Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   22.08.2019. 08:06
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Габор Сагмајстер, ветеран на Дакар релију
Убио бих за кап воде

Највише се уплашим да усред пустиње не останем без воде. Кад се то деси, чини ми се, на све сам спреман. Сви на Дакар релију су помало луди, екстремни, провоцирају и себе и друге. Тамо су да би возили по немогућим условима и уживали у томе



„Сад сте од Београда до моје Суботице прешли око 180 километара. На Дакар релију ја 13 дана узастопно возим по пет или шест пута толико, укупно око 8.500 километара, и то не у колима, већ на мотору, по сунцу, киши, кроз песак и козје стазе, на плус 50 и на минус осам, на надморским висинама и до 4.500 метара“, говори у даху Габор Сагмајстер, мотоциклиста који је шест пута учествовао на највећој смотри рели спорта и пет пута прошао кроз циљ. Ове године је рели због тежине и дужине специјалних компетитивних испита према општој процени био убедљиво најтежи, а наш саговорник је у генералном пласману заузео 53. место, што је уједно и његов најбољи резултат.

„Гарантујем да сам једини човек у Србији који ово такмичење може заправо да заврши. На Балкану, ту је још Словенац Миран Становник, а Мађар Јанош Деши ове године је прошао кроз циљ само зато што сам га ја водио за собом. Још ме је сваки дан молио и подсећао да га не оставим“, наставља Сагмајстер и додаје да, према његовим речима, учесници због малодушности често одустану – ове године, до трећег дана је одустало чак пола возача.

 „Питају се што им треба толико мучење. И мене стигне такво расположење, око 3 изјутра, кад се устаје. Сетиш се породице, пријатеља, питаш се шта ли ће тог дана поћи како не треба. Јер, за 13 дана учествовања, нешто лоше мора да се деси, макар једном. Да ли ће ти стати мотор, нестати горива, или ћеш пасти у провалију, или ће ти нестати воде усред вожње... Али, кад седнеш на мотор, мораш да се фокусираш на преживљавање. А баш то већина не може, иако дају и по 100.000 евра. Често сам говорио да је боље мени да дају и пет пута мање и да их доведем до циља, него да возе стотинак километара и онда одустану“, предочава Сагмајстер.

Они који, међутим, прођу кроз циљ, не знају за границе психофизичке издржљивости, иако изгубе до 10 килограма тежине. Према речима нашег саговорника, сви на Дакар релију су такви, помало луди, неустрашиви, склони провокацији.
„Ако паднеш и повредиш се, устанеш, узмеш лекове и фластере, па наставиш. На пример, прошлог јула ми је оперисано раме, сад сам повредио и десно, али то ми није представљало препреку. Иначе, своје прво учешће на Дакар релију сам завршио с три сломљена ребра. Све живо боли, сузе иду од беса, али гураш даље, па докле стигнеш. И сви тако размишљају“, закључује Сагмајстер.

Препреку не представљају чак ни свакодневне погибије возача. Наш саговорник тврди да су искуснији учесници већ навикли на трагичне вести, али да је тешко прихватити их кад се тичу пријатеља.
„Ове године је погинуо Белгијанац Ерик Паланте с ким сам био баш добар. Шест Дакар релија смо прошли заједно. Али, сам је крив. Нашли су га док су прикупљали моторе који су слетели са стазе – тог дана их је, иначе, било око тридесет. Нико није могао да га види, јер нико није туда возио. Зато је важно увек ићи с неким и држати се плана. Паланте је вероватно хтео да нађе бржи пут, онда шта се десило – не знам... али знам да је тамо свако одговоран за себе“, објашњава он.

Светску јавност донекле је насмејао, а однекле и узнемирио снимак шпанског мотоциклисте Енрика Мартија Фликса који се, дехидриран и у бунилу, скинуо до голе коже и трком упутио у непрегледну аргентинску пустињу. Овакве недаће, тврди Сагмајстер, такође нису реткост, јер читав рели представља већини људи незамислив испит менталне стабилности. Врло су кратки кораци између стрепње и паничног напада, губљења концентрације и свести, очајања и халуцинирања.

