НИН online

Филип Давид

Доживео је незапамћен прогон

Говорио је да је писање једино што има и ако га униште као писца уништили су га као личност. Био је потпуно у праву и зато се упустио у битку у којој је и сам платио високу цену

Киш је био личност коју сте морали поштовати. Образован, изузетно даровит, одан пријатељ, писац високих критеријума. Осетљив на сваку врсту неправде. Сећања на њега су још увек жива, али није једноставно одвојити оно што је био приватно и оно што је временом постао: легенда и узор за многе. Није био од писаца који пишу много и брзо, то је у њему стварало одређено незадовољство. Изузетно савестан. Имао је потребу за дружењем, али не увек и не са сваким. У добром друштву умео је уз гитару да запева тако да се памти.

Упознали смо се давне 1961. године. Тек сам завршио гимназију и уписао се на прву годину студија. Послао сам једну причу на конкурс Савеза јеврејских општина. Нашао сам се међу добитницима награда заједно са Кишом. Данило ме је увео у свет младих сликара, писаца. Упознао са бизарним, необичним и даровитим Миром Главуртићем, са фасцинантним сликаром Шејком и његовом Маријом Чудином, песникињом. Било је то време оснивања чувене Медиале, сукоба Савременика и Дела, ужарених књижевних вечери у чувеној „четрдесетпетици“ на Филолошком факултету. Разбијале су се стеге партијске државе, корак по корак, преко уметности освајали простори слободе.

Данило је постао уредник Видика, веома цењеног универзитетског књижевног часописа. У једном од бројева истовремено је објавио прозу Мирка Ковача, одломак из још необјављеног романа „Губилиште“, причу извесног Адама Петровића и једну моју причу. Објавити у Видицима значило је пуно у то време, некакав улазак у озбиљну књижевност. Наше прозе су биле запажене. Иза псеудонима Адам Петровић, убрзо се открило, крио се заправо Борислав Пекић који је недуго пре тога изашао са робије, осуђен као припадник забрањене Демократске омладине. Готово истовремено, Момчило Миланков, угледни писац и уредник Просвете најавио је у тексту у Борби појаву нове књижевне генерације: Киш, Пекић, Ковач, Шћепановић, Давид...

Ускоро смо у Просвети готово истовремено објавили своје прве књиге. Много тога нас је зближавало, између осталог имали смо сличне погледе на писање. Захваљујући свему томе, дошло је до пријатељства које је трајало и никада није доведено у питање. Неколико година представљали смо неформалну књижевну групу, често се састајали, читали оно што смо написали, разговарали о томе. Записе о овом дружењу оставили су Пекић и Мирко Ковач у својим дневницима, писмима и мемоарима.

Афера око његовог тобожњег плагијата у збирци „Гробница за Бориса Давидовича” имала је политички али пре свега књижевни значај. Тај спор који је Данило на крају и судски добио и у књижевности је отворио врата такозваном постмодернистичком разумевању књижевности и нове могућности изражавања писцима који су долазили. Истовремено, стекао је и одређени број непријатеља који га нису оставили на миру ни после његове преране смрти. Знам колико му је било тешко и колико га је све то коштало. Али није био од оних који се предају. Говорио је да је писање једино што има и ако га униште као писца, уништили су га као личност. Био је у праву и зато се упустио у битку у којој су га подржали његови најближи пријатељи и поштоваоци, али у којој је и сам платио високу цену, нарушено здравље, и напуштање средине у којој је доживео много тешких тренутака, али без које заправо није могао и чији је део био. У оно време оптужити писца да је његова књига антикомунистичка, а уз то и плагијаторска, значило је уклонити га из књижевности, забранити помињање његовог имена.

Тешко је издвојити једно сећање, један разговор са Данилом Кишем. Негде сам већ написао да се према мени односио као према млађем брату. Са пријатељским поштовањем примао сам његове савете који се нису односили само на писање. Када је долазио у посету увек је доносио неки поклон за моју децу. Био је у свему брижан, пажљив, није подносио аљкавост, некултуру, безобразлук. Жестоко се супротстављао сваком облику корупције, па и оне књижевне. Чак је на почетку нашег дружења, као једини услов том дружењу поставио да се свако мора изборити за свој књижевни пут и да не смемо једни другима намештати некаква признања и награде.

Видели смо се накратко месец или два пред његову смрт, када је последњи пут боравио у Београду. Обећао је да ћемо следећи пут када дође разговарати озбиљније и детаљније о свему што се догађало, што се слутило. Али тај „следећи пут” је заувек изостао.

Мирко Ковач је веома ценио наше заједничке пријатеље Данила Киша и Бору Пекића. Они су то пријатељство узвраћали, освајао их је Мирков шарм и смисао за хумор, Миркова даровитост. Било је то пријатељство без мрље, од првог упознавања до краја. Истина, до малог захлађења дошло је када је Пекић покушао да се озбиљније укључи у политику. Али пропао је на изборима у Раковици. Убедљиво су га победили Шешељ и један радник из Милошевићеве партије. Ковач је овај пораз забележио као победу за књижевност. Пекић нам се вратио.

Више пута сам постављао питање, али одговор нисам добио: зашто су Мирко и Данило морали да напусте Београд, зашто је то учинио и Пекић. Данило је умро у Паризу, Пекић у Лондону, Мирко у Ровињу. Нису отишли тек тако. Отерани су. Они који су били и остали нешто најбоље што су српска и ексјугословенска култура имале.

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар