Koliki je ukupni kapacitet glasova liberalne, građanske Srbije

Rezultat koji je postigla lista Srbija protiv nasilja na decembarskim parlamentarnim izborima, 24,32 odsto, najbolji je skor onog dela biračkog tela koji kolokvijalno nazivamo građanskom Srbijom sve od uspostavljanja demokratije 1990. godine, osim u tri izborna kruga između 2007. i 2012, kada je tu ideju predvodila Demokratska stranka na čelu sa Borisom Tadićem. To pokazuje da rezultat liste koju su „nosili“ Marinika Tepić i Miroslav Aleksić uopšte nije loš, ali ona je opet prilično daleko od formiranja vlasti.

DS je 2008. godine osvojila 38,42 odsto, čemu treba dodati i 5,24 odsto koalicije LDP-SDU-DHSS, čime se stiglo do bezmalo 44 procenta glasova. Ali čak i te 2008, sa tih 44 odsto, tzv. građanska Srbija nije mogla sama da formira vlast, već je morala da pristane na raznorazne ucene i zahteve liste SPS-PUPS-JS. Od uslova pokojnog vođe PUPS-a Jovana Krkobabića da se penzije momentalno povećaju za 10 odsto - što će Cvetkovićeva vlada platiti hroničnim nedostatkom novca, a Srbija padom vrednosti dinara - pa do prisustvovanja samog Tadića, u to vreme predsednika države, okršaju kik-boks tigrova Dragana Markovića Palme i kazahstanskog Akžola iz Alma Ate. Na koji su, uzgred, naterani i brojni strani ambasadori u Beogradu. Bilo je i lobiranja za prijem SPS-a u socijalističku internacionalu, čiji je DS član, ali taj posao nije prošao, pa je Dačić morao da se zadovolji mestima prvog potpredsednika Vlade i ministra policije. 

Među rezultate ove, građanske, druge, proevropske Srbije, kako god sam sebe nazivao taj deo stranaka i njihovih birača, a možda je liberalna najpreciznija reč, ne treba računati skor DOS-a na izborima u decembru 2000. godine, prvo jer je u toj koaliciji ideološki bilo svačega, a potom i zbog euforičnog pristupa promeni Miloševićevog režima nekih dva i po meseca ranije.
Trideset i četiri godine nove demokratske srpske istorije sasvim je dovoljno vremena za pitanje koliki je stvarni kapacitet glasova liberalne Srbije i može li ona uopšte u skorijoj budućnosti da se nosi sa onom većinskom, desnom i konzervativnom. Tadićevo vreme je dokazalo da može, ali da joj je za to neophodna podrška onog trećeg dela Srbije, koji praktično uvek odlučuje ishod izbora, a koji je opet podeljen na dva dela, na one koji gledaju svoja posla i „klijentelu“. 

„Klijentela“ je ona Srbija koju ne zanimaju nikakva ideja niti ideologija i kojoj je sopstvena korist uvek na prvom mestu. Odnosno, ako hoćete vlast, morate na svoju stranu privući ljude koji će u vama videti priliku da u najmanju ruku zarade više, a da pritom i ne pomisle kako će imati manje. I to nisu samo poslovni ljudi, veći ili manji biznismeni, visina prihoda osnovni je razlog za političko opredeljivanje i dobrog dela zaposlenih u obrazovanju, zdravstvu, vojsci, policiji, lokalnoj samoupravi, državnim firmama i javnim preduzećima. A nije beznačajna ni u privatnom sektoru. Ovakvo stanje u državi koja dobro pamti potpunu nemaštinu, inflaciju i ratove, pa zatim i oporavak i rast koji je uvek zaostajao za okruženjem, sasvim je logično. Tu su, naravno, i ljudi koje politika zaista ne zanima mnogo ili ih zanima samo u meri dostizanja minimuma kvaliteta društva u kojem obitavaju. 

