Ekstravagantni melanholik

Foto profimedia.rs

Godišnjicu smrti Danila Kiša izdavačke kuće na Sajmu knjiga obeležile su kako ponovnim objavljivanjem njegovih najznačajnijih dela, tako i objavljivanjem dela koja se direktno tiču njegovog života i rada. Jedna od njih je i provokativna knjiga Izvod iz knjige rođenih Marka Tompsona (izdavač Klio, prevod Muharem Bazdulj), priča prepuna podataka iz života našeg slavnog pisca.

Zahvaljujući izdavačkoj kući Klio, prenosimo delove iz zadnjeg poglavlja knjige, koji se tiču poslednjih godina Kišovog života:
...Još uvek mučen aferom oko Grobnice, izjedan kajanjem zbog Mirjane i možda još neke izgubljene ljubavi, a možda, bar povremeno, i zbog toga što nije imao dece, borio se sa svojim demonima i sa materijalnom nesigurnošću, uz vernu podršku Paskal i malog kruga istinskih prijatelja u Parizu Često je dolazio i u elegantni stan srpskog umetnika Vladimira Veličkovića, jednog od osnivača Mediale, i njegove žene Maristele, koja se seća beskrajnih diskusija o komunizmu i demokratiji. Kiš je jedanput tako jako lupio šakom o sto dok su večerali, naglašavajući apsolutnost zla komunizma, da se sto prevrnuo. Odbijao je da prihvati da je komunizam imao ikakvih dobrih strana koje bi bile olakšavajuće za njegov crni bilans. Takođe nije držao da ima razlike između sovjetske i jugoslovenske verzije. NJegova osuda je bila bezgranična.

Ali nije sve bilo politika. Maristela se seća kako ga je pozvala da gledaju televizijski dokumentarac o masakru u Novom Sadu 1942. (Kiš nije imao televizor.) U jednom trenutku dok su gledali film skočio je iz stolice prema televizoru vičući Video sam svoga oca. Bila je potresena i želela je da može da mu reprizira film. Najdublja opsesija bio mu je otac.

On je bio tip čoveka, kako se seća njegov prijatelj Gabi Glajhman, koga su zvali na svakakva mesta, ali uvek samo jednom. Domaćine bi rutinski uvredio ekstravagantnim ponašanjem što je Suzan Zontag zajedljivo karakterisala kao egzibicionizam pijanog Balkanca. On jeste pio kao smuk, naročito kad mu je bilo dosadno, što se često dešavalo; opušten alkoholom proklinjao je bien-pensant levičare, kojih je bilo mnogo, i francusku snishodljivost. Najbolje se osećao dok je sedeo i pušio za kafanskim stolom, varirajući s prijateljima komplikovane igre rečima. Jezik je bio svet. Miroslav Karaulac je bio s njim kad je izgrdio klošara koji mu se, pošto je uzeo novac s bankomata, obratio: Gospodine, imate li neki franak za mene? Kiš se brecnuo: Zašto pitaš kad si me upravo video da podižem novac. Reci ispravno: Gospodine, daj mi koji franak! Još uvek uvređen skitničinim izborom reči, iz džepova je vadio kovanice.

Najkomotnije se osećao među zemljacima, od kojih su mnogi živeli u njegovom arondismanu. Paskal se seća da je društvo u kojem se kretao bilo vrlo jugoslovensko. Stalno se koristio svojim jezikom, kupovao je jugoslovenske novine, družio se s Jugoslovenima. Na Paskalino traženje, obnovio je kontakt s Mirjanom i bio u bliskom kontaktu s njom i starim prijateljima u Beogradu, gde se vraćao svakih nekoliko meseci. Najdraže mesto u Jugoslaviji, međutim, za njega je bio Dubrovnik, grad među zidinama na jugu hrvatske obale, udaljen tek kratkom vožnjom automobilom od doma njegove sestre u Crnoj Gori.

