Drajfus sa Kosova: Tekst Vuka Draškovića iz februara 1974. godine

U rubrici „Iz arhive NIN-a“, prenosimo tekst o kosovskom disidentu Ibrahimu Trnavciju, napisan iz pera Vuka Draškovića i objavljen u NIN-u 17. februara 1974. godine

Kad su mu prošle godine, na dan ustanka naroda Srbije, uručena dva visoka odličja predsednika Republike - Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom - Ibrahim Trnavci, penzioner iz Kosovske Mitrovice, primio ih je kao „najdraži melem na tešku ranu“ i kao još jedan dokaz svoje ljudske i komunističke čestitosti. Dve decenije unazad, i to baš u julu 1953. godine, dok je predsedavao sednici odbornika tadašnjeg sreza dreničkog, uhapšen je i proglašen za „zločinca i narodnog neprijatelja“. Nekoliko meseci docnije, 6. maja 1954, Okružni sud u Peći izrekao mu je 20 godina strogog zatvora.

Od tog dana počinje odiseja Ibrahima Trnavcija i njegova grčevita borba da iz zatvora u Nišu i na Golom otoku dokaže svoju nevinost. Maja 1960, rešenjem SIV-a, oslobođen je daljeg izdržavanja kazne i, istovremeno, ukinute su sve pravne posledice presude. Uskoro je, odlukom Kontrolne komisije CK SK Srbije, vraćen u redove Partije: priznat mu je celokupni partijski staž od 1944. godine, računajući i onih 80 meseci provedenih u zatvoru.

Ibrahim Trnavci se nije zadovoljio samo društvenom i partijskom rehabilitacijom - uporno je insistirao i na obnovi sudskog procesa kako bi i zvanično, „u ime naroda“, dobio izvinjenje i potvrdu da nikada nije bio „ni teški zločinac, ni narodni neprijatelj“. Proces je ovih dana obnovljen i Ibrahim Trnavci je ponovo seo na optuženičku klupu.

Vojnik revolucije

Siromašnog zemljoradnika iz sela Trnovca (SO Srbica) rat zatiče bukvalno kao beskućnika.

„Bio sam nepismen“, govori nam on, „zar je pismenost bila potrebna da bih 1941. shvatio gde mi je mesto i koja je moja najsvetija dužnost.“

Baš tako kaže. Pokazuje na pismene izjave prvoboraca tog kraja - Medžida Šalje, Fadilja Hodže i Tafilja Hodže - da je od prvih ustaničkih dana, ilegalno, sarađivao sa partizanima i da je, po zadatku Partije, 1943. godine uzeo pušku u ruke i postao borac bataljona „Bajram Curi“.

„Drug Ibrahim Trnavci - citiramo karakteristiku koju je o njemu odmah posle rata dao Fadilj Hodža - počeo je da pomaže pokret još 1949. Bio je kao kurir između NOP-a Kosovska Mitrovica - Drenica - Peć. Godine 1943. bio je uhapšen od Nemaca i odveden u logor u Zvečan, odakle je pobegao i nastavio ilegalni rad. Pri kraju 1943. pošao je u partizane.

Bio je partizan u bataljonu ‘Bajram Curi’, zatim u Dreničkoj četi, pa je kao kurir pošao u Crnu Goru, u Drugi korpus, gde je sa Petom proleterskom brigadom učestvovao u oslobođenju Plava i Gusinja. Ponovo je bio kurir Operativnog štaba Kosmeta. Bio je komandir čete, zamenik komandanta bataljona u Sedmoj kosmetskoj brigadi.

NIN / Arhiva NIN-a

Odlukom Operativnog štaba Kosmet, bio je postavljen za komandira ‘Leteće čete’ (tako se zvala ta četa koja je gonila bande).

Na toj dužnosti dobija čin poručnika. Po potrebi pozadinske službe, odlukom Operativnog štaba Kosmeta, stavljen je na raspolaganje narodnoj vlasti u Drenici, gde je izabran za predsednika SNO.

