Zloupotreba zločina

Ima mnogo strašnih stvari sa kojima ćemo morati da se suočimo izgovorio je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić pre nepunih mesec dana iznenada otvorivši priču o zločinu koji se dogodio 14. decembra 1998. kada su u kafiću Panda u Peći ubijena šestorica mladića srpske nacionalnosti. Nemamo dokaze da su to uradili Albanci, naprotiv. Od tog trenutka gotovo zaboravljena tragedija postala je tema naslovnih strana a zatim, sudeći prema nekim medijima, i obračuna između nekadašnjih saradnika i čuvara tajni službi bezbednosti, Radomira Markovića i Milorada Ulemeka. U međuvremenu se pojavila neobična informacija da su ubistvo u pećkom kafiću počinili pripadnici britanskog SAS-a (ubrzo demantovana od strane Vučića), a poslednja teško razumljiva vest objavljena je početkom nedelje, po kojoj je ubistvo pripadnika Euleksa prošle godine izvršeno iz istog oružja kojim je izvršeno ubistvo u Pandi.

Ono što su, međutim, eksplicitne optužbe objavljene u tabloidu bliskom vlastima je da je, nakon što je Ulemek u svedočenju o ubistvu Slavka Ćuruvije za jednog od nalogodavaca označio bivšeg načelnika DB-a Radomira Markovića, ovaj uzvratio ponudom dokaza da je za ubistvo u Pandi odgovoran nekadašnji komandant JSO. Potom je, kako otkriva anonimni izvor ovog tabloida, Ulemek najavio da će da svedoči kako je nalog za ubistvo stigao iz samog vrha DB-a, odnosno Markovića. Do sada niko iz policije, tužilaštva ili Vlade nije potvrdio niti demantovao postojanje ovih međusobnih optužbi. Premijer Ivica Dačić je zabrinut da tvrdnje da su taj zločin počinili Srbi i to iz državnih organa mogu imati velike političke posledice. Tragajući za nekim drugim dešavanjima pre 2000. godine došlo se i do nekih saznanja o ovom slučaju, objasnio je lakonski premijer, a Aleksandar Vučić je ocenio da dosadašnja istraga nije obavljena na naj-profesionalniji način.

A dosadašnje ubeđenje porodica ubijenih mladića i javnosti u Srbiji bilo je da su zločin počinili pripadnici OVK. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u noći između 13. i 14. decembra 1998. tokom ilegalnog prelaska granice ubijen je 41 Albanac. Vojska Jugoslavije je, dan kasnije saopštila da je, kako su prenosili mediji u graničnom incidentu u blizini Prizrena likvidirano 36 terorista i da je šest ranjeno. Ima Pećanaca koji se sećaju kako su tog dana, 14. decembra Albanci već u pet sati posle podne zatvorili svoje radnje, a dobronamerni su upozoravali komšije Srbe da se primire i da ne izlaze.

Gimnazijalci koji su te večeri došli u Pandu nisu čuli nikakva upozorenja i ne sećaju se bilo kakvih zlokobnih nagoveštaja. Kafić se nalazio odmah pored gimnazije i tu smo dolazili jer nije bilo preporučljivo kretati se noću po centru grada. Tu smo gledali utakmice, igrali loru, družili se, priča Vladimir Lončarević, jedan od preživelih. Tako su i te večeri, sve do 20.15, kada procenjuju da je počeo napad, bezbrižno igrali karte. U prvoj prostoriji kafića bilo ih je jedanaestorica.