Krajem juna, on i Paskal su bili gosti na večeri kod LJube Popovića, bivšeg člana Mediale iz Beograda. Po rečima drugog gosta, romansijera Slobodana Selenića, Kiš je bio veseo i šarmantan, u centru pažnje, pričljiv kao i uvek, skoro euforičan, sprdao se s dijagnozom tuberkuloze koju su mu dali doktori pokušavajući da objasne njegov konstantan kašalj. TB u naše vreme, kao romantičarski pesnik! Trebalo bi ga staviti u staklenu vitrinu, šalio se, i pokazivati studentima medicine. Kasnije iste večeri, žalio je što nikada nije napisao bestseler i zaradio odgovarajući honorar. Selenić ga je pitao šta bi tada radio. Sedeo bih pred kafeom La Coupole, odgovorio je brzo Kiš, pijuckao Courvoiser, pušio Gauloises i gledao svet kako prolazi. To ionako radiš, rekao mu je Selenić. Da, kada imam novca, priznao je Kiš, ali čak ni tada nisam bezbrižan.



Dana 16. decembra su mu amputirali pola plućnog krila. Sledilo je zračenje, pa šest meseci hemoterapije. Hirurg je rekao Paskal da nisu uspeli da odstrane ceo rak; morala je da živi s tim znanjem, da se ponaša kao da je moguća potpuna remisija, a da zna kako nije.

Samoubistvo je postala opsesivna tema u razgovorima. U jednoj fazi bolesti mi je rekao da je pozajmio pištolj, seća se Predrag Čudić. Govorio je prijateljima da spava s pištoljem pod jastukom, ako ga savlada potreba da sve okonča. Boško Mijanović je mislio kako se mnogo promenio posle operacije, predosećanje smrti je bilo sve jače. Svetlana Termačić se seća kako bi se sklupčao na njihovom krevetu i očajno ponavljao: Ja nisam hrabar - nisam hrabar čovek!

Kiš je postao ubeđen da su reči igrale ulogu u nastanku njegove bolesti. Godine 1988. je rekao Gabiju Glajhmanu kako je uvek bio dobar iz oblasti sjebavanja vlastitog života. Sećaš li se onog trenutka na brodu?, pitao ga je. Uništio sam ga. Uništio sam sebi život rekavši to. Gabi mu se suprotstavio, ali Kiš nije hteo da ustukne. U intervjuu je rekao da je on pisanjem stvorio svoj rak, opisujući tumor oca u Enciklopediji mrtvih. Jer doktori su mu rekli da je rak nastao otprilike u to vreme. Za nekoga s njegovom verom u moć jezika, uzročno-posledična veza je bila više nego jasna. U najgorim trenucima, kaže Stanko Cerović, Kiš kao da je osećao da su se tri njegove najveće životne strasti književnost, žene i politika sve pokazale kao gorke iluzije. Sve je dao za književnost, a šta je dobio? Mediokriteti su ga oterali iz Beograda, a u Parizu su ga ili ignorisali ili patronizirali. Kajanje zbog Mirjane ga je grizlo i 1983. kad je napisao poslednju priču Ranih jada, u kojoj mladom Andiju proriče da će sresti devojku koju će večno voleti. Dve najbolje priče iz Enciklopedije mrtvih su o Mirjani. Paskal je Kišu dala sve; on progonjen, reklo bi se, osećanjem da je prokockao istinsku ljubav svog života ili da je nikad nije ni imao dao je zauzvrat onoliko koliko je mogao.