Drug Ibrahim Trnavci vezan je usko za NOB, pokazao se poverljiv, hrabar, odan, požrtvovan i disciplinovan. Svojim radom uvek je opravdavao poverenje koje su mu ukazivali drugovi rukovodioci, odnosno štabovi... Ovu karakteristiku dajem drugu Ibrahimu Trnavciju da je upotrebi gde mu bude trebala, a za tačnost iste svestrano jamčim.“

Kad je zemlja oslobođena, Ibrahim jedno vreme obavlja dužnost predsednika tadašnjeg sreza dreničkog, sa sedištem u Srbici. Biva biran i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, Narodne skupštine Srbije, Pokrajinskog odbora za Kosovo i Metohiju, a bio je i član Sreskog komiteta SK za srez drenički.

Ukleta noć

Poslednjeg dana jula 1953. godine, Ibrahim Trnavci je sazvao sednicu odbornika tadašnjeg sreza dreničkog. Bio je predsedavajući. Sastanak je trajao od 9 časova izjutra sve do kasno uveče.

„Dobro se sećam“, kaže Trnavci, „bilo je oko 20 časova kad sam se digao i objavio da je sednica završena. U tom trenutku, jedan drug iz Sreskog komiteta zatražio je reč i pred svim odbornicima kazao kako je žalosno da sednici predsedava neprijatelj koji je špijun, koji je organizovao ubistvo IO NOS Srbije Mehmeta Bećirija i koji je za vreme rata ubio zemljoradnika Nezirija Mustafu.“

„Pokušao sam“, priča Trnavci, „da se usprotivim toj teškoj kleveti, ali sve je bilo uzalud: pripadnici lokalne Uprave državne bezbednosti, koji su takođe prisustvovali sednici, odmah su me uhapsili, izveli iz sale i zatvorili u jednu mračnu ćeliju ispod stepeništa. Posle sam prebačen u istražni zatvor i tamo su mi na potpis doneta rešenja o ukidanju poslaničkog imuniteta i isključenju iz SK.“

Ibrahim je začas prekinuo svoju priču. Kazao je da teško nalazi snage da govori „o toj ukletoj noći“ i svemu što se posle nje desilo. Kad je to čula, njegova supruga Ajša nečujno je nestala iz sobe. Ibrahim nam je ćuteći pružio jednu svoju pismenu izjavu u kojoj sve piše i koju je on, po izlasku iz zatvora 18. jula 1966, uputio Centralnom komitetu SK Srbije.

„Nakon 20 dana“, piše u toj izjavi, „prvi put su me izveli na saslušanje, i to u ponoć. Islednik mi se predstavio da je iz Beograda. Ime nije kazao. Saslušanje je trajalo devet dana i noći. Za to vreme, islednici Udbe vršili su pritisak na seljake iz okolnih sela da lažno svedoče protiv mene. Oni su ih učili šta bi trebalo da govore...

Uporno sam odbijao svaku optužbu. Bio sam čist. Nakon toga, odveli su me iz Srbice u zatvor u Kosovsku Mitrovicu. Kada su videli da neće moći da mi podmetnu stvari za koje nisam bio kriv, smislili su drugi plan.

Jedne noći, dok sam bio u zatvoru u K. Mitrovici, prišao mi je milicioner i rekao mi: ‘Nemoj da se sekiraš, ja ću ti jedne noći otvoriti kapiju, a ti – beži’.

Navraćao je još nekoliko puta i govorio da za mene, sem bekstva, nema drugog izlaza. Štaviše, kroz prozor mi je dodao 200 dinara da, pošto pobegnem, imam za šibicu i paklu cigareta. Shvatio sam igru o bekstvu.

Istraga je trajala devet meseci. Pretili su mi, obećavali da ću, čim priznam, biti slobodan. Tukli me nisu, ni tada, ni kasnije - kad sam osuđen i upućen na izdržavanje kazne.“

Kriv je!

Trnavci kaže da nikada, do časa hapšenja, nije osetio da mu se nešto priprema, da neko motri na njega, da ga uhodi. A zamka je, smatra on, pripremana pune dve godine.

Suđenje je počelo 13. aprila 1954. godine. U Okružnom sudu u Peći. Presuda „kriv je“ izrečena je 6. maja: 20 godina strogog zatvora i pet godina gubitka građanskih prava.

