Роман године

Године 1968. ужи избор сачињен је из "лепог броја романа". У ужем избору нашли су се Слободан Новак: "Мириси, злато и тамјан", Слободан Селенић: "Мемоари Пере Богаqа", Драгослав Михаиловић: "Кад су цветале тикве".

Жири у саставу Велибор Глигорић (председник), Милош И. Бандић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић, Мухарем Первић, Ели Финци и Петар Џаџић своју одлуку донео је већином гласова.

НИН од 2. фебруара 1969. године доноси разговор са Слободаном Новаком:

Песника, новелисту, радио-драмског писца а сада и романсијера Слободана Новака потражио сам у четвртак послеподне - непосредно након одлуке жирија да му се додели традиционална НИН-ова награда критике. Када сам му саопштио радосну вест и, у име редакције НИН-а, честитао на признању, као да није поверовао... - Нисам је уопће очекивао. Али сам, наравно, мислио...кад би било имало правде на свијету...

Значи, веровали сте да вам припада?

- Не, нисам. Нисам уосталом још ни прочитао друге романе, па према томе није било никакве стварне основе. Напросто, желио сам да је добијем, а сви смо склони вјеровати да нам припада све што желимо.
И зашто је онда, ипак, нисте очекивали?

- Па јер је по мом схваћању и НИН-ова награда помало бизарна институција, као што је бизарна институција и Горанова награда у Загребу. Није дакле, ни национална ни државна награда. Она је, додуше, награда једне новинске куће којој су држава њени читаоци, па је тако вишенационална или међунационална награда, у којој су и материјална средства, и меценаштво, и сви арбитри припадници једне националности. Од такве институције не би се могло ни смјело очекивати подједнако разумијевање за све националне књижевности, без обзира на стручност, објективност, добру вољу и ширину оснивача и критичара. Такођер, било би управо неукусно и глупо предлагати одавде НИН-у да било што учини или измјени у физиономији или у пословнику. Али, по природи ствари, у Загребу је "Награда критике" ријеђи гост него у Београду, а бојим се да ће с "Вјесниковом" наградом бити слично, тј. да ће омјер бити обрнут. Тамо гдје се ради о државним наградама с мјешовитим комисијама никада не бих ни спомињао било какве омјере, јер би то било депласирано, а и овдје их спомињем само да бих образложио зашто нисам очекивао ту награду за себе.