I neuspeh je umetnost

Foto Dalibor Danilović

Letnja škola seksualnosti, kulture i politike, u organizaciji Ipak centra, ugostila je minule nedelje jednu od najvećih zvezda savremenih rodnih i kvir teorija DŽeka Halberstama, transrodnu osobu i aktivistu, kritičara savremene umetničke, filmske i književne scene, čija predavanja uvek privlače pažnju svojom specifičnošću u pristupu zadatoj temi. Tako je bilo i ovo puta. U ime neuspeha bio je naziv tribine na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Neuspeh ili propast samo je jedno od polja interesovanja ovog teoretičara i hroničara promena savremene kulturne scene danas, koja intrigiraju već iz samih naslova njegovih dosad objavljenih knjiga Gotski horor i tehnologija monstruma (1995), Ženska muževnost (1998), te Kvir umetnost neuspeha (2011) do najnovije Gaga feminizam: Seks, rod i kraj normalnosti (2012). Kako propustiti priliku a ne upoznati DŽeka Halberstama?

I zaista, kao što smo i očekivali, u pitanju je po svemu specifična osoba. Duhovit, misteriozan, pričljiv. U domenu interesovanja, rekli bismo, vrlo detaljan. Prema njemu, pitanje shvatanja i doživljavanja roda, poslednjih decenija, u mnogo čemu se promenilo. Stroge podele na muško i žensko rapidno se brišu. Tako se i on promenio. I zato rado govori o tome kako je DŽudit postala DŽek...

Za početak, šta bi bila definicija kvir termina danas?

Termin kvir ima mnogo značenja u američkom akademskom kontekstu. Krajem osamdesetih godina i početkom devedesetih, grupa akademika je odlučila da se usprotivi seksualnom sistemu koji je marginalizovao gej, lezbijske i trans grupacije, ali pravi cilj njihovog istraživanja bio je da transformiše kulturu u više aspekata. Gej, lezbijska i trans društva želela su da se izjasne kao jednaki društveni činioci, koji imaju porodice i plaćaju porez državi. Međutim, zbog velikog političkog pritiska i kritike ovih studija, tada je to definisano kao kvir. I mi smo se onda pomirili s tim okej, vi nas zovete kvir jer smatrate da nismo normalni? I onda je bilo lako da i sami priznamo Da, u pravu ste. Mi nismo normalni! I ne želimo da budemo normalni. Smatramo da normalno nije nešto čemu treba da težimo. Dosadno je! Ne vodi ničemu! I zato prihvatamo etiketu kvir, jer smatramo da je mnogo uzbudljivija Zapravo, jedan uvredljiv termin prihvatili smo kao sopstveni znak.

Vaš rad se zove Kvir umetnost neuspeha? Šta to znači?

Neuspeh je neizbežni rezultat sistema kao što je kapitalizam, koji je dizajniran tako da donosi sve više i više novca sve manjem i manjem broju ljudi. I samo tome služi! To je verzija kapitalizma kakvu mi živimo u Americi i na koju je nedavno ukazao pokret Okupirajmo, kada je 90 odsto ljudi ustalo protiv 10 odsto. Naša ekonomija ne proizvodi ono što treba, sem bogatih bankara. U takvom društvu, uspeh podrazumeva profit. U prevodu, u smislu seksualnosti, sistem podržava isključivo reprodukciju, porodičnost i heteroseksualnost. U takvoj verziji kapitalizma, mi smo osuđeni na propast. Mnogi sami pristaju na poraz, da ih sistem ne bi uzeo pod svoje. Paralelno sa tim, tu je kvir kritika, koja mora da ukaže na činjenicu da, ukoliko je uspeh određen stupanjem u brak i imanjem dece, onda mi biramo neuspeh. Radije bih propala u svojim ljudskim funkcijama, nego što bih birala da se udam u 21. godini, rodim decu i živim dosadan život sve dok mi suprug ne umre i dok konačno ne postanem slobodna. Zašto bih pripadao heteroseksualnoj kulturi, koja je uništena i uništava nas, iscrpljuje i nameće brojne probleme?

I vi to nazivate umetnošću?

