену. Имао сам укупно осам операција. Хтели су да ми ампутирају руку али нисам дао и, уз терапију, имао сам среће да сам је сачувао.“ Сећа се, како каже, „као кроз маглу“, јер је био на лековима, да су док је лежао на ВМА, долазила два инспектора и испитивала га о нападу. Први пут сада за НИН јавно говори о злочину и како га је преживео. Николу Рајовића полиција никада није позвала да сведочи.  „2001. или 2002. сам давао изјаву неком Немцу у Београду у УНМИК-у. Причао сам за ТВ Приштину, али за полицију не“.

Портпаролка УНМИК-а на Косову Андреа Јанг, каже да УНПОЛ или УНМИК-ова полиција није водила никакву истрагу. “Тада ми нисмо постојали и треба да се обратите МУП-у Србије који је тада оперисао на Косову”. О истрази која је вођена, ни Никола ни Владимир не знају ништа. Чули су за хапшења Албанаца али не и да је икоме суђено. „Ја сам лаик, али тачно може да се зна из које је пушке пуцано. Нађено је 48 чаура и пун, неиспаљен метак, што значи да је некоме пушка заглавила“, каже Рајовић. Он не зна да ли је ико видео убице када су бежали. „Иза гимназије је шума. Улица је била неосветљена и могли су лако да побегну и кроз мање уличице. Нисам чуо да их је ико видео док су бежали.“



На сајту црвених беретки, у тексту од 17. јануара ове године, наилази се на податак који указује на то да је постојао још неки сведок осим гимназијалаца у Панди. „У кафић су ушла два маскирана терориста, док је трећи чекао у возилу испред“, открива неименовани аутор податак који до сада није наведен ни у једном познатом извештају о овом злочину. 

Зоран Стијовић, у то време шеф аналитике СДБ-а за Косово, у емисији Став Србије, каже да се сумњало искључиво у ОВК, да су кренуле рације и привођења али без конкретног резултата. Необично, када је о истрази реч, јесте да су привођења сумњивих почела тек три дана касније, 17. децембра. Тог дана су ухапшена 34 Албанца из пећког насеља Капешица. Међу њима био је и Агрон Колчаку, аутолимар, са којим смо пре неколико дана причали у Пећи. “Тих дана нисмо много излазили из кућа, Албанци нису излазили у град после три после подне. Спавао сам, отац ме је пробудио и рекао да смо опкољени. Полицију сам затекао на степеницама, ставили су ми лисице и одвели у полицијску станицу”, прича Агрон Колчаку. “Тукли су ме страшно чим су ме извели из куће и после током саслушања. Испитивали су ме 48 сати. Нисам знао зашто су ме хапсили све док ми нису пустили снимак и питали ме: видиш ли шта си урадио деци?” У његовој “групи” су били још Влазним Перђеђај, Бећир Лодзај, Ђевдет Бајрами и Газменд Бајрами. “На крају су ме натерали да потпишем нешто, нисам ни знао шта сам потписао”. У притвору у Пећи, Агрон је био све до завршетка бомбардовања 11. јуна 1999. а затим је одведен у затвор у Лесковац па у Зајечар. Тек тада је подигнута оптужница. “Оптужили су ме да сам био у селима Ратиште и Прилеп. Више ме никад нису питали за Панду, него су рекли да сам учествовао у неким нападима. Ја никад нисам био у ОВК, никад нисам био у тим селима, чак ни после рата”. Газменд Бајрами, који је, како каже Агрон, био ментално болестан и познат је у Пећи као просјак, рекао је да су сви били у ОВК. Касније је, током суђења, изјавио да је исказ дао због страха од полиције.

Суђење је одржано у Окружном суду у Лесковцу. У пресуди су њих петорица, како се наводи, чланова терористичке организације ОВК, проглашени кривим због кривичног дела удруживање ради непријатељске делатности. У делима за које се терете убиство у кафићу Панда се не помиње. Осуђени су на казну затвора од по годину дана и новчани износ “на име паушала” по 5.000 динара. Агрон је из затвора, након одслужене казне изашао 15. 12. 1999.  “Никада пре рата нисам имао проблема са Србима. Желео бих да знам ко су убице јер ја сам због тога био оптужен. Не бих имао проблем да сретнем породице којима су погинула деца и желео бих да им изјавим саучешће. Јако ми је жао што се то догодило”.

Мустафа Радоњићи, адвокат из Пећи и известилац за Амнести интернешнал, бранио је неке од оптужених. У многим случајевима где су жртве Срби а убице Албанци, полиција је увек хапсила погрешне људе, објашњава. “Они би ухапсили прве Албанце који би им пали на памет, а увиђаји и све остало је рађено непрофесионално.  Намера није била да се открије било шта, већ да се створи утисак”. И управо на тај начин, адвокат Радоњићи коментарише истрагу о убиству шесторице младића.

Наш саговорник из Пећи који је у време убиства у кафићу Панда радио за КДОМ (мисија дипломатских посматрача на Косову) каже да су те ноћи, када су стигли на лице места у кафић Панда од истражитеља чули да су убице маскирани људи који су носили црне униформе са амблемима ОВК. “Међународни посматрачи су могли само да прикупе извештаје које су били доступни, да интервјуише људе и сазнају нешто из личних контаката. Међутим, у овом случају су постојале две верзије: једна да је то починила ОВК из одмазде за убиство које се догодило у пећкој болници. Током покушаја бекства једног њиховог припадника убијена је припадница ОВК Мирвете Максутај. Друга верзија је да је неко унутра пуцао пошто су се младићи посвађали док су се картали”.

