|
|
 |
| Роман године |
2014. Филип Давид Кућа сећања и заборава
Аутори романа „Сабо је стао“, „Кућа сећања и заборава“ и „Животињско царство“, писци Ото Хорват, Филип Давид и Давид Албахари ушли су у најужи избор за 61. НИН-ову награду за најбољи роман објављен на српском језику у минулој години.
Жири у саставу Владислава Гордић Петковић (председница), Мића Вујичић, Јасмина Врбавац, Михајло Пантић и Божо Копривица, на састанку одржаном у понедељак 12. јануара, одлучио се за ова три од једанаест наслова, колико је било у ужем избору.
За роман Филипа Давида гласали су Владислава Гордић Петковић, Јасмина Врбавац, Божо Копривица и Мића Вујичић, а Михајло Пантић је свој глас дао роману Ота Хорвата.
На конкурс је стигло 170 наслова.
Лауреат је за НИН разговарао са Радмилом Станковић.
Ако је ово књига о злу које је почињено према људима, Јеврејима пре свега, можете ли говорити о злу које је почињено према вама као Јеврејину?
Родио сам се с тим проблемом и током рата сам морао као дете да се кријем са својим родитељима. Нисам смео да изговорим своје право име, већ сам научио да се зовем Фића Калинић. После рата је све то прошло и осећао сам се добро заштићен, и чак сам своје јеврејско порекло понекад осећао као предност у годинама после Холокауста, јер су људи имали више пажње према мени и мојој породици, према малобројним преживелим Јеврејима. У гимназији су ме често, уместо Давид, звали Јаков, или би казали неко друго јеврејско име, али ни тада ни данас нисам сматрао да је ту било неке лоше намере. Догађало се понекад, много касније да чујем ону ужасну реченицу: Е, мало их је Хитлер убио, и због тога сам се понекад лоше осећао. Јер, иза тога стоји идеја да су Јевреји део светске завере против остатка света. Та прича увек добија на гласности када наступају велике кризе, онда је најлакше објаснити да су оне последица наводне светске завере владара из сенке. Деведесетих година сам почео то да осећам као известан проблем, а разлог је био пре свега у ономе што сам писао, углавном у Нашој Борби. Чак је и Мира Марковић у неком свом тексту написала: Ево, сад се у ове ствари уплићу и они којима матерњи језик није српски. Била је то директна реакција на неки мој став који јој се није допао. А тих антисемитских реаговања увек је било и биће. Има и оних, а то су написали у својим књигама, како су српском културом као даљинским управљачем у име странаца дириговали Ели Финци, Челебоновић, Давичо и, замислите, Данило Киш. То јесу заиста велике бесмислице, али увек има оних који још више верују када су изречене глупости веће.
Зло, неминовно, изазива страх. Како памтите свој први, или највећи, страх?
Било је то у окупацијским годинама. Нисам имао више од три-четири године. Крили смо се под лажним именима у фрушкогорском селу Манђелос. Живели смо у сталној стрепњи да се не открије наш прави идентитет, да због тога не страда читаво село. Једном када су читаво село гонили у привремени логор близу Руме, ја сам онако мали једва ходао, а мајка је у рукама носила мог тек рођеног брата. Нисмо смели да заостанемо, јер онај ко заостане бива стрељан. Нисам више могао да ходам, а мајка ме бодрила показујући у даљини једно дрво убеђујући ме да је то трешња и да ништа неће остати за нас ако стигнемо последњи. Обожавао сам трешње, и то ми је дало снагу да идемо даље. Добро се сећам како је у логору, наочиглед свих, убијен један човек. Нисам разумео шта се то догађа, али страх људи око мене на неки начин осетио сам и ја.
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Александар Јовановић Ћута, народни посланик
Драго ми је да председник прима јефтине поклоне од колега државника. Једино што тај сат иде уназад, јер се Србија већ десет година креће уназад.
Прочитајте све мисли  |
|
|