Ispale su mi cigarete na pod, opisuje u razgovoru za NIN Nikola Rajović, koji je tada imao osamnaest godina. Kako sam se sagnuo, čuo sam da su lupila vrata a kada sam, tako sagnut, podigao glavu video sam dvojicu obučenih u crno sa fantomkama na glavama. Vrata su bila na tri, četiri metra od mene, otvarala su se na unutra. Jedan koji je bio viši rastom ih je pridržavao nogom i pucao na nas u visini glava, a drugi nam je pucao u noge. Imali su automatske puške i jedna je, zapazio sam, bila bez kundaka. Nisu progovorili ni reč, nisu imali nikakve oznake, samo je jedan na džepu imao, verovatno firmu proizvođača boje srebra obrnuti trougao unutar koga je zvezda petokraka. S vrata su pucali, nisu ulazili. Ne znam koliko je trajalo ali kada je završilo, Sveto (Ristić) je počeo da zapomaže od bolova. Ostali su ležali. Mene je samo rikošet pogodio u prst. Nikola potom priča kako je seo u kola, otišao do policije, obavestio ih o napadu, da ima mrtvih i ranjenih i vratio se u Pandu. Kada sam došao, Dragan (Trifović) je davao znake života, ali mi je na rukama umro. Podigao sam Lončarevića, njemu je bilo razneto pola glave i Suad Šabović i ja smo ga uneli u kola, pa sam ga odvezao do bolnice. Vratio sam se nazad i sa Perom Markovićem odneo u bolnicu Zorana (Stanojevića). Puls mu je bio slab. Tek kada smo se opet vratili nazad u Pandu došla je policija, seća se posle petnaest godina svakog detalja i događaja od te noći Rajović. Sedamnaestogodišnji Zoran Stanojević umro je iste noći u bolnici u Prištini. Ranama je u bolnici podlegao i njegov vršnjak Svetislav Ristić. Na licu mesta su umrli Ivan Obradović (15), Vukota Gvozdenović (18), Dragan Trifović (18) i Ivan Radević (25).



Mirsadu Šaboviću je teško povređena noga, a Vladimir Lončarević ni danas ne zna kako je ostao živ. Pogođen je, kaže, sa 16, 17 metaka u glavu, ruke, noge. Jedan metak mi je i sada ostao između trećeg i četvrtog rebra, a drugi u desnom ramenu. Imao sam ukupno osam operacija. Hteli su da mi amputiraju ruku ali nisam dao i, uz terapiju, imao sam sreće da sam je sačuvao. Seća se, kako kaže, kao kroz maglu, jer je bio na lekovima, da su dok je ležao na VMA, dolazila dva inspektora i ispitivala ga o napadu. Prvi put sada za NIN javno govori o zločinu i kako ga je preživeo. Nikolu Rajovića policija nikada nije pozvala da svedoči. 2001. ili 2002. sam davao izjavu nekom Nemcu u Beogradu u UNMIK-u. Pričao sam za TV Prištinu, ali za policiju ne.

Portparolka UNMIK-a na Kosovu Andrea Jang, kaže da UNPOL ili UNMIK-ova policija nije vodila nikakvu istragu. Tada mi nismo postojali i treba da se obratite MUP-u Srbije koji je tada operisao na Kosovu. O istrazi koja je vođena, ni Nikola ni Vladimir ne znaju ništa. Čuli su za hapšenja Albanaca ali ne i da je ikome suđeno. Ja sam laik, ali tačno može da se zna iz koje je puške pucano. Nađeno je 48 čaura i pun, neispaljen metak, što znači da je nekome puška zaglavila, kaže Rajović. On ne zna da li je iko video ubice kada su bežali. Iza gimnazije je šuma. Ulica je bila neosvetljena i mogli su lako da pobegnu i kroz manje uličice. Nisam čuo da ih je iko video dok su bežali.



Na sajtu crvenih beretki, u tekstu od 17. januara ove godine, nailazi se na podatak koji ukazuje na to da je postojao još neki svedok osim gimnazijalaca u Pandi. U kafić su ušla dva maskirana terorista, dok je treći čekao u vozilu ispred, otkriva neimenovani autor podatak koji do sada nije naveden ni u jednom poznatom izveštaju o ovom zločinu.

