17.04.
2024.
Par zvani "Smrt": U njihovoj firmi pronađeno je 180 ljudskih tela i istina je isplivala na videlo
Suđenje Halfordovima zakazano je za 6. jun, a par se takođe suočava sa federalnim optužbama.
Foto Dušan Milenković
Nemaština u Srbiji toliko je vidljiva golim okom da ne čudi što je šefa kancelarije Svetske banke u Beogradu Tonija Verheijena, kada je prošlog leta posle sedam godina stigao ponovo u našu zemlju, najviše iznenadilo siromaštvo, po čemu je odmah zaključio da stvari ovde nisu išle u dobrom smeru. Nije morao da vidi sve više siromaha koji preturaju po kontejnerima, ni rastući broj prosjaka, posebno dece, nije morao da ode ni u narodne kuhinje, pred kojima su redovi. Dovoljno je bilo da pogleda oronule zgrade i fasade, sve skromnije obučene građane, često sa pohabanim kaputima i cipelama ili sve veći broj pasa lutalica, koje vlasnici više ne mogu da prehrane, pa da zna da nam ide nizbrdo.
Tu nizbrdicu nedvosmisleno podupiru i cifre, a najnoviji podaci iz ankete Republičkog zavoda za statistiku govore da svaki četvrti građanin Srbije živi na granici siromaštva, dok je pod rizikom skoro polovina žitelja, odnosno 43,2 odsto.
Najugroženiji su nezaposleni i mlađi od 18 godina. Promenu trenda nagoveštavaju penzioneri, koji su sada pod najmanjim rizikom, svega 13 odsto, možda zato što su, bez obzira na male prihode, oni stabilni, a često i jedini u višečlanim porodicama. Nevidljivoj granici koja deli siromaštvo od pristojnog života, približila se danas čak četvrtina građana Srbije. Kako izgleda život sa prihodom od 13.680 dinara za jednočlano domaćinstvo, ili sa 28.728 za porodicu sa dvoje odrasle dece?
Granica siromaštva je situacija u kojoj je mogućnost zadovoljavanja osnovnih potreba konstantno ugrožena. One se trenutno mogu zadovoljiti, ali postoji realna mogućnost da uskoro neće moći. Situacija se menja od dana do dana jer se radi o prihodima koji su mali i neredovni i na koje se ne može računati sa izvesnošću ni sutra, a kamoli u dužem vremenskom periodu, ovako za NIN Mladen Lazić, sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, objašnjava život na pragu siromaštva.
Kako smo došli do toga da je Srbija u odnosu na zemlje regiona lider u siromaštvu sa čak 9,2 odsto siromašnih u 2014? Nekoliko je isprepletanih uzroka dovelo do toga, a Lazić navodi tri ključna koja su delovala u Srbiji tokom poslednjih 20 godina. Jedan proces je globalnog tipa jer se od 70-ih godina prošlog veka u svetu dešava raslojavanje, tako da se povećava bogatstvo manje grupe ljudi, ali i siromaštvo većeg dela stanovništva. To je univerzalan proces, koji je zahvatio i Srbiju.
Drugi element je proces postsocijalističke transformacije ili tranzicije, koji je nezavisno od prvoga doveo do toga da se socijalne razlike u bivšim socijalističkim zemljama naglo uvećavaju, a takođe i broj siromašnih. Posle sloma socijalizma došlo je do eksplozije rasta nejednakosti s jedne i siromaštva s druge strane. Na primer, od 1989. do 1995. u istočnoj Evropi je deset puta porastao broj siromašnih, objašnjava Lazić i dodaje da je treći proces vezan za naš prostor, odnosno građanski rat i izolaciju, što je i prvi i drugi proces samo pojačalo. Pošto na Srbiju deluju sva tri činioca, utoliko nam je gore.
Kome je najgore? Tradicionalno nezaposlenima, koji čine armiju od oko milion ljudi u Srbiji, Romima, osobama sa invaliditetom i posebnim potrebama, kao i deci, od kojih 200.000 živi u siromaštvu, a 100.000 njih do 13 godina starosti nema za hleb i mleko. Dakle, žive u bedi, koja znači životnu ugroženost, dok je siromaštvo život u oskudici. Za ljude koji su siromašni nebitno je da li su ih svrstali u apsolutno ili relativno siromašne. Prvi ne mogu svojim prihodima da zadovolje osnovne potrebe za život, a drugi to jedva uspevaju i isključeni su iz mnogih oblasti života. Misli se na nemogućnost adekvatnog načina ishrane, odevanja, stanovanja, lečenja, obrazovanja, na način koji je dostupan većini građana tog društva.
Za sve njih može se reći da su više gladni nego siti, a najviše nezadovoljni, kaže sociolog dr Nada Novaković, naučni saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu. Sirotinjo, i Bogu si teška, izreka je, koja, kako kaže, najbolje ilustruje način života ovih porodica, koje se odriču gotovo svega, od nabavke nove odeće i obuće, školskog pribora i dečjih ekskurzija, do odlaska kod lekara. Čovek koji se bori da preživi nema vremena, želje i uslova da se ozbiljnije angažuje u društvu, on je izvan glavnih društvenih tokova, a život na marginama nosi sa sobom višestruke rizike, bolesti, oskudicu i sukobe.
