Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   19.10.2019. 07:35
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Бошко Мијатовић о српској економији уочи избора
Какве реформе, само је рејтинг важан

Економија се гуши, смањује, нико не инвестира, не гради и криза се продубљује. Нажалост, једина снажна прореформска снага у Србији су ММФ и Светска банка



Актуелна влада је обећавала куле и градове не би ли придобила бираче, али практично ништа није урадила. Ниједно обећање, од запошљавања, сређивања државних финансија, реформе банкарског система, привлачења инвестиција до покретања привредног раста, није испуњено. Ништа. Србија је у дубокој кризи и преовладава пословни песимизам, што већ постаје врло озбиљно, каже за НИН економиста Бошко Мијатовић, додајући да се показало да је код нас криза дуготрајна, због чега пословни људи беже из бизниса, а затварају се многе фирме.

„Трећина пословног простора у Београду је празна. Велики играчи се повлаче из посла, страни инвеститори одлазе или размишљају да оду. Њима се с правом придаје велики значај, али се занемарују домаћи. А виталност економије пресудно зависи од домаћих инвеститора, од малих и средњих предузећа, која треба да расту и запошљавају“, каже он.

Мислите да се за њих ништа није поправило у овом периоду?

Апсолутно ништа. Локална самоуправа их и даље дере разним таксама, пореска политика је и даље нефлексибилна, доприноси за социјално осигурање су високи, корупција раширена, а пословни простор скуп. Економија се гуши, смањује, нико не инвестира, не гради и криза се продубљује.

Ко нам је крив за то?

Држава, која свој посао ради веома лоше. То је партијска држава, којој институције служе више за запошљавање партијских кадрова разних нивоа, од истакнутих активиста, који постају државни секретари и министри, до „ситнијих риба“, који се запошљавају у општинама у десетинама хиљада, чак без квалификација или искуства у том послу. Пуно је људи на синекурама. А квалитет државне администрације и ефекти њеног рада све су гори. Није чудо да је Србија на листи Светске банке по лакоћи пословања на 93. месту, иза Косова, Албаније, Молдавије, Белорусије, Гане и неких афричких земаља. То показује како нас свет доживљава и какви смо у ствари.

Ова влада је имала пуна уста реформи. Зашто их није спровела? Видите ли неки објективан разлог?

Видим. Озбиљне реформе морају да буду бар донекле болне, да погоде некога и да смање политички рејтинг Владе на кратак рок. Ако се промени Закон о раду, ако се укину субвенције, ако се ликвидирају предузећа у реструктурирању, ако се угаси Железара Смедерево, ако се подигне цена гаса на тржишни ниво, неко то мора да поднесе. Неко ће да изгуби. И зато владе и политичари у последњих десетак година највећи приоритет у раду дају свом политичком рејтингу, а не држави, народу или реформама. Само им је рејтинг важан. Кренуло се у демагогију, лагање, продавање магле, Потемкинова села, контролу медија… Продавци магле су због борбе за рејтинг занемарили стварне интересе државе.

Значи ли то да опет имамо исте продавце магле јер нам је објашњено да идемо на нове изборе баш због реформи?

Мислим да Вучић сада шаље следећу поруку - нисмо до сада могли у реформе, али ћемо после избора да кренемо. Не знам зашто би неко сада веровао у та обећања, када је Вучић, као и Дачић, и Тадић и Чеда, политичар који је окренут рејтингу, а не озбиљним реформама какве су потребне. Зато не верујем да ће нам се ишта променити ни са новом владом. Нажалост, једина снажна прореформска снага овде су ММФ и Светска банка, пошто кредите условљавају економским реформама. Пошто нам повремено затреба печат и финансијска подршка ММФ-а, онда час склопимо аранжман, час га одбијемо и играмо игру. И сада из Владе најављују договор са Фондом, али после избора, наравно.

Мислите ли да имамо шансе за аранжман и да ли ће за Фонд бити довољне најаве министра Лазара Крстића да ће се задржати солидарни порез, а да ће прегломазни јавни сектор од близу 800.000 људи бити смањен природним одливом? Хоће ли нас то спасти?