Zoran Stijović, u to vreme šef analitike SDB-a za Kosovo, u emisiji Stav Srbije, kaže da se sumnjalo isključivo u OVK, da su krenule racije i privođenja ali bez konkretnog rezultata. Neobično, kada je o istrazi reč, jeste da su privođenja sumnjivih počela tek tri dana kasnije, 17. decembra. Tog dana su uhapšena 34 Albanca iz pećkog naselja Kapešica. Među njima bio je i Agron Kolčaku, autolimar, sa kojim smo pre nekoliko dana pričali u Peći. Tih dana nismo mnogo izlazili iz kuća, Albanci nisu izlazili u grad posle tri posle podne. Spavao sam, otac me je probudio i rekao da smo opkoljeni. Policiju sam zatekao na stepenicama, stavili su mi lisice i odveli u policijsku stanicu, priča Agron Kolčaku. Tukli su me strašno čim su me izveli iz kuće i posle tokom saslušanja. Ispitivali su me 48 sati. Nisam znao zašto su me hapsili sve dok mi nisu pustili snimak i pitali me: vidiš li šta si uradio deci? U njegovoj grupi su bili još Vlaznim Perđeđaj, Bećir Lodzaj, Đevdet Bajrami i Gazmend Bajrami. Na kraju su me naterali da potpišem nešto, nisam ni znao šta sam potpisao. U pritvoru u Peći, Agron je bio sve do završetka bombardovanja 11. juna 1999. a zatim je odveden u zatvor u Leskovac pa u Zaječar. Tek tada je podignuta optužnica. Optužili su me da sam bio u selima Ratište i Prilep. Više me nikad nisu pitali za Pandu, nego su rekli da sam učestvovao u nekim napadima. Ja nikad nisam bio u OVK, nikad nisam bio u tim selima, čak ni posle rata. Gazmend Bajrami, koji je, kako kaže Agron, bio mentalno bolestan i poznat je u Peći kao prosjak, rekao je da su svi bili u OVK. Kasnije je, tokom suđenja, izjavio da je iskaz dao zbog straha od policije.

Suđenje je održano u Okružnom sudu u Leskovcu. U presudi su njih petorica, kako se navodi, članova terorističke organizacije OVK, proglašeni krivim zbog krivičnog dela udruživanje radi neprijateljske delatnosti. U delima za koje se terete ubistvo u kafiću Panda se ne pominje. Osuđeni su na kaznu zatvora od po godinu dana i novčani iznos na ime paušala po 5.000 dinara. Agron je iz zatvora, nakon odslužene kazne izašao 15. 12. 1999. Nikada pre rata nisam imao problema sa Srbima. Želeo bih da znam ko su ubice jer ja sam zbog toga bio optužen. Ne bih imao problem da sretnem porodice kojima su poginula deca i želeo bih da im izjavim saučešće. Jako mi je žao što se to dogodilo.

Mustafa Radonjići, advokat iz Peći i izvestilac za Amnesti internešnal, branio je neke od optuženih. U mnogim slučajevima gde su žrtve Srbi a ubice Albanci, policija je uvek hapsila pogrešne ljude, objašnjava. Oni bi uhapsili prve Albance koji bi im pali na pamet, a uviđaji i sve ostalo je rađeno neprofesionalno. Namera nije bila da se otkrije bilo šta, već da se stvori utisak. I upravo na taj način, advokat Radonjići komentariše istragu o ubistvu šestorice mladića.

Naš sagovornik iz Peći koji je u vreme ubistva u kafiću Panda radio za KDOM (misija diplomatskih posmatrača na Kosovu) kaže da su te noći, kada su stigli na lice mesta u kafić Panda od istražitelja čuli da su ubice maskirani ljudi koji su nosili crne uniforme sa amblemima OVK. Međunarodni posmatrači su mogli samo da prikupe izveštaje koje su bili dostupni, da intervjuiše ljude i saznaju nešto iz ličnih kontakata. Međutim, u ovom slučaju su postojale dve verzije: jedna da je to počinila OVK iz odmazde za ubistvo koje se dogodilo u pećkoj bolnici. Tokom pokušaja bekstva jednog njihovog pripadnika ubijena je pripadnica OVK Mirvete Maksutaj. Druga verzija je da je neko unutra pucao pošto su se mladići posvađali dok su se kartali.

Postojalo je milion priča i tek mnogo posle tog zločina je počelo da se spekuliše da su to uradili Srbi. Ali koji Srbi? Zarad čega? Nisam htela u to da verujem. Svi mi smo bili ubeđeni da je to uradila OVK i da je razlog odmazda zbog ubijenih Albanaca na granici, priča Aleksandra Sibinović, sestra ubijenog Zorana Stanojevića.



