Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   14.10.2019. 01:45
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Тимоти Хант, нобеловац
Школа је учинила науку досадном

Људи праве наставне планове у којима су чињенице које треба меморисати али нема историчности, нема пута којим је неко нешто открио, па стога не можете ни да помислите да бисте и сами могли нешто открити. А свима нам је дат велики мозак


Фото Александар Димитријевић

Мало који саговорник НИН-а је у једносатном разговору толико пута изговорио да о нечему појма нема као што је биохемичар, нобеловац, Тимоти Хант. Његова весела искреност добар је аргумент за тврдњу да је научно сазнање само дуг пут до поштеног закључка да човек ништа не зна.

„Многи схватају научнике као људе који поседују неко знање. Али није тако. У највећој мери, ми не знамо шта се догађа. Много је тога што не разумемо, и увек сам више волео да мозгам о ономе што не знамо него о ономе што знамо, делом због тога што нисам довољно паметан да бих разумео оно што знамо, а делом зато што су мистерије интересантније од извесности.”

Па које су највеће мистерије биологије?

Заиста је занимљиво колико мало знамо о раду мозга. На пример, мислим да нико нема никаквог појма како заправо дешифрујемо музику и језик. Више-мање знамо како ради уво, али потпуна је мистерија како звук обрађујемо након тога. Ако гледате само у звучне таласе, питате се „Боже, зашто је то Моцарт?” (смех). Заиста је уврнуто – тако не можете разликовати рок-бенд од Бетовена. Што се тиче језика, запањујуће је колико добро га разумемо, како суптилне варијације можемо да опазимо. Верујем да испод тога мора лежати неки једноставан поступак, али не знамо који. Креативно писање и машта потпуно су „непозната земља”. Ближе мојој специјалности, један велики нерешен проблем биологије јесте како тело “остаје исто”. Нос ми је омиљен пример. Он не расте, не скупља се, остаје исти, а све се његове компоненте мењају, сви молекули, све ћелије. То је заиста чудно, а важно је за питање рака. Очигледно наша тела имају неки чудесни хомеостатски механизам, који не разумемо, а било би добро да га схватимо, боље бисмо знали како да зауставимо раст тумора.

Та ћете питања оставити наследницима, па је тим већа штета што се – цитирам вас – „наука у школама предаје ужасно досадно”…

Веома сам разочаран тиме што ниједну моју ћерку наука ни најмање не интересује, али када видим њихове књиге, разумем зашто. Људи праве наставне планове и кажу „Образован човек требало би да зна то и то, и сада ћемо вам рећи како да размишљате о томе и томе”. Нема историчности, нема пута којим је неко нешто открио, па стога не можете ни да помислите да бисте и сами могли нешто открити. А свима нам је дат велики мозак. Ја сам прилично добар у биологији, али бескористан у физици, мој мозак једноставно не ради тако. Управо сам био у Теслином музеју, и величанствене машине које праве велике варнице за мене су у основи биле магија. А знате да је Тесла разумео све те силе и принципе. Како? Вероватно се играо. Зато наглашавам значај пута којим је нешто откривено – гледајући тај пут можете видети да је наука савршено нормална људска активност. А ми саопштавамо ђацима гомилу чињеница и тражимо да их упамте. Невоља је што је лако испитати да ли су их упамтили, да ли су меморисали шта је фотосинтеза, али разумети како се фотосинтеза дешава сасвим је друго. То је много теже проверити, па се и не проверава (смех). Лакше је дати проклете листе за учење, а то је досадно. Друго што науку чини досадном јесте то што је невероватно лако изгубити се у њој. Наставник покушава нешто да објасни, ти то не схватиш, ниси чуо, ниси обратио пажњу, и одједном си потпуно изгубљен. Када си изгубљен, све после тога је неразумљиво и бесмислено, те се искључујеш још више, па си још више и изгубљен. Верујем да се то често дешава школској науци… Потребни су дивни наставници. Такви су људи ретки, а и када их има обично их унапреде у директоре, па престају предавати (смех). Тако за учитеље стално бирамо оне који су толико досадни да никада неће бити унапређени (смех). То је депресивно, није ли?

Депресивно колико и рак, а један је ваш колега рекао да би рак кад-тад добио свако ко живи довољно дуго. Немогуће је, дакле, искоренити га, али зашто је, након свих научних пробоја попут вашег, рак и даље тако тешко излечив?

Зато што и даље не знамо како га убити. Немамо ништа попут пеницилина, што би аутоматски препознавало ћелије рака. Људи ми често кажу „Открили сте кључне регулаторе ћелијског циклуса, све што треба да урадите јесте да спречите ћелије да се деле и излечићете рак”. Проблем је, међутим, како селективно спречити ћелије да се деле. А то није чак ни прави циљ, јер ви желите тумор да убијете, не само да га зауставите. Зато је хирургија и даље најбољи начин лечења рака, ако је могућа…

Рекли сте да је једна ћелија рака претрпела око 25.000 генетских промена, а да ми нисмо способни поправити ни једну…