„Лично, највише се уплашим да усред пустиње не останем без воде. Кад се то деси, на све сам спреман, чини ми се да бих без проблема убио некога. Полудим скроз. Тад наставим да возим, па куда год, само да се крећем. Гледам роудбук, сваки камен, сваки траг, трудим се што пре да дам гас и што касније да закочим. Кад ти се смрачи пред очима, попијеш мало енергетског концентрата, то те разбуди. Онда си миран, до даљег“, препричава Сагмајстер и као упечатљиву анегдоту наводи да је прошле године замало ударио у – магарца, али не било каквог: „Ти планински магарци нису обични. Овај је био металик сиви, велик као коњ или већи. Возио сам сигурно 150 километара на сат, али имао сам довољно времена да закочим, око две секунде. Ту сам се баш извукао.“

И, док публика прати Дакар рели из домова, ни не размишљајући да се махом никада неће наћи на надморској висини од 4.500 метара, мотоциклистима је то саставни део такмичења. Ваздух је разређен, мотор често не прими гас, ветар дува другачије, а једини знаци људског присуства су трагови гума и прашина која остане за такмичарима. Тада, вели Сагмајстер, чак и планине високе 2.500 метара изгледају као провалије, тек као дно амбиса који стално прети и од којег возаче неретко дели свега секунда пада концентрације.

„Мада, мени као школованом мотоциклисти, убедљиво највећи проблем представља непроходан терен. На пример, три километра незамисливог успона, а ове године је путањом било предвиђено доста таквих места. Потом, тешко ми је да возим кроз пустињу, на великим врућинама и кроз дубоки песак. Али, ништа није немогуће. Нарочито уз добру екипу каква је наша. Веома је важно да се човек не осети усамљено, чак и док је у јужноамеричким пустињама где ти роудбук каже једно, навигација друго, а терен нешто сасвим треће“, објашњава сликовито Сагмајстер.

Осим истинских заљубљеника у рели спортове, мало ко зна колики је Дакар рели догађај. На отварању се, тврди наш саговорник, окупи и до 4 милиона људи, а после представљања, учеснике чекају километарске колоне људи који би да се сликају или попричају. Ове године је био присутан и боливијски председник Ево Моралес, за кога Сагмајстер каже да је „сјајан тип, као из кафане“.

„То је скуп милијардера рели спорта. То је наша Олимпијада, круна такмичарске године, иако је у јануару. На пример, уз Холанђанина Де Роја који вози Ивеко камион је дошло још осам камиона резервних делова. Руски Камаз је повео читав скуп научника и инжењера, сваки с лаптопом. Мини је с десетак возила учествовао у такмичењу, а простор који су заузели с монтажним халама је био величине 15 фудбалских терена. Дакар рели, дакле, окупља елиту, у сваком смислу“, вели наш саговорник.

Његов је мотор, иначе, стар три године, прошао је укупно шест релија и већ је на измаку снаге. Па опет, бројне је „фабричке возаче“, иза којих стоје велики тимови, остављао за собом, иако имају далеко сигурније финансијске конструкције и прилике да се у току године навикну на различите терене. Сагмајстерове припреме, пак, зависе од личне способности да прикупи средства. Углавном тренира на мађарском језеру Балатон, шампионат Србије у мотокросу такође третира као припрему пре неголи као такмичење, а од међународних купова углавном учествује на Источноевропском купу и на Светском купу у Емиратима.

„Углавном ми кажу да ће ме финансирати ако Дакар рели завршим међу прва три такмичара, а ја одговорим да ми и за пласман међу првих тридесет управо треба – пара. Људи не схватају колики је успех завршити ово такмичење, још међу првих педесетак. Јер, Дакар рели је праћен свуда, има репрезентативну, државну димензију, а једино ја из Србије могу да га завршим и да се о томе после прича. Неки, наравно, то и препознају. Тренутно имам око 40 спонзора, што приватних, што државних, од града Суботице, преко Министарства спорта,  до покрајинске владе“, говори Сагмајстер.
Признаје, међутим, да му је од саме вожње немерљиво напорније да подноси захтеве за спонзорства. С тим, како вели, почиње већ од фебруара, како би уопште могао да се нада да ће готово годину дана касније мотором прелазити јужноамеричке врлети. Доказ више да планина документације може да надвиси и оне природне, макар биле и међу Андима.



Стефан Славковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ивица Дачић, премијер Србије

Толико нас хвале овде (у Бриселу) да скоро да нам није потребан министар спољних послова.

Прочитајте све мисли
bg