“Постојало је милион прича и тек много после тог злочина  је почело  да се спекулише да су то урадили Срби. Али који Срби? Зарад чега? Нисам хтела у то да верујем. Сви ми смо били убеђени да је то урадила ОВК и да је разлог одмазда због убијених Албанаца на граници”, прича Александра Сибиновић, сестра убијеног Зорана Станојевића. 



У самој Пећи до тада је било релативно мирно у односу на друге делове Косова и Метохије. Припадници ОВК се у граду нису појављивали, али их је било у околини. Рамуш Харадинај је био главни вођа побуњених Албанаца тог подручја, појављивали су се и припадници ФАРК-а, оружане групе која се везивала за некадашњег  Руговиног „премијера“ Бујара Букошија, а било је вести и о њиховим међусобним сукобима. Током сукоба српске полиције и Харадинајевих бораца у лето 1998. Метохија је опустела, албанска села била су спаљена, Срби су бежали на сигурнија места, жртава је било на обе стране. Сигурност Србима у Пећи пружала је бројна војска и полиција. ЈСО је имао своје „утврђење“ недалеко од манастира Дечани, њихов командант Милорад Улемек је у овом крају, како причају, био познат под именом „Бразил“. У војној касарни у Пећи биле су смештене „Муње“, јединица која је према неким изворима основана почетком 1998. као помоћна формација специјалних полицијских јединица МУП-а. У оквиру њих, постојали су „Шакали“ чији су припадници оптужени за злочине над Албанцима у селима Ћушка, Љубенић, Захач и Пављан. Вук Драшковић тврди да је одлуку о серији злочина над Србима почетком новембра 1998. донео Слободан Милошевић и да је тада формирана оперативно-потерна група од 18 људи, припадника ЈСО. „Њих је Легија обучавао на Гочу, а кога и како ликвидирати преносио му је Раде Марковић. О томе бисте можда могли разговарати и са Гуријем“.

Разлог за овакву одлуку Драшковић, али и неки наши саговорници виде у намери да се ОВК прикаже у свету као терористичка организација и да се оправдају будуће акције српских снага. „Кад се дигне рука на децу онда добијеш оправдање за освету, за нове злочине“.
“Били су по граду људи у неким униформама али толике су униформе шетале тих дана и ми смо толико живели са тим да их нисмо ни примећивали. Ја лично се не сећам да сам икада видела ни Легију ни црвене беретке”, прича Александра Сибиновић. “Код нас су на саучешће долазили и Албанци. Наша комшиница Албанка је долазила, она је Зорана носила по улици када је био дете, њега су сви волели”.

На сахрани шесторице убијених младића, којима је опело држао патријарх Павле, окупило се према медијским извештајима око 15.000 људи. „После сахране настала је ерупција беса, покренута је лавина насиља. Пећ је од релативно мирног града постао епицентар кризе. Тако је почело етничко чишћење Албанаца. И шта имамо сад? Албанци су се вратили, а Срба у Пећи и Метохији више нема”, прича добар познавалац догађаја из тог времена на Косову, сада избеглица у Београду.

“Одлазим у Пећ, на гробље”, прича Александра. “Оно је разрушено, прекривено смећем, животињским костима, раскопано. Срећом, наша гробница није, осим што нема ограде. Стојите на гробљу, покушавате да себи дате неког одушка, а онда вас провоцирају, добацују из куће преко пута.“
Када је у новинама прочитао сумње да су убице Срби, Владимир Лончаревић је био „у потпуном шоку. Нашу страну уопште нисмо доводили у питање и не могу да се саберем ни дан-данас. Ништа није немогуће, ништа не одбијам, али и не прихватам без резерве“. Никола Рајовић верује да ће се сада, захваљујући Вучићу, све брзо открити: „Страшно је ако су наши. Била би велика срамота ако је то истина. Али би ми најтеже било да су Пећанци. Неки које знам.“

“Боли ме што се нико није огласио, Тужилаштво или било ко надлежан. Па да каже ако је тачно дајте да дигнемо оптужнице. И никако не бих волела да, како год да се заврши, то буде осуда за  једну нацију, Србе или Албанце.” Као и други чланови породица убијених и пријатељи, чита новине, очекује нове информације. “Можда сада постоји нада да ће бити завршено, али тај злочин је сам по себи толико мучан без слике са увиђаја. Зар да отворим новине и видим четири крвава тела? Да ли то једне новине смеју да раде?! Мог Зорана нема на тој слици, али ми је срце стало јер први пут када сам видела ту фотографију учинило ми се као да сам га препознала. И далеко од тога да би мене више болело да су ми брата убили Срби. Убили су га монструми које год нације били, ја и они нисмо исти народ. Волела бих да знам истину каква год она била и да се њима да мир, а ја да почнем да тугујем како мој брат то заслужује”.



Антонела Риха, Идро Сефери


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Милутин Мркоњић, функционер СПС

Бане Ружић је добар дечко. Шта је ту страшно? То што је човек бранио свог друга? Па и ја сам бранио Слобу, сећате се?

Прочитајте све мисли
bg