Наравно да неће, а питање је и да ли ће се спровести. Нама се најави замрзавање запошљавања, а партија на власти након тога запосли више хиљада својих људи на локалу, у републици, у јавним предузећима. И док се привреда сужава, јавни сектор расте. Неће нас спасти ни даље енормно задуживање. Само у фебруару је Министарство финансија емитовало државне обвезнице за 43 милијарде динара. То диже и каматне стопе за привреду. Држава плаћа и више од 10 одсто годишње, тврдећи да то није страшно за њу, јер је баш брига шта ће бити за пет година, а привреда страда и не може да изађе из кризе без повољних кредита.

Странке обећавају јефтине кредите за привреду кроз различите облике развојне банке. Можемо ли то да направимо, а да не буде политичка банка?

Не можемо. Постоји ли нешто у овој земљи што је државно, а да није политичко? Кад поставе прву петорицу директора који немају везе са странкама, на пример директора Србијагаса, онда ћемо почети да узимамо озбиљно такве најаве. Пошто се овде ради о злоупотреби државе од стране партија, како за запошљавање, тако и за финансирање кампања државним средствима, свака таква банка би била политичка и пропала би врло брзо. Имамо свеже примере Развојне банке Војводине, Агробанке, које су пукле, Фонда за развој… Има ли неке институције која није пропала, а државна је? Зато би било неозбиљно опет понављати такву глупост и бацати паре.

Заговорници државног интервенционизма често прете бауком неолиберализма, који ће нас уништити. Имамо ли ми уопште праву тржишну економију?

Србија никада није имала либерални концепт у последњих десетак година. Где се овде види либерална економија? У десетинама државних стратегија развоја, које се доносе нон-стоп, у Закону о раду, који је најблаже речено, социјалистички, синдикалистички, у банкама које контролише држава, у субвенцијама разних врста, у повезивању радног стажа, у медијима, које контролише политика… Нађите ми једну делатност где влада либерални концепт. Нема је, све је социјализовано. Запослени траже плате од државе, чак и кад им није послодавац. Заузму пругу и добију паре. Овде либерализам није ни крочио. Напротив, на делу је државни интервенционизам неокомунистичког, партијског типа, где се гледа да се донекле задовољи народ, сачувају гласови, а прикрије права ситуација. Код нас преовладава једна просиндикалистичка атмосфера где су синдикати и радници увек у праву. А синдикални функционери у Србији су једно зло, које ради сопственог статуса и привилегија прави велике отпоре реформама. То је јак лоби, који све кочи. Закочили су Закон о раду и имају намеру да га коче даље, не схватајући да је то на штету запослених, да стални отпор променама води смањењу запослености. Нема бизниса, Србија пропада, а синдикат не да нови закон о раду. Да ли то Вучић заиста хоће?

Како гледате на заговарање концепта потрошње и Динкићеве најаве да нам не треба стезање каиша, већ више подстицаја?

Динкић је увек био за један мали државни интервенционизам, који би њему омогућио да државним парама рекламира своју предизборну кампању. Он је кроз СИЕПА и Фонд за развој, који су водили његови људи, правио неколико атрактивних инвестиција годишње великим субвенцијама. Питање је да ли су Србији користиле такве инвестиције уз огромне субвенције, али би се он сликао бескрајно и глумио великог пријатеља бизниса и човека који спашава Србију. А у ствари, радило се о предизборној кампањи државним парама. Зато мислим да је доскорашњи министар Радуловић био у праву када је хтео да угаси СИЕПА и Фонд за развој. Ипак, чини ми се да ће и ове институције и субвенције преживети пошто је очигледно да је све за шта је био Радуловић одбачено. Он је гурнут у страну, а на сцену се враћа комбинација демагогије и левичарског неокомунизма.

И СПС је склон државном интервенционизму. Директор Србијагаса је преузео низ пропалих предузећа да би спасао радна места, а са ММФ-ом „не би ни тикве садио“. Колико нас тај приступ кошта?

Бајатовић је типични производ старог СПС-а, који најдиректније демагогише. Тај велики привредник Бајатовић, који неће са ММФ-ом, направио је дуг Србијагаса од преко милијарду евра. Није то све његова неспособност, већ је делимично последица и социјалне политике кроз цену гаса. Али за нас је пресудна реформа јавних предузећа, након које Бајатовић и други партијски кадрови неће бити директори јавних предузећа, када ће цене бити на тржишном нивоу, када ће Железница, рак-рана наше привреде стати на ноге, када ће ЕПС, који има огромне плате, престати да прави губитке. А то што Бајатовић неће са ММФ-ом само је одјек Дачићевих речи, који мисли исто. Све иако они неће, мени се чини да ће Србија морати са ММФ-ом. Због растућег јавног дуга, преко нам је потребан аранжман како бисмо смањили камате на будуће задуживање. Сада су каматне стопе у свету на минимуму, а Србија плаћа 5-6 одсто на зајмове у девизама. У перспективи ће у свету камате расти, што значи да ће нама да оду на 9-10 одсто. Зато је споразум са ММФ-ом неопходан, али Фонд чека да дође „маца на вратанца“, значи са старим условима - штедња, реформски закони...