A potom, na sve ove podele, dodajmo još jednu - na jasno ideološki i politički opredeljene, s jedne, i zaista raznovrsne i šarene karaktere po pitanjima politike, s druge strane, koji glasaju kako im dune. Među ovim drugima, jedni razmišljaju „samo da se ne vratimo u devedesete“, drugi „oteli su nam Kosovo, šta da se radi, jači su“, trećima se ne sviđa zapadna liberalna agenda, četvrti osećaju da vole Ruse, peti se raduju kineskom rastu, šesti bi jedino da teraju kontru Hrvatima, sedmi sanjaju osvetu Albancima, osmi Amerikancima, deveti i dalje pričaju kako nam je jedini spas poljoprivreda, deseti bi da se vrate korenima, jedanaesti na selo, dvanaesti plaču za osamdesetim, trinaestima ne valjaju društvene mreže, četrnaesti su iznad politike, šesnaestima su svi isti, sedamnaesti i dalje slušaju samo Štulića... Svima njima, međutim, visina mesečnih primanja je najznačajniji faktor. Velikoj većini iz najpoštenijeg mogućeg razloga obezbeđivanja boljeg života sebi i porodici, kome ne da se nema šta zameriti nego ga treba istaći kao jedan od najvrednijih argumenata. A ostatku, koji ima više nego što mu treba, baš to, da ima još više nego što mu treba.

Suštinsko pitanje

I tu dolazimo do suštinskog pitanja koje određuje rezultate izbora - ako hoćete na vlast, kako nameravate da obezbedite više novca ljudima. Kako ćete da povećate plate, kako penzije, a kako da obezbedite radna mesta i bolje uslove za poslovanje?... I čime garantujete sve to? Jer, prosečan čovek, opet sasvim logično, razmišlja upravo ovako - kada se dogovorimo oko para, onda možemo i o ljudskim i građanskim pravima, medijskim slobodama, partizaciji države, pritiscima na pravosuđe, na javni sektor, o korupciji, kriminalu... Prosek je takav i ne može mu se ništa zameriti.

NIN / Mitar Mitrović

Sociolog Žarko Korać, nekadašnji aktivni političar i jedan od istaknutijih predstavnika liberalne Srbije, na početku razgovora za NIN kaže da je pogrešna ideja da se građansko suprotstavlja nacionalnom, koja je kod nas rasprostranjena.

„U građansko je uključeno i nacionalno. Na primer, Francuska je građanska država, ali ona je država francuskog naroda. Kod nas je iz nekih naopakih razloga ispala ta podela, čak se podsmešljivo jedna strana naziva građanistima, kao to su oni koji su anacionalni, a to je apsolutna besmislica. Niko u svetu tu vrstu podele ne bi napravio. Građansko u sebi sadrži i nacionalno, ali nema hipertrofirano, nacionalističko, šovinističko tkivo, koje je veoma jako u celom regionu i na Balkanu“, kaže Korać. 

On naglašava da je u našim uslovima ono što je suprotno od građanskog zapravo politika permanentnog sukoba.

„Taj sukob ne mora nužno biti oružani, može biti i politički. Mi to imamo danas baš kao i 90-ih. I danas, trideset i nešto godina kasnije, postavlja se isto pitanje, gde su granice Srbije... Da li je Vučić ikada rekao da Republika Srpska neće biti država? Stalno govori da podržava Dejton, ali ovo nikada nije rekao. Tu je i pitanje Kosova. Dakle Srbija je jedina u Evropi koja ima otvoreno pitanje granica, sada je to i Putin otvorio ratom. Nacionalistička Srbija stalno drži pitanje granica otvorenim, čak i prema Crnoj Gori, što je neverovatno jer je Crna Gora članica NATO“, rekao je Korać. 

On objašnjava da je oko 25 odsto ljudi u Srbiji proevropski i demokratski opredeljeno, oko 25 odsto je otvoreno antievropski, a 50 odsto sredina koja se koleba i za koju se stranke bore. 

„Ako ste deo građanske politike, vi imate 25 odsto koje nikada nećete dobiti, 25 odsto koji će uvek glasati za vas, kao i polovinu biračkog tela za koju morate da se borite. Tih 50 odsto ljudi ne treba potcenjivati. Oni nemaju čvrsta politička opredeljenja, opredeljuju se prema liderima i prema ubedljivosti programa stranaka“, kaže Korać. 

NIN / Milan Ilić

Komentarišući rezultate poslednjih izbora, na kojima je građanska lista Srbija protiv nasilja dobila nešto više od 24 odsto glasova, Korać kaže da je naš ogroman problem što vlast kontroliše dve stvari, medije i posao ljudi.