… Узмите ДНК нормалног људског ткива, узмите ДНК рака, упоредите их и нађите мутације. Видећете да је највећи део мутација заправо губитак функције, да је парче ДНК елиминисано, па ћете желети да исечете тај нападнут комад ДНК и замените га оригиналном верзијом. Али генетска терапија не функционише баш добро, чак ни под најповољнијим околностима. Излечити једну мутацију веома је тешко, излечити 25.000 апсолутно је немогуће. Не знамо ни која је од тих 25.000 заиста одговорна за абнормални раст тумора. Ако бисмо знали, можда бисмо могли да им се посветимо, али експеримент поправке сваке мутације или сваке њихове могуће комбинације трајао би бесконачно. Морамо, дакле, да тражимо другде. Постоји још један проблем. Хоћете да узмете узорак ћелија тумора, натерате га да расте у култури, и онда нађете неку комбинацију хемикалија које ће ћелије тумора убити или зауставити, док контролне ћелије које истовремено гајите остају релативно неоштећене. Али већина чврстих тумора не расте добро ван ћелија, вероватно зато што не разумемо довољно добро коктел фактора раста на које се ослањају. Сећате се да сам причао о хомеостази… А ништа од свега овога није гламурозан, хај-тек посао…

Да ли су таква истраживања заиста „мање гламурозна” него некада? Сами сте рекли да су вас као младог научника чекала занимљивија открића него ваше наследнике…

Тада смо знали много мање; готово ниједно глупо питање које бисмо могли поставити није имало одговор. Уџбеници су данас веома дебели, много тога интересантног је откривено, па имате осећај да је све ново само шлаг на торти, да можда нема више фундаменталних принципа које треба открити. То би свакако било депресивно и разлог да кажете: „Па, разумете живот прилично добро, како би било да излечите рак?” Но, мислим да то није истина. Све сам сигурнији да је кључни чин истраживања идентификовати „добар проблем”, проблем који је важан, занимљив и који можете решити у разумном року. Причали смо о мозгу – питање „како мозак ради?” добар је пример “лошег проблема”. Тај је проблем једноставно превелик. Недавно је Нејчер објавио „разводну шему” неурона људског мозга. То није баш од велике помоћи. Имамо исти такав дијаграм ваљкастог црва већ двадесет пет година, и још не разумемо како се црв мигољи…

Још, дакле, има свачега што вреди открити...

Ма да, имамо менталитет чопора, сви уче исто, људи се боје да се посвете нечему само зато што их нешто интересује, ако то није у моди. Ако човек за собом има историјат достигнућа вредан поштовања, дајте му више новца да ради шта га занима, то је једини ефикасан начин. Сигурно није ефикасно одлучити да је сада право време за тај и тај проблем, и сипати новац у њега. Апсурдно је помислити да су фундаменталне науке дошле до краја 2014. На шта би свет личио да смо сат зауставили педесетих, шездесетих, седамдесетих? Открића се догађају сваког дана у недељи, а часописи их објављују сваке недеље у години. Многа су мала, и занимају веома узак круг специјализованих, али повремено се деси нешто чудесно, попут открића технологије матичних ћелија.



У једном давнашњем интервјуу нисте знали којим бисте речима младима препоручили да се баве фундаменталним наукама, попут биологије. Знате ли сад?

Данас бих рекао – зато што је забавно. Само је потребно време да се стигне до те границе. На првом кембричком предавању, надзорник је мене и двојицу пријатеља питао шта ћемо бити када одрастемо. Сва тројица смо рекли да желимо да будемо истраживачи, а не знам који би процент студената данас рекао исто. Одговорили би да желе да имају успешне стартапове, да постану извршни директори, да склопе светски мир или победе неку болест. А покушаји да се разуме свет имају веома дугу и часну истoрију, која се протеже до магле антике. Свако то може, само треба да схвати да може. Свако ко је научио нешто о испробавању вина или сира разуме научни метод – обавите експеримент, пробате које вам се вино више свиђа и изаберете га. Шта је мистериозно у томе? Ништа. А тако и сазнајете о свету – упоређујући ствари, мало експериментишући, питајући се да ли је ово или оно значајно, сазнајући односе… Истина, то је у почетку лако, а врло брзо постаје веома компликовано, али метод је у основи смешно једноставан.

Да ли је то што наука „врло брзо постаје веома компликована” разлог због ког је „ваша” Нобелова награда у запећку наспрам мировног или књижевног „Нобела”?

Знам многе добитнике те награде, и ако погледате за шта су је добили, видећете да су њихова открића често веома техничка, нешто што могу ценити само људи баш из њихове бранше. Мој шеф, Швеђанин и веома близак Нобеловом комитету, није имао појма о раду Кристијане Нисланд-Фолхард и Ерика Вишхауса који је добио Нобелову награду, иако је баш из његовог домена – поправке ДНК. Просто није набасао на њега. Веома смо специјализовани у нашим малим доменима, и како би онда јадна шира публика могла да ме пита било шта него: „У реду, добио си ,Нобела’ за медицину, шта ћеш излечити?” (смех). А моју екипу нису чинили лекари, него физиолози. За већину физичара и хемичара међу нобеловцима никад нисам чуо. Са друге стране, можда сте прочитали књигу следећег добитника „Нобела” за литературу и скоро сте сигурно видели небројене интервјуе са добитником „Нобела” за мир, јер је реч о Бараку Обами…



Марко Ловрић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Милорад Додик, председник РС

Није важан ни резултат. Једино је важно да се институција референдума, који подразумева дезинтеграцију једне од најмоћнијих земаља света, лагодно ушетала под бриселске сводове.

Прочитајте све мисли
bg