Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   09.12.2019. 02:01
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Четвртина грађана на граници сиромаштва
Србија смрвљена немаштином

Најугроженији су незапослени и млади. Средњи слој се раслојио. Последица је друштво без икаквих вредности, размрвљено, са грађанима окренутим крајностима - од агресије до апатије. Друштво екстрема


Фото Душан Миленковић

Немаштина у Србији толико је видљива голим оком да не чуди што је шефа канцеларије Светске банке у Београду Тонија Верхеијена, када је прошлог лета после седам година стигао поново у нашу земљу, највише изненадило сиромаштво, по чему је одмах закључио да „ствари овде нису ишле у добром смеру“. Није морао да види све више сиромаха који претурају по контејнерима, ни растући број просјака, посебно деце, није морао да оде ни у народне кухиње, пред којима су редови. Довољно је било да погледа оронуле зграде и фасаде, све скромније обучене грађане, често са похабаним капутима и ципелама или све већи број паса луталица, које власници више не могу да прехране, па да зна да нам иде низбрдо.

Ту низбрдицу недвосмислено подупиру и цифре, а најновији  подаци из анкете Републичког завода за статистику говоре да сваки четврти грађанин Србије живи на граници сиромаштва, док је под ризиком скоро половина  житеља, односно 43,2 одсто.

Најугроженији су незапослени и млађи од 18 година. Промену тренда наговештавају пензионери, који су сада под најмањим ризиком, свега 13 одсто, можда зато што су, без обзира на мале приходе, они стабилни, а често и једини у вишечланим породицама. Невидљивој граници која дели сиромаштво од пристојног живота, приближила се данас чак четвртина грађана Србије. Како изгледа живот са приходом од 13.680 динара за једночлано домаћинство, или са 28.728 за породицу са двоје одрасле деце?

„Граница сиромаштва је ситуација у којој је могућност задовољавања основних потреба константно угрожена. Оне се тренутно могу задовољити, али постоји реална могућност да ускоро неће моћи. Ситуација се мења од дана до дана јер се ради о приходима који су мали и нередовни и на које се не може рачунати са извесношћу ни сутра, а камоли у дужем временском периоду“, овако за НИН Младен Лазић, социолог, професор на Филозофском факултету у Београду, објашњава живот на прагу сиромаштва.

Како смо дошли до тога да је Србија у односу на земље региона лидер у сиромаштву са чак 9,2 одсто сиромашних у 2014? Неколико је испреплетаних узрока довело до тога, а Лазић наводи три кључна која су деловала у Србији током последњих 20 година. Један процес је глобалног типа јер се од 70-их година прошлог века у свету дешава раслојавање, тако да се повећава богатство мање групе људи, али и сиромаштво већег дела становништва. То је универзалан процес, који је захватио и Србију.

Други елемент је процес постсоцијалистичке трансформације или транзиције, који је независно од првога довео до тога да се социјалне разлике у бившим социјалистичким земљама нагло увећавају, а такође и број сиромашних. „После слома социјализма дошло је до експлозије раста неједнакости с једне и сиромаштва с друге стране. На пример, од 1989. до 1995. у источној Европи је десет пута порастао број сиромашних“, објашњава Лазић и додаје да је трећи процес везан за наш простор, односно грађански рат и изолацију, што је и први и други процес само појачало. Пошто на Србију делују сва три чиниоца, утолико нам је горе.

Коме је најгоре? Традиционално незапосленима, који чине армију од око милион људи у Србији, Ромима, особама са инвалидитетом и посебним потребама, као и деци, од којих 200.000 живи у сиромаштву, а 100.000 њих до 13 година старости нема за хлеб и млеко. Дакле, живе у беди, која значи животну угроженост, док је сиромаштво живот у оскудици. „За људе који су сиромашни небитно је да ли су их сврстали у апсолутно или релативно сиромашне. Први не могу својим приходима да задовоље основне потребе за живот, а други то једва успевају и искључени су из многих области живота. Мисли се на немогућност адекватног начина исхране, одевања, становања, лечења, образовања, на начин који је доступан већини грађана тог друштва.

За све њих може се рећи да су више гладни него сити, а највише незадовољни“, каже социолог др Нада Новаковић, научни сарадник Института друштвених наука у Београду. „Сиротињо, и Богу си тешка“, изрека је, која, како каже, најбоље илуструје начин живота ових породица, које се одричу готово свега, од набавке нове одеће и обуће, школског прибора и дечјих екскурзија, до одласка код лекара. Човек који се бори да преживи нема времена, жеље и услова да се озбиљније ангажује у друштву, он је изван главних друштвених токова, а живот на маргинама носи са собом вишеструке ризике, болести, оскудицу и сукобе.

Уз десет одсто сиромашних грађана, који живе у крајњој оскудици, посебно забрињава податак да је још 25 одсто њих тек једва изнад танке границе, у предворју сиромаштва, а међу њима и део некадашњег средњег слоја. Овај „сталеж“ се, према Лазићевим речима, последњих година раслојио тако да је трећина поправила животни стандард, док је за две трећине битно опао. Неки од њих су потонули на економској лествици, ка граници сиромаштва. „Најважнија тачка погоршања је чињеница да је посао постао несигуран. Осим у државном сектору, а више не ни тамо, посао не само што није сигуран него су га многи већ изгубили. То су биле породице са два прихода, остале су са једним, а ни тај није сигуран. Могућност да се нађе други посао је јако мала. Истраживања показују да се средњи слој одриче прво књига, позоришта, путовања. Смањена је и потрошња пића и пушење, чега се наш свет иначе тешко одриче и убраја их у егзистенцијалне потребе. Смањује се и потрошња хигијенских средстава која нису неопходна, као и одвајања за здравствене потребе. Имали смо истраживање о томе да ли људи при куповини обраћају пажњу на квалитет или цену. По правилу, чак и код виших средњих слојева, цена је била пресудна“, истиче Лазић.