Što se tiče politike, njegovim nadama za pluralističku Jugoslaviju izrugivala se tamošnja sve dublja kriza. Na ličnijem nivou, njegovi napori da podrži jugoslovenske disidente na bazi univerzalnosti ljudskih prava bili su skloni da mu se svete kad bi se politika tih disidenata suprotstavljala njegovoj. Manjak liberalnih disidenata u Jugoslaviji je previše kompleksna tema da bismo se ovde njome detaljnije bavili, dovoljno je navesti priču Mirka Kovača o Kišu i pesniku Gojku Đogu, pomenutom u 32. poglavlju. Kiš je pisao predsedniku Fransoa Miteranu da se založi za ovog mladog i talentovanog pesnika, i svađao se s Kovačem kad ovaj nije hteo da potpiše peticiju kojom se tražilo Đogovo puštanje iz zatvora. Nešto kasnije, Kiš i Kovač su na ulici sreli Đoga. On se zagledao u Kiša i grubo mu rekao: Video sam te na mom suđenju, za koga radiš? Zdravo za gotovo je shvatio da Kiš sa svojom međunarodnom reputacijom sigurno radi za policiju ili neku stranu ambasadu, u zamenu za novac ili privilegije. Kiš je na trenutak bio zbunjen, a zatim ga je opsovao i otišao. Kad mu se Kovač pridružio u kafani, zatekao ga je da pije votku u mračnom raspoloženju. Takav je bio čovek za koga je Milan Milišić mislio da je u svemu osim u književnosti beznadežno naivan.

Prestrašenom od umiranja i izmučenom sumnjom u sebe, pesimizam mu se pomračio do kosmičkog očaja. Komunizam je večan, rekao je pred kraj. Ništa se ne može učiniti. Prekasno je. Na pitanja o Jugoslaviji, priznavao je mogućnost dezintegracije i građanskog rata, ali želim da budem optimista... Moramo da izdržimo i ne zaboravimo našu evropsku maticu. Ako bi pisao knjigu o svojoj domovini, on bi, rekao je, pokušao sa rableovskom satirom o konferenciji na kojoj eksperti i zvaničnici brbljaju jedan drugom na jeziku koji ni oni sami ne razumeju, a kamoli njihova publika. Kad je u julu sa Paskal stigao u Beograd u uobičajenu produženu letnju posetu, izgledalo je da je u dobroj formi. Filip David je bio impresioniran kad je ustrčao uz stepenice da pokaže kako je dobrog zdravlja. Ali uskoro su se javili bolovi u leđima, a desna ruka je alarmantno slabila. Tražio je od Mirka Kovača da ga uzme za ruku; Kovač je video da je ruka ukočena. Ipak, i u takvom stanju bio je zainteresovan za politiku. Rekao je prijatelju Laslu Vegelu - mađarskom piscu iz Vojvodine - da pisci treba da se organizuju protiv Miloševića. Kada je Vegel pitao koga još da pozovu, Kiš nije mogao da navede nijedno ime. U to vreme je i poslednji put sreo starog bosanskog pesnika Izeta Sarajlića i upitao ga retorički: Kako da budem dobro u bolesnom gradu?

Tog popodneva, usred grmljavine, Kiš i Paskal su pošli prema moru. Šetajući se Herceg Novim sa Markom Špadijerom, rekao je starom prijatelju da im je to verovatno poslednja zajednička šetnja. Pričao je o samoubistvu, dodavši kako se boji da mu nedostaje hrabrosti za to. Potom su otišli u Dubrovnik, u hotel Argentina. Krajem meseca, slučajno, Maristela Veličković je došla u isti hotel. Zatekla je Kiša u TV sali, mračnog i neraspoloženog, kako zuri u ekran. Bolestan sam, rekao je, a nije je ni pozdravio. Petog septembra je otišao na kontrolu u vojnu bolnicu u obližnji Herceg Novi. Posle pregleda je upitno kazao: La commedia e finita? Doktor je klimnuo glavom. On i Paskal je trebalo da se vrate u Pariz 17. septembra, ali su otišli ranije. U Parizu su onkolozi našli metastaze na kičmi i predložili eksperimentalnu operaciju. Kiš je odbio. Dana 17. septembra je napisao testament, velikim slovima i drhtavom rukom.



Paskal je zabranio da pred njim pominje njegovo stanje; kad bi Danica zvala iz Crne Gore, govorila joj je da spava i da dobro jede. Jedini prijatelj koga je želeo da vidi bio je Stanko Cerović. Nekoliko dana pre kraja je rekao: Sanjao sam da sam umro. Bilo je fantastično. Smrt je stigla 15. oktobra u šest popodne. Imao je pedeset i četiri godine, kao njegov otac kad su ga odveli u Aušvic.