„Teretila su me 74 svedoka. Među njima su se nalazila i šestorica osuđenika iz KP doma u Nišu i Sremskoj Mitrovici, koji su u zatvor upućeni zbog neprijateljske delatnosti protiv Jugoslavije i koji su dovedeni da svedoče protiv mene. Za vreme procesa dolazilo je do kompromitujućih scena. Neki svedoci koji bi ‘neuko svedočili’, iskaz su u toku jednog dana ponavljali po nekoliko puta.“

„Iz niškog KP doma, da bi svedočio protiv mene, doveden je i sin poznatog baliste Šabana Poluže u čijem sam likvidiranju, posle rata, kao komandir ‘Leteće čete’, neposredno učestvovao. Iskaz pred sudom dao je i zet Šabana Poluže i njegov rođak, obojica takođe dovedeni iz zatvora.

Kao svedok pred sudom pojavljuje se i Ali Fazlija iz sela Gornje Prekaze, koji je 1947. godine, zbog ubistva člana Izvršnog odbora NOS Srbice Mehmeta Bećirija, osuđen na 20 godina strogog zatvora. Doveden je, eto, da ‘posvedoči’ kako sam ja organizovao njegov zločin.

Nakon izricanja presude stavljeni su mi okovi i prebačen sam u zatvor u Prištini.“

Nosio ih je, kako kaže, 18 meseci.

Mehmeta nije ubio

O žalbi Trnavcija Vrhovni sud Srbije odlučuje 1955. godine. Presuda koja je izrečena u Peći nije potvrđena, ali nije ni odbijena - preinačena je. Zaključeno je da Ibrahim jeste špijun i da je ubio zemljoradnika Nezirija Mustafu, ali da nema dokaza da je organizovao zločin nad Mehmetom Bećirijem. Krivica Ibrahimova je potvrđena, a kazna je sa 20 smanjena na 15 godina strogog zatvora.

Presuda je, dakle, postala pravosnažna i osuđenik je iz Prištine prebačen u Niš, a odatle na Goli otok. Na tom ostrvu proveo je pune četiri godine. Sve dok nije rehabilitovan i pušten na slobodu.

Borbu za Ibrahimovu slobodu i nevinost, tih godina, vodi njegov sin jedinac Hamit Trnavci. One godine kada mu je otac osuđen, upisao se u učiteljsku školu. Završava je i učiteljuje jedno vreme, a 1958. godine postaje i član SKJ. Te njegove, kako kaže, „najdraže jeseni“, upisuje svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu. Diplomirao je nakon četiri proleća (otac je već tada na slobodi) i profesor akademik dr Vojislav Đurić zadržava ga na poslediplomskim studijama. Hamit postaje magistar, a pre četiri godine i doktor nauka.

Doktorirao je na temi „Motiv o sestri i mrtvom bratu u usmenoj književnosti balkanskih naroda“. Sada je Hamit Trnavci, sin Ibrahimov, docent na Beogradskom univerzitetu i pomoćnik pokrajinskog sekretara za prosvetu, nauku i kulturu.

Kćerke Ibrahimove Zamda i Arifa, u vreme dok otac izdržava kaznu, takođe ne klonu duhom. Učiteljuju u dreničkom kraju i prve su Albanke koje su u Drenici stekle to zvanje. Obe su članovi SKJ. Od čitave familije danas, jedino Ajša, supruga Ibrahimova, nije u Partiji.

Ta slatka reč - sloboda

Iz zatvora na Golom otoku, Ibrahim stalno šalje pisma na sve njemu znane adrese i moli da se njegov slučaj ponovo ispita.

Pisma šalje i sin mu Hamit. Goli otok jednog dana posećuje tadašnji načelnik za izvršenje kazni, viđa se sa Ibrahimom i to viđenje je spaslo čast Trnavciju: ubrzo je u Beogradu formirana specijalna komisija sa zadatkom da ispita slučaj osuđenika sa Golog otoka. Sloboda jednog čoveka polako se nazirala. Tačno na Praznik rada, 1. maja 1960. godine, Ibrahim Trnavci je rešenjem SIV-a, nakon šest godina i devet meseci provedenih u zatvoru, oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Istovremeno, ukinute su i sve pravne posledice presude.

