Prorok koji je postideo istoriju

Foto profimedia.rs

Da je Lav Trocki, isprva Lenjinov i Staljinov saborac, a potom najljući protivnik brkatog Gruzina, kojim slučajem među nama, oporo bi se osmehnuo što su njegovi tekstovi od pre skoro stotinu godina aktuelniji od brojnih savremenih naklapanja. Jer, Trocki je zbivanja u poslednjih sedamdeset pet godina, otkako ga je u meksičkom egzilu pijukom usmrtio Ramon Merkader, Staljinov agent, predvideo s uznemirujućom preciznošću. Možda ne bi bio iznenađen, ali bi bio gorko razočaran. Jasno je on ukazivao kako bi bilo moguće sprečiti Hitlerovu svetsku klanicu. Argumentima se trudio da predupredi ocrnjavanje socijalističkih ideja usled krvavih taloga staljinizma. Verno je oslikavao opasnost od suludog, kapitalističkog ringišpila ljudskih života. Nažalost, zakazali su oni koji je trebalo da ga slušaju.

Čitati Trockog znači čitati o sadašnjici. Da je danas živ, pisao bi isto što i dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. I vrlo dobro bi video da se sporohodno krećemo ka novom svetskom ratu. Reč je, uveren sam, o najvažnijem i najdalekovidijem teoretičaru u istoriji socijalizma. Primera radi, njegovi spisi o Balkanu, odakle je kao novinar izveštavao od 1908. zaključno s Balkanskim ratovima, vrlo su precizni i aktuelni u postjugoslovenskom prostoru. Pisao je i o turskim zločinima, i o nedelima koje su počinili Srbi i Bugari nad turskim stanovništvom. Zagovarao je ujedinjenje južnoslovenskih naroda koje bi se zasnivalo na zajedničkom tržištu i nacionalnim autonomijama. Znao je još tad da će samostalne državice u suprotnom završiti u okovima nacionalizama i ratova za teritoriju i da će biti nemoćne pred velesilama, što se već 1914. pokazalo kao tačno. Predviđao je i vladavinu oportunih političara kakav je tada bio Pašić, a kakvih danas svakako ne manjka, kaže za NIN Dejvid Nort, predvodnik Međunarodnog komiteta Četvrte internacionale i predsednik uređivačkog odbora sajta World Socialist Web Site.

Međutim, koliko god ovaj opis balkanskog stanja bio ilustrativan iz današnje pozicije, reč je o samo jednom u nizu zaključaka do kojih je Trocki došao, a na koje je istorija nažalost samo posramljeno klimnula glavom. Verovatno najvažniji bio je onaj da će Sovjetski Savez pod Staljinom postati najveći neprijatelj progresivnih ideja, koliko god se na njih pozivao.



Slično je i sam Lenjin razmišljao pred smrt. NJegov politički testament napisan 1924. bio je krcat neodređenostima, ali je ipak sadržao jedan važan, izričit zahtev upućen saborcima - šutiranje Staljina s mesta generalnog sekretara Komunističke partije, po svaku cenu. Glavna tačka sporenja bio je velikoruski šovinizam kojim je Staljin nastupao u Gruziji, čime je prekršio jednu od stožernih ideja Oktobarske revolucije - ravnopravnost nacionalnosti u Sovjetskom Savezu. I, dočim se Lenjin nije eksplicitno založio za Trockog, činjenica da je upravo s njim dogovarao javno otvaranje Staljinovog više no problematičnog odnosa prema nacionalnom pitanju većini je istoričara dala povoda da veruje da je Trocki bio predodređen da ruske komuniste vodi tolerantnijim stazama razvitka.

Treba li da čudi što Lenjinov testament isprva uopšte nije čitan na partijskom kongresu, već samo pojedinačnim regionalnim delegacijama, kao i da je nakon Staljinove konsolidacije vlasti bio proglašen za antisovjetsku propagandu?
Ne treba zaboraviti i da je Trocki bio izuzetno arogantan i da nije baš bio omiljen među drugim boljševicima, umnogome i stoga što je pre revolucije pokušavao da pomiri boljševike i menjševike, revolucionarnu i umereniju struju. Pokušavao je da se svidi svima, pa se isprva malo kome dopao. Izbegavao je konflikt do te mere da mu je nekadašnji saradnik u pismu pred samoubistvo, razočaran Staljinovim izneveravanjem revolucije, napisao: ti si briljantan, ali nemaš Lenjinov karakter, ne umeš da kao manjina pridobiješ većinu. Sam Staljin mu je, na pomirljivu opasku da je nemoguće biti u pravu protiv partije, odgovorio da je, eto, Lenjin često bio u pravu protiv partije. Pošto je Trocki bio osnivač i vođa Crvene armije za vreme građanskog rata, pojedinci su strahovali da bi mogao da vojnim udarom izvrši kontrarevoluciju, kao što je Napoleon poništio Francusku revoluciju. Trocki je, međutim, verovao da je demokratizacija unutar socijalizma jedini način da socijalizam opstane. Na kraju je Napoleon bio sama partija pod vođstvom Staljina, kaže za NIN Vladimir Unkovski Korica, jedan od urednika sajta organizacije Marks21 i od septembra predavač na Univerzitetu u Glazgovu.