„Medije ni Milošević nije tako kontrolisao, on je držao ‘Politiku’ i RTS i njemu je to bilo dovoljno. Posao ljudi je pod kontrolom na različite načine, privremenim zaposlenjima, direktnim ucenama ako se ne glasa za vladajuću stranku, što je posebno izraženo u manjim mestima, a veliki broj ljudi ima i fiktivne poslove koje je dobio po političkoj liniji. U velikim gradovima sve to nije toliko izraženo. Znači vlast kontroliše medije i posao za veliki broj ljudi. I ljudima je teško da se toga odreknu, rata nema, ne vide neke velike probleme u odnosu sa Evropom i uopšte Zapadom, mada je kod nas permanentna antizapadna propaganda - Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj rade zvanična glasila ruske vlade“, priča Žarko Korać. 

Na pitanje šta da radi liberalna Srbija, odgovor Koraća je „mora da se bori“. 

„Mora da veruje u sebe i svoje političke ciljeve. To je lekcija Zorana Đinđića. On nije voleo pesimizam i rekao bi ‚moraš ljudima da šalješ poruke da je pobeda moguća‘. To je isto kao u ratu, ne može vojskovođa da krene u bitku govoreći da je moguć poraz. Ne smete da se demorališete bez obzira koliko puta izgubili izbore. Teško jeste, ali morate da verujete u sebe. A ono što ne bi trebalo da rade je da svoju politiku prilagođavaju većini glasača jer tako dođe trenutak kada izgubiš dušu, odeš daleko od svojih ideja. S druge strane, opozicija danas u Srbiji mora ići kao celina, to je jedini način. Sa Milošem Jovanovićem će ići, ali nisam siguran za Dveri, te neke male desne stranke su izgubile glasove. Ja uopšte ne zavidim liderima opozicije, oni moraju da donesu neke teške odluke, ako ne uzmu male stranke, ljudi će reći, eto tu ste izgubili nekoliko procenata. Mislim da još nisu napravili listu za lokalne i beogradske izbore jer imaju te dileme. Pročitao sam da je Dragan Đilas rekao da uopšte ne računaju na Narodnu stranku...“, priča Korać. 

On objašnjava da je pravljenje velike koalicije kakva je bio DOS mukotrpan posao. 

„Mi smo napravili veliku koaliciju u prostorijama SPO, a već na tom prvom sastanku je bilo varnica, izbio je sukob između Dragana Veselinova i Nenada Čanka. I sada će morati da se napravi velika koalicija, jer ne vidim kako drugačije mogu da pobede. Ali je centralno pitanje da li bi ta velika koalicija privukla još nekog birača. To je u politici interesantno, birači vole da vide veće koalicije, jer one deluju jače. Ja mislim da će uključiti neke manje stranke, ali recimo, nisam siguran za Tadića. S njim imate dva problema, prvo on želi da bude lider opozicije. Od nas 18 u DOS-u, iskreno govoreći, niko nije bio lider. Nije to bio ni Koštunica, ni Đinđić, koji svesno nije hteo da bude lider. A drugi problem kod Tadića je što on traži da dobije više nego što mu pripada proporcionalno jačini stranke. Ja sam radio posao raspodele odborničkih mandata na jednim lokalnim izborima, i nikad gori posao u životu nisam imao. Bolje je kao gladijator u Rimu izaći u arenu s lavovima. Tu su konkretne, ali teško rešive stvari. Svako traži svoju funtu mesa. Realno, to se rešava istraživanjem javnog mnjenja, a javno mnjenje nekad pokaže da kada uključite nekog u koaliciju možete da smanjite sebi broj glasova.“

„DOS jeste bio građanska opcija“

Žarko Korać kaže da DOS jeste bio građanska lista i naglašava da se pri određivanju karaktera jedne liste mora gledati šta je s druge strane. 

„Nasuprot DOS-u je bila SPS, koja je dobijala nacionalističke i ratne glasove. DOS je bio heterogen , ali je ipak među 18 stranaka postojao minimalan konsenzus o ulasku u Evropu, o izlasku iz izolacije, nama je čak bila suspendovana i stolica u Ujedinjenima nacijama, i o prekidu ratne politike.

DOS jeste bio predstavnik građanske Srbije jer su protiv njega bili ratna i ekstremno nacionalistička, čak šovinistička politika. Vi definišete onoga ko pobeđuje na izborima suprotno njegovom najvećem rivalu“, rekao je Korać.