U samoj Peći do tada je bilo relativno mirno u odnosu na druge delove Kosova i Metohije. Pripadnici OVK se u gradu nisu pojavljivali, ali ih je bilo u okolini. Ramuš Haradinaj je bio glavni vođa pobunjenih Albanaca tog područja, pojavljivali su se i pripadnici FARK-a, oružane grupe koja se vezivala za nekadašnjeg Rugovinog premijera Bujara Bukošija, a bilo je vesti i o njihovim međusobnim sukobima. Tokom sukoba srpske policije i Haradinajevih boraca u leto 1998. Metohija je opustela, albanska sela bila su spaljena, Srbi su bežali na sigurnija mesta, žrtava je bilo na obe strane. Sigurnost Srbima u Peći pružala je brojna vojska i policija. JSO je imao svoje utvrđenje nedaleko od manastira Dečani, njihov komandant Milorad Ulemek je u ovom kraju, kako pričaju, bio poznat pod imenom Brazil. U vojnoj kasarni u Peći bile su smeštene Munje, jedinica koja je prema nekim izvorima osnovana početkom 1998. kao pomoćna formacija specijalnih policijskih jedinica MUP-a. U okviru njih, postojali su Šakali čiji su pripadnici optuženi za zločine nad Albancima u selima Ćuška, LJubenić, Zahač i Pavljan. Vuk Drašković tvrdi da je odluku o seriji zločina nad Srbima početkom novembra 1998. doneo Slobodan Milošević i da je tada formirana operativno-poterna grupa od 18 ljudi, pripadnika JSO. NJih je Legija obučavao na Goču, a koga i kako likvidirati prenosio mu je Rade Marković. O tome biste možda mogli razgovarati i sa Gurijem.

Razlog za ovakvu odluku Drašković, ali i neki naši sagovornici vide u nameri da se OVK prikaže u svetu kao teroristička organizacija i da se opravdaju buduće akcije srpskih snaga. Kad se digne ruka na decu onda dobiješ opravdanje za osvetu, za nove zločine.
Bili su po gradu ljudi u nekim uniformama ali tolike su uniforme šetale tih dana i mi smo toliko živeli sa tim da ih nismo ni primećivali. Ja lično se ne sećam da sam ikada videla ni Legiju ni crvene beretke, priča Aleksandra Sibinović. Kod nas su na saučešće dolazili i Albanci. Naša komšinica Albanka je dolazila, ona je Zorana nosila po ulici kada je bio dete, njega su svi voleli.

Na sahrani šestorice ubijenih mladića, kojima je opelo držao patrijarh Pavle, okupilo se prema medijskim izveštajima oko 15.000 ljudi. Posle sahrane nastala je erupcija besa, pokrenuta je lavina nasilja. Peć je od relativno mirnog grada postao epicentar krize. Tako je počelo etničko čišćenje Albanaca. I šta imamo sad? Albanci su se vratili, a Srba u Peći i Metohiji više nema, priča dobar poznavalac događaja iz tog vremena na Kosovu, sada izbeglica u Beogradu.

Odlazim u Peć, na groblje, priča Aleksandra. Ono je razrušeno, prekriveno smećem, životinjskim kostima, raskopano. Srećom, naša grobnica nije, osim što nema ograde. Stojite na groblju, pokušavate da sebi date nekog oduška, a onda vas provociraju, dobacuju iz kuće preko puta.
Kada je u novinama pročitao sumnje da su ubice Srbi, Vladimir Lončarević je bio u potpunom šoku. Našu stranu uopšte nismo dovodili u pitanje i ne mogu da se saberem ni dan-danas. Ništa nije nemoguće, ništa ne odbijam, ali i ne prihvatam bez rezerve. Nikola Rajović veruje da će se sada, zahvaljujući Vučiću, sve brzo otkriti: Strašno je ako su naši. Bila bi velika sramota ako je to istina. Ali bi mi najteže bilo da su Pećanci. Neki koje znam.

Boli me što se niko nije oglasio, Tužilaštvo ili bilo ko nadležan. Pa da kaže ako je tačno dajte da dignemo optužnice. I nikako ne bih volela da, kako god da se završi, to bude osuda za jednu naciju, Srbe ili Albance. Kao i drugi članovi porodica ubijenih i prijatelji, čita novine, očekuje nove informacije. Možda sada postoji nada da će biti završeno, ali taj zločin je sam po sebi toliko mučan bez slike sa uviđaja. Zar da otvorim novine i vidim četiri krvava tela? Da li to jedne novine smeju da rade?! Mog Zorana nema na toj slici, ali mi je srce stalo jer prvi put kada sam videla tu fotografiju učinilo mi se kao da sam ga prepoznala. I daleko od toga da bi mene više bolelo da su mi brata ubili Srbi. Ubili su ga monstrumi koje god nacije bili, ja i oni nismo isti narod. Volela bih da znam istinu kakva god ona bila i da se njima da mir, a ja da počnem da tugujem kako moj brat to zaslužuje.