Od propagande do pretnje

Foto AP

Priliv velikog broja stanovnika sa ratom zahvaćenih prostora, drugde proglašavan velikom krizom, u Srbiji je dugo uspešno minimiziran. Državni vrh i mediji koji ga podržavaju situaciju su tretirali kao humanitarno pitanje i još više priliku da se u međunarodnoj javnosti Srbija prikaže kao predusretljiva zemlja i tako ublaže efekti prethodne dugotrajne satanizacije u globalno dominantnim medijima. Umirujuće poruke su u prvo vreme uključivale čak i negiranje potrebe za finansijskom pomoći, u već prepoznatljivom maniru priča o napretku. Sa zatvaranjem mađarske i hrvatske granice postala je sve jasnija potreba realnog sagledavanja šta sve ova kriza može značiti za Srbiju. Ipak, srećna okolnost da je Srbija samo tranzitna zemlja, kao i činjenica da je uzrok ovih pomeranja bio rat u koji se nismo udubljivali, vodili su do toga da nije bilo značajnog povećanja osećaja nebezbednosti u Srbiji.

Nacionalna bezbednost takođe nije više nešto što se brani samo oružjem u ruci, nego društvenom kohezijom i dobrom upravom. Da li je, na primer, pokušano da se pritisak koji su migranti pravili na granične delove zemlje u kojima je veoma visok procenat nacionalnih manjina, poput Kanjiže i Preševa, pretvori u priliku za veću integraciju lokalnog stanovništva i opštinskih vlasti u pogledu društvene kohezije u još uvek nedovoljno integrisanu državu? Ili je, kako je sjajno NIN o tome pisao, nadvladalo sticanje profita za dobro konektovane pojedince?

Odnos bezbednosti građana i država, i nalaženje odgovara na terorizam već dugo je pitanje bez dobrog odgovora, najdrastičnije otvoreno načinom odgovora na terorističke napade na SAD 11. septembra 2001. godine i kasnije ratom protiv Iraka. Da li će sada razlike u razumevanju bezbednosti Evropljana sa Venere i Amerikanaca sa Marsa biti drastično smanjene, kao što je prvi utisak nakon francuskog pojačavanja bombardovanja položaja Islamske države i predloga za obustavu Šengenskog režima? Prati li neko histerične predloge sa one strane Atlantika da se NATO aktivira tako što bi Amerikanci osigurali granice zemalja članica Ugovora u Evropi, ili da se svim muslimanima-izbeglicama onemogući ulazak u ovu ili onu saveznu državu u SAD?

Potraga za globalnim odgovorom i dalje ne daje rezultate, ali naše osećanje bezbednosti će se svakako promeniti ako se granice EU definitivno zatvore za migrante, i mnogi od njih ostanu ovde. U Srbiji, koliko god siromašnoj, ipak je bolje nego pod bombama. Ili ako se u Srbiju ubrzano vrate lažni azilanti i ostali državljani Srbije sa nelegalnim statusom, za koje se procenjuje da ih ima oko 90.000 samo u Nemačkoj. Šta bi značilo ukidanje bezviznog režima za naše građane? Kako bi se to odrazilo na osećaj bezbednosti, na podršku priključivanju Evropskoj uniji i reorganizaciju čuvenih spoljnopolitičkih stubova? Srbija je inače među 65 članica američke koalicije protiv ID, o čemu se retko govori.

Loša vest je da rešenje za migrantsku krizu i terorizam ni izbliza nije na vidiku, a dobra da su šanse da se teroristički napadi dese u Srbiji minimalne. Ali subjektivna percepcija bezbednosti će se svakako u nekoj meri promeniti nakon događaja u Parizu. Osim da budemo fini i molimo se za mir, ili mu se bar nadamo, ono što najpre treba da se nastavi je rešavanje svakodnevnih problema građana, problema koji zavise od nas samih. Koliko god sitni nekom delovali, oni su pravo ogledalo bezbednosti odnosno snage.