Не верујете да ће се ишта променити ни са новом владом. Шта нас онда чека?

Мислим да је стратегија власти базирана на уверењу да ЕУ мора да нас спасе, да нам помогне финансијски кад загусти, јер не смеју да препусте Србију Русији. Да нам дају неку милијарду евра кредита, да нас одрже изнад воде. Наши политичари иду на то. Паразитска је то стратегија и знак неспособности и одбијања да земља стане на ноге, макар уз болне резове. То је политика на кратак рок и много кошта, јер никада нећемо моћи сами, већ ћемо чекати да нам неко дода паре, а уз политичка условљавања.



Имамо ли икакву гаранцију да ће нам ЕУ стварно и помоћи?


Немамо, али неко време ће бити тако. И ММФ је део тог система подршке земљи да не потоне.

У Влади сламку спаса виде и у арапском кредиту за буџет од три милијарде долара. Како вама то делује?

То је комично и неозбиљно - ставити у буџет кредит друге државе, који не само да није потписан него га нико из те државе ни не помиње. Очигледно је да се ради o сакривању буџетске рупе од три милијарде евра, коју нису могли да покрију никаквом гимнастиком.

Како гледате на најављене арапске инвестиције и откуд одједном толико интересовање Емирата за нас?

Било је говора о зајмовима за пољопривреду, о фабрикама чипова, авионских делова, Београду на води… Највећи део тога је магла, коју Арапи нису поменули ни обећали. На сајту Мубадале свашта пише, али нема ни речи о потенцијалним инвестицијама у Србију. Нису показали уопште озбиљну намеру да улажу код нас. Мислим да су Арапи медијски добро дошли Влади да прикаже да постоји неко ко је заинтересован да улаже у Србију. Можда њих понешто и интересује, али је све то далеко од реализације. И не делује ми да ће ишта од тога бити.

Да сте премијер, с ким бисте правили владу и шта бисте прво урадили?


Не видим с ким би могло да се ради из политичких странака, јер је утисак да су се пристојни људи извукли из политике и побегли главом без обзира, а да су у политици остали демагози, фолиранти и слични. Ту озбиљне људе уопште не видим. Шта прво урадити? Била би потребна влада националног спаса са широким мандатом, која не би зависила од постојеће политичке сцене и која би могла озбиљно да прионе на посао, неометана од политичара. Морају се средити јавна предузећа, ликвидирати предузећа у реструктурирању, реформисати Закон о раду, склопити аранжман са ММФ-ом, уредити државне финансије, направити споразум са озбиљним синдикатима о дугорочном кретању зарада у Србији како би живели у складу са својим могућностима и средити администрација, да на места партијских апаратчика дођу професионалци. Зна се шта треба радити, али нема политичке снаге која је спремна да ризикује своју политичку будућност зарад реформи. Србији је потребан тим који је спреман да изгуби следеће изборе. Не само вербално, као Вучић, него стварно.

Ако такав тим немамо, шта нас чека?

Наставак кризе, а не искључујем ни скори банкрот. Да је кредитни рејтинг Србије једини фактор одлучивања да ли ће неко купити обвезнице Србије, нико их не би купио. Али, инвеститори претпостављају да ће свет помоћи Србији из политичких разлога. Ако се то поверење мало пољуља, онда је Србија банкрот. Мислим да ће се ствар овако вући још неко време. Значи, нећемо потонути сутра, али још мање ћемо решити кризу на здрав начин. Волео бих да грешим, али нисам оптимиста.



Катарина Прерадовић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар



Коментари


Овде можете додати свој коментар
 
Ваше име и презиме
{COMMENT::EMAIL}
Ваш коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Борис Тадић, НДС

Никоме није добро да има сву власт у својим рукама – ни ономе ко је има, а ни грађанима.

Прочитајте све мисли
bg