Ubio bih za kap vode

Sad ste od Beograda do moje Subotice prešli oko 180 kilometara. Na Dakar reliju ja 13 dana uzastopno vozim po pet ili šest puta toliko, ukupno oko 8.500 kilometara, i to ne u kolima, već na motoru, po suncu, kiši, kroz pesak i kozje staze, na plus 50 i na minus osam, na nadmorskim visinama i do 4.500 metara, govori u dahu Gabor Sagmajster, motociklista koji je šest puta učestvovao na najvećoj smotri reli sporta i pet puta prošao kroz cilj. Ove godine je reli zbog težine i dužine specijalnih kompetitivnih ispita prema opštoj proceni bio ubedljivo najteži, a naš sagovornik je u generalnom plasmanu zauzeo 53. mesto, što je ujedno i njegov najbolji rezultat.

Garantujem da sam jedini čovek u Srbiji koji ovo takmičenje može zapravo da završi. Na Balkanu, tu je još Slovenac Miran Stanovnik, a Mađar Janoš Deši ove godine je prošao kroz cilj samo zato što sam ga ja vodio za sobom. Još me je svaki dan molio i podsećao da ga ne ostavim, nastavlja Sagmajster i dodaje da, prema njegovim rečima, učesnici zbog malodušnosti često odustanu ove godine, do trećeg dana je odustalo čak pola vozača.

Pitaju se što im treba toliko mučenje. I mene stigne takvo raspoloženje, oko 3 izjutra, kad se ustaje. Setiš se porodice, prijatelja, pitaš se šta li će tog dana poći kako ne treba. Jer, za 13 dana učestvovanja, nešto loše mora da se desi, makar jednom. Da li će ti stati motor, nestati goriva, ili ćeš pasti u provaliju, ili će ti nestati vode usred vožnje... Ali, kad sedneš na motor, moraš da se fokusiraš na preživljavanje. A baš to većina ne može, iako daju i po 100.000 evra. Često sam govorio da je bolje meni da daju i pet puta manje i da ih dovedem do cilja, nego da voze stotinak kilometara i onda odustanu, predočava Sagmajster.

Oni koji, međutim, prođu kroz cilj, ne znaju za granice psihofizičke izdržljivosti, iako izgube do 10 kilograma težine. Prema rečima našeg sagovornika, svi na Dakar reliju su takvi, pomalo ludi, neustrašivi, skloni provokaciji.
Ako padneš i povrediš se, ustaneš, uzmeš lekove i flastere, pa nastaviš. Na primer, prošlog jula mi je operisano rame, sad sam povredio i desno, ali to mi nije predstavljalo prepreku. Inače, svoje prvo učešće na Dakar reliju sam završio s tri slomljena rebra. Sve živo boli, suze idu od besa, ali guraš dalje, pa dokle stigneš. I svi tako razmišljaju, zaključuje Sagmajster.

Prepreku ne predstavljaju čak ni svakodnevne pogibije vozača. Naš sagovornik tvrdi da su iskusniji učesnici već navikli na tragične vesti, ali da je teško prihvatiti ih kad se tiču prijatelja.
Ove godine je poginuo Belgijanac Erik Palante s kim sam bio baš dobar. Šest Dakar relija smo prošli zajedno. Ali, sam je kriv. Našli su ga dok su prikupljali motore koji su sleteli sa staze tog dana ih je, inače, bilo oko trideset. Niko nije mogao da ga vidi, jer niko nije tuda vozio. Zato je važno uvek ići s nekim i držati se plana. Palante je verovatno hteo da nađe brži put, onda šta se desilo ne znam... ali znam da je tamo svako odgovoran za sebe, objašnjava on.

Svetsku javnost donekle je nasmejao, a odnekle i uznemirio snimak španskog motocikliste Enrika Martija Fliksa koji se, dehidriran i u bunilu, skinuo do gole kože i trkom uputio u nepreglednu argentinsku pustinju. Ovakve nedaće, tvrdi Sagmajster, takođe nisu retkost, jer čitav reli predstavlja većini ljudi nezamisliv ispit mentalne stabilnosti. Vrlo su kratki koraci između strepnje i paničnog napada, gubljenja koncentracije i svesti, očajanja i haluciniranja.