U testamentu, Kiš je precizirao da želi da ga sahrane u Beogradu po pravoslavnom obredu. U svojoj herojskoj doslednosti, Mirjana je među dokumente vezane za Kiša prikupljene na prigodnom CD-u uvrstila i kargo deklaraciju leta kojim je njegovo telo prebačeno u Beograd. REZERVNI DELOVI, POSMRTNI OSTACI, FILTERI, RAZLIČITA ROBA... On bi to odobrio. To je njegov poslednji dokument i inventar.



Mark Tompson, autor biografije o Danilu Kišu

Kiš je sebe zvao poslednjim Jugoslovenom

Prošle godine, knjiga Izvod iz knjige rođenih uvrštena je među pet najboljih biografskih izdanja u SAD prema izboru američkog Nacionalnog udruženja književnih kritičara. Sa njuhom za dobru biografiju, Zoran Hamović je ovo izdanje Cornell United Press ponudio čitaocima na 613 strana u prevodu književnika Muharem Bazdulja, u izdanju kuće Clio.
Mark Tompson (55) je autor ove biografije Danila Kiša koju je radio dvadesetak godina i koja je dobila odličnu kritiku u najuglednijem britanskom književnom časopisu Tajm literari saplement. Tompson je završio književnost, živi u Londonu, radi u asocijaciji Otvoreno društvo u Londonu.

Šta je presudilo da se dvadeset godina bavite životom i delom Danila Kiša?

Čitao sam Kiša na engleskom osamdesetih godina i bio sam fasciniran njegovim pisanjem. Želeo sam da znam odakle je to što je napisano poteklo, odakle se stvorio taj čovek. U to vreme radio sam kao novinar u Jugoslaviji i pokušavao da razumem sve ovdašnje kompleksnosti, a Kiš je bio deo njih. Pokušavao sam da razumem Jugoslaviju kao realnost koja se dezintegrisala i pokušavao da razumem prostor odakle je taj divni pisac došao. I onda se to interesovanje pretvorilo u ambiciju da pišem o njemu.

Šta je značilo odakle dolazi?

Kiš je došao sa nekoliko strana i njegov identitet je kompleksan, višestruk. Nisam ništa znao o njemu kada sam ga prvi put čitao. Čitao sam ga samo kao proznog pisca. A onda sam shvatio da u njemu postoji čitav dijapazon identiteta koji se preklapaju - mađarski, jevrejski, jugoslovenski. Čak je i identitet njegovog oca, mađarskog Jevrejina, bio kompleksan. Majka mu je bila pravoslavna Crnogorka koja je živela u Vojvodini, udata za Mađara... sve je to bilo izmešteno. I on kao dečak u Vojvodini, počinje rat, porodica odlazi u Mađarsku, posle rata dolazi u Beograd, pa na Cetinje, opet Beograd kao student - niz izmeštenosti. On kroz svoju literaturu pokušava da razume šta mu se desilo, ko je on.

I vi u knjizi vidite Kiša kao poslednjeg jugoslovenskog pisca?

Kad je Kiš u pitanju, nije lako etiketirati. On nije želeo da ga svrstavaju. On je sebe nazvao poslednjim Jugoslovenom. Prihvatio je da ga zovu jugoslovenskim piscem, a osamdesetih godina prihvatio je da se svrsta u srednjoevropske pisce. Bio je očajan nad razjedinjenim jugoslovenskim kulturnim prostorom i mislio je da taj srednjoevropski identitet ima više izgleda da opstane, da taj evropski prostor pruža nešto više. Sve njegove iluzije su razbijene u Beogradu onim što mu se desilo sedamdesetih godina i naznakama nacionalizma u Jugoslaviji. Kroz osamdesete je video da to narasta i nije video budućnost u tome.

Jeste li bili iznenađeni Kišovom željom da ga isprate pravoslavni popovi?

Neki njegovi prijatelji su bili iznenađeni, poput Mirka Kovača, ali ja ne. Mislim da je osećao dug prema Pravoslavnoj crkvi koji može da oduži samo na jedan način. NJegovo pravoslavno opelo je bilo izvesno od trenutka kada je kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu 1939.