Prema njegovim rečima, Trocki je popularnost delom izgubio i u nekim situacijama zahvalnijim za sitkom negoli za kakvu ozbiljnu istoriografsku knjižurinu. Primera radi, Lenjin je preminuo dok je Trocki bio na lečenju. Staljin je Trockom javio da će sahrana biti u subotu, da svakako neće moći da stigne na ispraćaj i da treba da nastavi s lečenjem. Sahrana je, međutim, bila u nedelju, a brojni su boljševici odsustvo Trockog protumačili kao znak nepoštovanja političkog oca revolucije.

Međutim, od ovakvih, karakternih i gotovo nasumičnih pikanterija, daleko važnija bila su fundamentalna politička sporenja između Trockog i Staljina, čije posledice sežu do dana današnjeg. Dok je Staljin potencirao socijalizam u jednoj državi, grabeći pritom uticaj, sredstva i moć za partijsku vrhušku, Trocki je verovao da je socijalizam ostvariv i uistinu progresivan isključivo ako je internacionalan. Jednostavnije rečeno - dve ili tri socijalističke države upućene jedne na drugu mogle bi u dominantno kapitalističkom svetu daleko više negoli jedna. U suprotnom, i toj jednoj prete izolacionizam, propadanje i totalitarizam. Dakle, sve ono što nam prvo padne na pamet na pomen Staljinovog režima.

Neuspela nemačka revolucija 1923. godine, kada je Francuska glavnog gubitnika Prvog svetskog rata ponizila preko svake mere, isprva Nemačkoj tražeći nenaplativu ratnu odštetu, a potom joj s Belgijom preuzimajući rursku oblast, bila je neuspela umnogome zato što nije dobila Staljinovo odobrenje. Prema Unkovskom-Korici, reč je o verovatno najodsudnijem momentu 20. veka o kojem se ne priča. Slične su prilike propuštene i u Kini 1927, kao i deceniju kasnije u Španiji. Da je u ovim državama zavladala autentično levičarska ideja, niti bi Rusija morala da se grčevito zatvara pred svetom, niti bi mogla da pribegava totalitarnim unutarpolitičkim praksama.



Međutim, malo je koji trenutak po sudbinu sveta bio bitniji od postizbornih igrarija u Nemačkoj 1933. godine. Socijaldemokratska i Komunistička partija su zajedno mogle da postignu većinu i tako preteknu Hitlera.
Vođa nemačkih komunista dao je neviđeno glupu izjavu, rekavši da će leve snage na vlast stupiti odmah posle Hitlera, koji je u to vreme čak pobirao i međunarodne simpatije. Trocki mu je doslovce rekao: ne lupetaj, dođe li Hitler na vlast, zgaziće i Evropu i njenu radničku klasu kao tenk. NJegova politika bi nas spasila od nacizma, što je Staljinu, doduše, pošlo za rukom, ali nakon nekoliko desetina miliona izgubljenih života. Dalekovidost Trockog bila je usmerena ka demokratizaciji, antitotalitarizmu i međunarodnoj saradnji. Za njega je vlast bila sredstvo a ne cilj. Teže je zamisliti gulage pod njim. Utoliko nam je važniji u vremenima u kojima centar propada dok se levica i desnica bore za prevlast, govori Unkovski-Korica.
Ima istorija tu nezgodnu naviku da čovečanstvo povremeno vrati na staro, čisto da vidi jesmo li štogod naučili. Primera radi, revolucija u Tunisu 2010. je, kao i revolucija u Rusiji pre stotinu godina, jednu zaostalu državu pretvorila u iskru nemira širom sveta. Dala je zamajac nezadovoljstvu u drugim arapskim republikama, na tom su talasu nastali indignadosi u Španiji, od kojih je nastao Podemos, a i Siriza je na talasu građanskih nemira izrasla u ozbiljnu političku koaliciju. Pokret Okupiraj Volstrit izašao je iz istog šinjela. Među poslednjima u nizu se u tom antikapitalističkom levičarskom bloku nalazi i Ujedinjena levica u Sloveniji.

I, dok bi im Staljin izvesno predložio delovanje unutar sopstvenih opsega mogućnosti, u startu ne naročito širokih, Trocki bi savetovao da delaju samostalno, ali združeno, svestan da se nezadovoljstvo, ako nije politički i ideološki u manjoj ili većoj meri jedinstveno i koherentno, neminovno pretvara u divljaštvo. Islamska država nastala na razrušenim temeljima Asadove i Sadamove diktature možda je i najočiglednija potvrda ove teze. Okupiraj Volstrit takođe jenjava, mada je svojevremeno iznedrio nekoliko aktivističkih organizacija. Sirizina kapitulacija pred trojkom, i pored dvotrećinske volje da se s međunarodnim kreditorima raskrsti, takođe je glasovit dokaz da je Trocki bio na dobrom tragu.

Živimo u svetu koji je daleko povezaniji nego što je bio 1917. godine. Danas u zemljama poput Južne Koreje, Indije i Kine postoji više proleterskog tela nego tada. Zabrinjavajući je i rast popularnosti profašističkih i fašističkih partija u Evropi, od Zlatne zore u Grčkoj, preko Nacionalnog fronta u Francuskoj, Slobodarske partije Austrije... Zato je neophodno međunarodno jedinstvo progresivnih snaga, bile one partije ili nepartijski politički pokreti. Trocki je i o tome mnogo pisao, a opasnost koju je predstavljao Hitler video je i pre no što je ovaj došao na vlast, kaže Unkovski-Korica.
Ako iz istorije nismo ništa naučili, ne bi bilo zgoreg vratiti se nekome ko je bio dobrano ispred iste te istorije, nezavisno od političkih simpatija. Jednom je već bio u pravu.