Da! Kvir umetnost neuspeha želi da sugeriše da je i propadanje umetnost. To je vežba, način života. To nije samo izbor koji želimo da napravimo. To je do detalja razrađen koncept. Nešto što ne možete tako lako da napravite. I zato je umetnost.

Da li moderna umetnost mora da bude kvir?

Postoje klasifikacije umetnosti i umetnika da su kvir, ponekad se i sami tako deklarišu, što je i naglašeno u radovima mnogih, ali moderna umetnost nije kvir sama po sebi. Na primer, jedna od najpoznatijih fotografkinja u svetu Kaliopi je lazbijka i u svojim radovima fotografiše kvir osobe, tako da možemo lako da zaključimo da je njena umetnost kvir. Ali ako pogledamo fotografije Mana Reja recimo, rekli bismo da u njima nema ništa kvir. Dakle, mora da postoji neka vizija sveta koju prepoznajemo kao kvir da bismo je tako definisali. Istina je da su brojna velika i značajna dela moderne umetnosti proizveli gejevi, poput Endija Vorhola, DŽespera DŽonsa ili Rašenburga, ali u njihovim delima seksualnost nije bitna, sem činjenice da su bili gejevi. Ono što je zanimljivije jeste to da moderna umetnost ne počinje šezdesetih godina, kako mnogi u Americi veruju, sa heteroseksualnošću DŽeksona Poloka, sa kojim smo dobili prvi put jasnu i čvrstu vezu između heteroseksualne muževnosti i umetničkog dela. On je svoju spermu prskao po platnu koje je u njegovim radovima bilo personifikacija žene i, kada upije, novo umetničko delo je rođeno. Ali danas takve priče ljudi bi radije zaboravili, jer bez obzira koliko je njegov rad bio radikalan, on je zapravo sugerisao da mnogi postulati heteronormativnosti mogu biti zagađeni. S druge strane, radovi Endija Vorhola su neverovatni, jer nisu bili o njemu i njegovom muškom telu, već o ženama u njihovom punom glamuru i pomalo kemp, ali ne onako kako bi neko želeo da ih vidi, već kao ikone kroz koje on ispoljava svoju kvir estetiku.

Vaša knjiga o horor filmovima, počinje vašom vizijom telesnih transformacija Bufalo Bila i Hanibala Lektora, negativaca u filmu Kad jaganjci utihnu. Zbog čega ste počeli sa njima, a ne, recimo, sa Hičkokovim Psihom?

Mnogi misle da su horor filmovi grozni, mizogini, seksistički i homofobni, ali ja sam horor posmatrao kao kvir žanr, jer se u njemu najčešće heteroseksualno društvo samo po sebi raspada. U Kad jaganjci utihnu postoji ta borba oko termina otelotvorenje i zapravo je čitav film o tome. Hanibal Lektor je mozak, genijalni ubica koji je uvek deset koraka ispred svih drugih, dok je drugi negativac, Bufalo Bil, brutalni ubica sopstvenog tela. Ako pokušamo da pronađemo monstruoznost koja se distribuira kroz čitav društveni sistem, vidimo da nije locirana samo u jednom liku, kao što je to bilo u slučaju Frankenštajna ili Drakule. Zato sam počeo od tog filma, a ne od klasika. Psiho je Hičkokov film i mnogo više o njemu. A Jaganjci su personifikacija početka rodne transformacije društva, od devedesetih naovamo.

Ali generalno govoreći, šta je to kvir u horor filmovima?

Kvir je to što američka porodica u njima ne predstavlja idealan način života, već mesto u kome se razvija neverovatno nasilje. Kuće u kojima žive, postaju klanice i to direktno narušava heteroseksualni način razmišljanja. U dobrim hororima, za oca se ispostavi da je serijski ubica, za majku da je seksualno nepodobna, za sina da je nosilac nastavka užasa, i na kraju, heroina horor filma uvek je - ćerka! Ona je devica i androgina osoba, biće koje tek treba da otkrije seksualnost. U romantičnim komedijama, cilj takvog lika jeste da pronađe svoju ljubav i da ostvari heteroseksualni seks. U horor filmovima, međutim, sve počinje sa heteroseksualnošću, zbog čega svi potom bivaju kažnjeni. I u takvim okolnostima preživljava devojka koja seks nije ni tražila. Ona tako postaje osoba koja, kao takva, reprezentuje novi svet.



