Estetika surovosti

U baletskom životu Beograda, tezga i tezgarenje uzimaju, u poslednje vreme, sve više maha. Na ovo ružno naličje jednog krupnog pitanja našeg baleta danas, u slobodama svog medija, program mladih koreografa u Narodnom pozorištu, hrabro demonstrira visoko umetničke vrednosti kroz dva jednočina baleta u istoj večeri, Oni Đorđa Makarovića i Ćelava pevačica Dejana Kolarova.

Makarović, kompletni autor baleta Oni po istinitom događaju, iz hronike monstruoznih slučajeva za psihijatrijsko lečenje jedne sasvim obične porodice, polazi od koncepta nevidljivog pozorišta simultane dramaturgije u stvarnosti, naglašavajući dramsku radnju u varijacijama svojih slika. Majka, pod krstom vere dobrog hrišćanina, u prisustvu babe u invalidskim kolicima, vaspitava sina, zlostavljajući ga od ranog detinjstva i kad sin odraste, majka ga zavoli - podvodi mu mlade i lepe devojke, koje on sa strašću i uživanjem siluje, ubija, u kadi punoj krvi, sekirom komada telo... Na kraju sve završava zločinom u zločinu, neznanog slučaja iz svakodnevnog života. Publika u šoku, ne prihvata da bude uvučena u ovu igru eksperimentisanja konceptom crnog dna duše - produženom u sopstvenom stvarnom životu. Ipak, estetika surovog pozorišta baleta Oni, jeste upečatljiva predstava, prepuna strasti, poput dobrog Hičkokovog filma. Zaslužuje pohvale. Majka čiji lik razrešava primabalerina Ana Pavlović u volumenu lirske bizarnosti govora tela, svoje umetničke impulse prenosi na sina, Igora Pastora, mladog igrača sugestivne scenske autentičnosti.

Ćelava pevačica, balet u koreografiji i režiji Dejana Kolarova, prema drami Ežena Joneska, vraća u život progresivna čuda umetnosti. U iščekivanju dugog vremena, zaustavljenog rada sata Big Bena, g. i gđa Smit prebiru po svojim uobičajenostima, ona češlja čarapu, a on lista dnevne novine. A sobarica, kompulsivno-opsesivno čisti usamljenost svakodnevice prosečne građanske porodice. Zatim, prelazi se na Martinove koji dolaze Smitovima u goste. Svi postaju klupko zabune, pristojnosti arogancije i tobožnje brige jednih o drugima, dok sede na kauču... Pojava trećeg čoveka gasi već isplaniranu vatru nesporazuma, nimalo deklarativnog smisla, uloge sata koji ponovo radi ali unazad. Autor, uspelom vivisekcijom Joneskove nadrealističke drame apsurda, uverljivo i inventivno prevodi u čist balet groteskne, dramsko-pantomimsko-baletske poetike, nenametljive vedrine.