Lično, najviše se uplašim da usred pustinje ne ostanem bez vode. Kad se to desi, na sve sam spreman, čini mi se da bih bez problema ubio nekoga. Poludim skroz. Tad nastavim da vozim, pa kuda god, samo da se krećem. Gledam roudbuk, svaki kamen, svaki trag, trudim se što pre da dam gas i što kasnije da zakočim. Kad ti se smrači pred očima, popiješ malo energetskog koncentrata, to te razbudi. Onda si miran, do daljeg, prepričava Sagmajster i kao upečatljivu anegdotu navodi da je prošle godine zamalo udario u magarca, ali ne bilo kakvog: Ti planinski magarci nisu obični. Ovaj je bio metalik sivi, velik kao konj ili veći. Vozio sam sigurno 150 kilometara na sat, ali imao sam dovoljno vremena da zakočim, oko dve sekunde. Tu sam se baš izvukao.

I, dok publika prati Dakar reli iz domova, ni ne razmišljajući da se mahom nikada neće naći na nadmorskoj visini od 4.500 metara, motociklistima je to sastavni deo takmičenja. Vazduh je razređen, motor često ne primi gas, vetar duva drugačije, a jedini znaci ljudskog prisustva su tragovi guma i prašina koja ostane za takmičarima. Tada, veli Sagmajster, čak i planine visoke 2.500 metara izgledaju kao provalije, tek kao dno ambisa koji stalno preti i od kojeg vozače neretko deli svega sekunda pada koncentracije.

Mada, meni kao školovanom motociklisti, ubedljivo najveći problem predstavlja neprohodan teren. Na primer, tri kilometra nezamislivog uspona, a ove godine je putanjom bilo predviđeno dosta takvih mesta. Potom, teško mi je da vozim kroz pustinju, na velikim vrućinama i kroz duboki pesak. Ali, ništa nije nemoguće. Naročito uz dobru ekipu kakva je naša. Veoma je važno da se čovek ne oseti usamljeno, čak i dok je u južnoameričkim pustinjama gde ti roudbuk kaže jedno, navigacija drugo, a teren nešto sasvim treće, objašnjava slikovito Sagmajster.

Osim istinskih zaljubljenika u reli sportove, malo ko zna koliki je Dakar reli događaj. Na otvaranju se, tvrdi naš sagovornik, okupi i do 4 miliona ljudi, a posle predstavljanja, učesnike čekaju kilometarske kolone ljudi koji bi da se slikaju ili popričaju. Ove godine je bio prisutan i bolivijski predsednik Evo Morales, za koga Sagmajster kaže da je sjajan tip, kao iz kafane.

To je skup milijardera reli sporta. To je naša Olimpijada, kruna takmičarske godine, iako je u januaru. Na primer, uz Holanđanina De Roja koji vozi Iveko kamion je došlo još osam kamiona rezervnih delova. Ruski Kamaz je poveo čitav skup naučnika i inženjera, svaki s laptopom. Mini je s desetak vozila učestvovao u takmičenju, a prostor koji su zauzeli s montažnim halama je bio veličine 15 fudbalskih terena. Dakar reli, dakle, okuplja elitu, u svakom smislu, veli naš sagovornik.

NJegov je motor, inače, star tri godine, prošao je ukupno šest relija i već je na izmaku snage. Pa opet, brojne je fabričke vozače, iza kojih stoje veliki timovi, ostavljao za sobom, iako imaju daleko sigurnije finansijske konstrukcije i prilike da se u toku godine naviknu na različite terene. Sagmajsterove pripreme, pak, zavise od lične sposobnosti da prikupi sredstva. Uglavnom trenira na mađarskom jezeru Balaton, šampionat Srbije u motokrosu takođe tretira kao pripremu pre negoli kao takmičenje, a od međunarodnih kupova uglavnom učestvuje na Istočnoevropskom kupu i na Svetskom kupu u Emiratima.

Uglavnom mi kažu da će me finansirati ako Dakar reli završim među prva tri takmičara, a ja odgovorim da mi i za plasman među prvih trideset upravo treba para. LJudi ne shvataju koliki je uspeh završiti ovo takmičenje, još među prvih pedesetak. Jer, Dakar reli je praćen svuda, ima reprezentativnu, državnu dimenziju, a jedino ja iz Srbije mogu da ga završim i da se o tome posle priča. Neki, naravno, to i prepoznaju. Trenutno imam oko 40 sponzora, što privatnih, što državnih, od grada Subotice, preko Ministarstva sporta, do pokrajinske vlade, govori Sagmajster.
Priznaje, međutim, da mu je od same vožnje nemerljivo napornije da podnosi zahteve za sponzorstva. S tim, kako veli, počinje već od februara, kako bi uopšte mogao da se nada da će gotovo godinu dana kasnije motorom prelaziti južnoameričke vrleti. Dokaz više da planina dokumentacije može da nadvisi i one prirodne, makar bile i među Andima.