Doživeo je nezapamćen progon

Kiš je bio ličnost koju ste morali poštovati. Obrazovan, izuzetno darovit, odan prijatelj, pisac visokih kriterijuma. Osetljiv na svaku vrstu nepravde. Sećanja na njega su još uvek živa, ali nije jednostavno odvojiti ono što je bio privatno i ono što je vremenom postao: legenda i uzor za mnoge. Nije bio od pisaca koji pišu mnogo i brzo, to je u njemu stvaralo određeno nezadovoljstvo. Izuzetno savestan. Imao je potrebu za druženjem, ali ne uvek i ne sa svakim. U dobrom društvu umeo je uz gitaru da zapeva tako da se pamti. Upoznali smo se davne 1961. godine. Tek sam završio gimnaziju i upisao se na prvu godinu studija. Poslao sam jednu priču na konkurs Saveza jevrejskih opština. Našao sam se među dobitnicima nagrada zajedno sa Kišom. Danilo me je uveo u svet mladih slikara, pisaca. Upoznao sa bizarnim, neobičnim i darovitim Mirom Glavurtićem, sa fascinantnim slikarom Šejkom i njegovom Marijom Čudinom, pesnikinjom. Bilo je to vreme osnivanja čuvene Mediale, sukoba Savremenika i Dela, užarenih književnih večeri u čuvenoj „četrdesetpetici“ na Filološkom fakultetu. Razbijale su se stege partijske države, korak po korak, preko umetnosti osvajali prostori slobode. Danilo je postao urednik Vidika, veoma cenjenog univerzitetskog književnog časopisa. U jednom od brojeva istovremeno je objavio prozu Mirka Kovača, odlomak iz još neobjavljenog romana „Gubilište“, priču izvesnog Adama Petrovića i jednu moju priču. Objaviti u Vidicima značilo je puno u to vreme, nekakav ulazak u ozbiljnu književnost. Naše proze su bile zapažene. Iza pseudonima Adam Petrović, ubrzo se otkrilo, krio se zapravo Borislav Pekić koji je nedugo pre toga izašao sa robije, osuđen kao pripadnik zabranjene Demokratske omladine. Gotovo istovremeno, Momčilo Milankov, ugledni pisac i urednik Prosvete najavio je u tekstu u Borbi pojavu nove književne generacije: Kiš, Pekić, Kovač, Šćepanović, David... Uskoro smo u Prosveti gotovo istovremeno objavili svoje prve knjige. Mnogo toga nas je zbližavalo, između ostalog imali smo slične poglede na pisanje. Zahvaljujući svemu tome, došlo je do prijateljstva koje je trajalo i nikada nije dovedeno u pitanje. Nekoliko godina predstavljali smo neformalnu književnu grupu, često se sastajali, čitali ono što smo napisali, razgovarali o tome. Zapise o ovom druženju ostavili su Pekić i Mirko Kovač u svojim dnevnicima, pismima i memoarima. Afera oko njegovog tobožnjeg plagijata u zbirci „Grobnica za Borisa Davidoviča” imala je politički ali pre svega književni značaj. Taj spor koji je Danilo na kraju i sudski dobio i u književnosti je otvorio vrata takozvanom postmodernističkom razumevanju književnosti i nove mogućnosti izražavanja piscima koji su dolazili. Istovremeno, stekao je i određeni broj neprijatelja koji ga nisu ostavili na miru ni posle njegove prerane smrti. Znam koliko mu je bilo teško i koliko ga je sve to koštalo. Ali nije bio od onih koji se predaju. Govorio je da je pisanje jedino što ima i ako ga unište kao pisca, uništili su ga kao ličnost. Bio je u pravu i zato se upustio u bitku u kojoj su ga podržali njegovi najbliži prijatelji i poštovaoci, ali u kojoj je i sam platio visoku cenu, narušeno zdravlje, i napuštanje sredine u kojoj je doživeo mnogo teških trenutaka, ali bez koje zapravo nije mogao i čiji je deo bio. U ono vreme optužiti pisca da je njegova knjiga antikomunistička, a uz to i plagijatorska, značilo je ukloniti ga iz književnosti, zabraniti pominjanje njegovog imena. Teško je izdvojiti jedno sećanje, jedan razgovor sa Danilom Kišem. Negde sam već napisao da se prema meni odnosio kao prema mlađem bratu. Sa prijateljskim poštovanjem primao sam njegove savete koji se nisu odnosili samo na pisanje. Kada je dolazio u posetu uvek je donosio neki poklon za moju decu. Bio je u svemu brižan, pažljiv, nije podnosio aljkavost, nekulturu, bezobrazluk. Žestoko se suprotstavljao svakom obliku korupcije, pa i one književne. Čak je na početku našeg druženja, kao jedini uslov tom druženju postavio da se svako mora izboriti za svoj književni put i da ne smemo jedni drugima nameštati nekakva priznanja i nagrade. Videli smo se nakratko mesec ili dva pred njegovu smrt, kada je poslednji put boravio u Beogradu. Obećao je da ćemo sledeći put kada dođe razgovarati ozbiljnije i detaljnije o svemu što se događalo, što se slutilo. Ali taj „sledeći put” je zauvek izostao. Mirko Kovač je veoma cenio naše zajedničke prijatelje Danila Kiša i Boru Pekića. Oni su to prijateljstvo uzvraćali, osvajao ih je Mirkov šarm i smisao za humor, Mirkova darovitost. Bilo je to prijateljstvo bez mrlje, od prvog upoznavanja do kraja. Istina, do malog zahlađenja došlo je kada je Pekić pokušao da se ozbiljnije uključi u politiku. Ali propao je na izborima u Rakovici. Ubedljivo su ga pobedili Šešelj i jedan radnik iz Miloševićeve partije. Kovač je ovaj poraz zabeležio kao pobedu za književnost. Pekić nam se vratio. Više puta sam postavljao pitanje, ali odgovor nisam dobio: zašto su Mirko i Danilo morali da napuste Beograd, zašto je to učinio i Pekić. Danilo je umro u Parizu, Pekić u Londonu, Mirko u Rovinju. Nisu otišli tek tako. Oterani su. Oni koji su bili i ostali nešto najbolje što su srpska i eksjugoslovenska kultura imale.