И економиста Бошко Мијатовић наводи да су стратегије преживљавања осиромашеног средњег слоја различите. Једни  касне са плаћањем својих  рачуна, други траже јефтиније изворе снабдевања, као што су дисконти, трећи купују робу нижег квалитета, четврти су стално у минусу на картици или чековима. Ипак, већина користи све поменуте начине.

Некадашњи политички слоган - сви смо ми помало социјалисти, преформулисан у нови – сви смо ми помало сиромашни, данас би најбоље осликао осећај већине грађана Србије. Чињеница је да се већина припадника средњег слоја, а чине га махом професори, лекари, високообразовани стручњаци и ситни предузетници, понечег одричу, односно не могу да приуште све што су некада могли. Мијатовић тврди да је то стога што смо пре избијања кризе живели изнад својих могућности, задужујући се у иностранству. Данас је тај канал сужен, па се види колико је Србија сиромашна земља, на самом европском зачељу.

Иако сматра да је осећај да смо сви помало сиромашни, делом субјективан, јер је ово потрошачко доба, а императив потрошње снажан, Лазић напомиње да чињеница да се живи горе него раније, оставља осећај губитника. „Мислим да је одлазак на летовање и даље раширен код средњег слоја, али су сада, за разлику од ранијих времена,  то сиромашке форме - јефтине земље, јефтин смештај, ношење хране… То само по себи, с обзиром на то да је горе него што је било раније, ствара осећај недостатка, депривације“, објашњава Лазић и наводи да су последице сиромаштва разорне и на друштвеном и на психолошком плану. У друштвеном смислу то води атомизацији друштва, људи губе социјалне везе, не друже се, а преостаје ослањање на породицу, као традиционални амортизер. Психолошке последице су још горе. То је осећање безнађа, бесперспективности, које може да води у различитим смеровима - од агресије, преко аутодеструкције до ескапизма, бежања у себе.

Чињеница да смо сиромашењу и стресном животу изложени већ дуже од две деценије, оставља страшне последице. Прва је, каже Лазић, размрвљивање друштва, где свако гледа само свој интерес и безобзирно настоји да га оствари, не марећи за последице по друге. „У таквом друштву је јако тешко артикулисати било коју друштвену акцију, нестаје појам јавног интереса и то не само код елите, која би морала увек да га има пред собом, мада га наша нема, него и код велике већине чланова друштва. Пошто нема акције којом би се стало на пут таквим променама, то је разарање без унутрашњих кочница и граница. Најбољи индикатор је пораст количине насиља, којем сведочимо. Ситни облици насиља су постали наша свакодневица и готово да нам изгледају нормално иако никад нису били. Рецимо, не смете да питате некога зашто вас је гурнуо или ударио у превозу или на улици, јер би онда могао још јаче да вас удари“, објашњава Лазић, подсећајући да су такви облици понашања и међу младима такође последица растућег сиромаштва.

Још једна тешка друштвена последица сиромаштва огледа се у општој апатији, безнађу, осећању немоћи и угрожености, које је, како каже Нада Новаковић, посебно карактеристично за средњи слој. „Када људима одузимате наду, онда их гурате на маргине друштва и у очај. Неко томе успе да се супротстави, а неко,  а то је још увек већина, трпи и бави се својим личним и породичним проблемима“. Зато је њена оцена да смо у региону не само лидери по стопи незапослености, стопи сиромаштва, смртности од тешких болести и самоубиствима, већ и по степену трпељивости. Нигде у окружењу, каже она, као у Србији све то не пролази без јавног отпора и протеста. У Бугарској и Грчкој због сиромаштва се јавно демонстрирало и самоспаљивало. У Србији се мирно гладовало, а повремено из очаја протестовало штрајковима глађу и самоповређивањем. То значи да смо дубоко потонули у сиромаштво и безнађе, без солидарности и обзира према угроженима и најсиромашнијим грађанима. Зато би последице растућег сиромаштва могле бити далеко погубније и далекосежније од оскудице и празних стомака - друштво без икаквих вредности, размрвљено, са грађанима окренутим крајностима - од агресије до апатије. Друштво екстрема.

Ново сиромаштво

У Србији се, каже др Нада Новаковић, појавило и „ново“ сиромаштво, које је карактеристично и за друге земље погођене светском кризом, али је код нас масовније и највише последица домаћих фактора. Међу „новим“ сиромасима налазе се: радници који иду на посао и немају за то зараду (46.000 њих), они који примају повремено мање од минималног дохотка (200.000) и сви који сањају да приме просечну зараду (400.000 прима мање од тога).



Катарина Прерадовић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Зорана Михајловић, министарка саобраћаја

Могли смо да имамо Коридор 10 и по

Прочитајте све мисли
bg