A da li je Ledi Gaga pravi reprezent savremene gej scene, ili je samo uzimate kao metaforu u svojoj knjizi Gaga feminizam?

Za mene ona nije reprezent scene, već primer kako je ta mala nevidljiva kvir grupacija, koja je ranije u filmovima bila prikazivana kao zastrašujuća, nasilna i opasna, sada postala vidljiva i šarena, zahvaljujući globalnoj pop zvezdi. Ledi Gaga izlazi po gej klubovima u NJujorku, druži se sa trans kraljicama, okrenuta je gej publici, podržava gej brakove i tako dalje. Ali ona i ja nemamo istu poziciju. Ja želim da ukažem na taj haotični aspekt trenutka u kome živimo, po pitanju roda i seksualnosti. Konfuziju ko je kvir i ko bi želeo da bude heteroseksualan, uobličavam u terminu Gaga. To je vrsta feminizma koja nije u potpunosti čista. Šezdesetih godina, feministkinje su mislile da sve muškarce treba da proglase neprijateljima, da ih treba mrzeti i boriti se protiv njih osnivanjem ženskih grupa. Danas, to ne može da opstane. Pitanje roda je promenjeno. Imamo transrodne muškarce i transrodne žene, tako da su same kategorije muškaraca i žena u ovom trenutku inkoherentne. Stalno se menjaju, što je divno. Neprijatelji danas dolaze iz mnogo drugih izvora. Feminizam je i dalje potreban, ali u drugom obliku. Tom knjigom pokušao sam da ukažem šta je promenjeno po pitanju roda i seksualnosti u poslednjoj deceniji. Ona je poput provere realnosti. Ukazuje da ništa više nije toliko neobično, u eri u kojoj se sve menja.

I sami ste se promenili. Kako je DŽudit postala DŽek?

Mnogi se više ne deklarišu po polu sa kojim su rođeni. Ja sam oduvek bila muškobanjasta. Otkako se bavim transrodnim pitanjima, postalo je vrlo zbunjujuće za mene da budem DŽudit i ona, jer sam počeo da se deklarišem kao transrodna žena. To je mnogo lakše danas u kvir prostoru, u kome se mnogi tako izjašnjavaju, i koriste imenicu roda a ne sam pol. Tako je i meni moje muško ime postalo komfornije za korišćenje u svim domenima.

U mnoštvu različitosti

U kvir umetnosti neuspeha poseban fokus imaju animirani filmovi?

Bavio sam se revolucionalnim idejama u filmovima za decu, poput U potrazi za Nemom i sličnih. To su filmovi novih tehnologija, a nova animacija priča, neke nove priče. Rani Piksarovi filmovi, na primer, koristili su životinje kao glavne likove, jer su shvatili da je neophodno stvoriti formulu kojom bi se kreirale kompjuterski generisane slike. U Životu bubica na primer, mravima su hranu pokrali skakavci i oni odlučuju da uzvrate udarac! Slično je i U potrazi za Nemom ribe love ribolovci i one odlučuju da se bore protiv toga. U Pčelinom filmu, pčelama stalno uzimaju med, sve dok se one tome ne usprotive! Kad malo bolje pogledate, taj narativ se stalno ponavlja. Mala, slabašna, ugrožena bića ustaju za svoja prava iz sopstvenih ubeđenja, i tako postaju jaka. U Piksaru se radilo tako što je crtano mnogo životinja. I onda su shvatili da nikada neće nacrtati dovoljno mrava, recimo, da bi izgledalo kao da imaju masu. I tako su dobili mnoštvo različitosti. I tako smo dobili revolucionarne ideje u filmovima za decu. Niko ni ne sumnja da bi deca mogla da budu pokretači revolucije. Razmišljao sam kako deca imaju zapravo potencijal da promene neke stvari u svetu u kome živimo, ali mi ih treniramo da reprodukuju isti svet stalno izpočetka.