Uz deset odsto siromašnih građana, koji žive u krajnjoj oskudici, posebno zabrinjava podatak da je još 25 odsto njih tek jedva iznad tanke granice, u predvorju siromaštva, a među njima i deo nekadašnjeg srednjeg sloja. Ovaj stalež se, prema Lazićevim rečima, poslednjih godina raslojio tako da je trećina popravila životni standard, dok je za dve trećine bitno opao. Neki od njih su potonuli na ekonomskoj lestvici, ka granici siromaštva. Najvažnija tačka pogoršanja je činjenica da je posao postao nesiguran. Osim u državnom sektoru, a više ne ni tamo, posao ne samo što nije siguran nego su ga mnogi već izgubili. To su bile porodice sa dva prihoda, ostale su sa jednim, a ni taj nije siguran. Mogućnost da se nađe drugi posao je jako mala. Istraživanja pokazuju da se srednji sloj odriče prvo knjiga, pozorišta, putovanja. Smanjena je i potrošnja pića i pušenje, čega se naš svet inače teško odriče i ubraja ih u egzistencijalne potrebe. Smanjuje se i potrošnja higijenskih sredstava koja nisu neophodna, kao i odvajanja za zdravstvene potrebe. Imali smo istraživanje o tome da li ljudi pri kupovini obraćaju pažnju na kvalitet ili cenu. Po pravilu, čak i kod viših srednjih slojeva, cena je bila presudna, ističe Lazić.
I ekonomista Boško Mijatović navodi da su strategije preživljavanja osiromašenog srednjeg sloja različite. Jedni kasne sa plaćanjem svojih računa, drugi traže jeftinije izvore snabdevanja, kao što su diskonti, treći kupuju robu nižeg kvaliteta, četvrti su stalno u minusu na kartici ili čekovima. Ipak, većina koristi sve pomenute načine.
Nekadašnji politički slogan - svi smo mi pomalo socijalisti, preformulisan u novi svi smo mi pomalo siromašni, danas bi najbolje oslikao osećaj većine građana Srbije. Činjenica je da se većina pripadnika srednjeg sloja, a čine ga mahom profesori, lekari, visokoobrazovani stručnjaci i sitni preduzetnici, ponečeg odriču, odnosno ne mogu da priušte sve što su nekada mogli. Mijatović tvrdi da je to stoga što smo pre izbijanja krize živeli iznad svojih mogućnosti, zadužujući se u inostranstvu. Danas je taj kanal sužen, pa se vidi koliko je Srbija siromašna zemlja, na samom evropskom začelju.
Iako smatra da je osećaj da smo svi pomalo siromašni, delom subjektivan, jer je ovo potrošačko doba, a imperativ potrošnje snažan, Lazić napominje da činjenica da se živi gore nego ranije, ostavlja osećaj gubitnika. Mislim da je odlazak na letovanje i dalje raširen kod srednjeg sloja, ali su sada, za razliku od ranijih vremena, to siromaške forme - jeftine zemlje, jeftin smeštaj, nošenje hrane To samo po sebi, s obzirom na to da je gore nego što je bilo ranije, stvara osećaj nedostatka, deprivacije, objašnjava Lazić i navodi da su posledice siromaštva razorne i na društvenom i na psihološkom planu. U društvenom smislu to vodi atomizaciji društva, ljudi gube socijalne veze, ne druže se, a preostaje oslanjanje na porodicu, kao tradicionalni amortizer. Psihološke posledice su još gore. To je osećanje beznađa, besperspektivnosti, koje može da vodi u različitim smerovima - od agresije, preko autodestrukcije do eskapizma, bežanja u sebe.
Činjenica da smo siromašenju i stresnom životu izloženi već duže od dve decenije, ostavlja strašne posledice. Prva je, kaže Lazić, razmrvljivanje društva, gde svako gleda samo svoj interes i bezobzirno nastoji da ga ostvari, ne mareći za posledice po druge. U takvom društvu je jako teško artikulisati bilo koju društvenu akciju, nestaje pojam javnog interesa i to ne samo kod elite, koja bi morala uvek da ga ima pred sobom, mada ga naša nema, nego i kod velike većine članova društva. Pošto nema akcije kojom bi se stalo na put takvim promenama, to je razaranje bez unutrašnjih kočnica i granica. Najbolji indikator je porast količine nasilja, kojem svedočimo. Sitni oblici nasilja su postali naša svakodnevica i gotovo da nam izgledaju normalno iako nikad nisu bili. Recimo, ne smete da pitate nekoga zašto vas je gurnuo ili udario u prevozu ili na ulici, jer bi onda mogao još jače da vas udari, objašnjava Lazić, podsećajući da su takvi oblici ponašanja i među mladima takođe posledica rastućeg siromaštva.
Još jedna teška društvena posledica siromaštva ogleda se u opštoj apatiji, beznađu, osećanju nemoći i ugroženosti, koje je, kako kaže Nada Novaković, posebno karakteristično za srednji sloj. Kada ljudima oduzimate nadu, onda ih gurate na margine društva i u očaj. Neko tome uspe da se suprotstavi, a neko, a to je još uvek većina, trpi i bavi se svojim ličnim i porodičnim problemima. Zato je njena ocena da smo u regionu ne samo lideri po stopi nezaposlenosti, stopi siromaštva, smrtnosti od teških bolesti i samoubistvima, već i po stepenu trpeljivosti. Nigde u okruženju, kaže ona, kao u Srbiji sve to ne prolazi bez javnog otpora i protesta. U Bugarskoj i Grčkoj zbog siromaštva se javno demonstriralo i samospaljivalo. U Srbiji se mirno gladovalo, a povremeno iz očaja protestovalo štrajkovima glađu i samopovređivanjem. To znači da smo duboko potonuli u siromaštvo i beznađe, bez solidarnosti i obzira prema ugroženima i najsiromašnijim građanima. Zato bi posledice rastućeg siromaštva mogle biti daleko pogubnije i dalekosežnije od oskudice i praznih stomaka - društvo bez ikakvih vrednosti, razmrvljeno, sa građanima okrenutim krajnostima - od agresije do apatije. Društvo ekstrema.