Trnavci je i partijski rehabilitovan - 3. marta 1966. godine Kontrolna komisija CK SK Srbije donosi odluku o vraćanju bivšeg osuđenika u redove Partije, s tim da mu se u partijski staž računa i vreme provedeno u zatvoru. U toj odluci, na jednom mestu doslovce piše:

„Svoju odluku Kontrolna komisija SK Srbije bazira na materijalu iz kog se jasno vidi da je drug Trnavci nepravilno bio osuđen na 15 godina strogog zatvora i nepravilno isključen iz SK Jugoslavije“.

Nešto posle Brionskog plenuma, predsednik Vrhovnog suda Kosova Ramadan Vranići na plenumu Pokrajinskog komiteta SK, između ostalog, izjavljuje:

„Samo da istaknem jedan drastičan primer montiranja događaja... ono što je primenjeno prema Ibrahimu Trnavciju, predsedniku Sreskog odbornog svedočanstva, čitava stvar je bila montirana i on je bio optužen kao čovek koji je sa jatacima jedne strane zemlje...“

Umreću čista obraza

Mada društveno i partijski rehabilitovan, Ibrahim Trnavci ni posle izlaska iz zatvora, ni posle Brionskog plenuma ne može da se uspokoji: smatrao je da istina još nije dorečena i da neke ružne senke sa dostojanstva njegovog, ljudskog i komunističkog, još nisu stigle do suda Jugoslavije da ukine presudu izrečenu u Peći 1954. godine. Zatražio je, dakle, da u ponovljenom procesu, zbog istine i časti, još jednom sedne na klupu za optužene.

Najviša sudska instanca u zemlji, pod predsedništvom dr Božidara Krausa, 13. marta 1970. godine usvaja zahtev saveznog javnog tužioca i  naređuje obnovu postupka. Okružni sud u Peći nakon dve godine (23. februara 1972) donosi rešenje o obnovi, a na sam početak obnove čeka se još dve godine. Prvog dana suđenja okružni tužilac je odustao od krivičnog dela protiv naroda i države (špijunaže). Već samim tim, direktno ili indirektno, rečeno je da je za to delo i za ubistvo Mehmeta Bećirija optužnica iz 1954. godine bila lažna i montirana. Ostalo je sada samo da se utvrdi da li je lažna i u delu kojim se odnosi na zemljoradnika Nezirija Mustafu.

Svedoci iz 1954. godine danas menjaju iskaz i uopšte na sudu ne terete čoveka koga su pre dve decenije poslali u zatvor. Neki od njih, kako nam je rekao predsedavajući sudija Cvejić, izričito izjavljuju da su, unazad dvadeset godina, Ibrahima teretili „po nagovoru“ i da taj čovek, sigurno, nije ubio zemljoradnika Nezirija Mustafu. Tako oni u 1974. godini izjavljuju. A Ibrahim Trnavci govori da je srećan što je starost dočekao „čistog obraza“ i što će „umreti čistog obraza“.

„Čekam“, kaže, „ovu presudu kao čas svog ponovnog rođenja. Nije lako preživeti ono što sam proživeo.“

Na kraju razgovora, pita nas da li znamo još neki slučaj sličan njegovom i moli da ga, ukratko, upoznamo sa sadržinom tog događaja. Šta da mu odgovorimo? O sudbini francuskog kapetana Alfreda Drajfusa.

Kazujemo tu priču, a Ibrahim pomno sluša. (Kapetan Drajfus je 1894. godine osuđen na doživotnu robiju zbog pšijunaže u korist Nemačke. Upućen je da kaznu izdržava u Kajeni, na Đavoljem ostrvu. Dok je bio u tamnici, nekako se doznalo da je „dokaze“ protiv Drajfusa isfabrikovao njegov kolega, major Anri i izbila je velika afera. Kapetan je pomilovan 1899. godine, a na obnovljenom procesu 1906. i sudski rehabilitovan.)

„Te godine“, prekida nas Trnavci, „kad je Drajfus sudski rehabilitovan, ja sam se rodio. Čudno, zar ne?“

Kad smo polazili iz njegove kuće, na samim vratima je upitao: „Šta se desilo onom majoru koji je lažno optužio Drajfusa?“
Jednog jutra, ključari su u zatvorskoj ćeliji zatekli mrtvog majora Anrija. Izvršio je samoubistvo.

Slučaj Ibrahima Trnavcija

Pod optužbom da je počinio jedno ubistvo, drugo organizovao i da je pripadnik strane špijunske službe, Ibrahim Trnavci, vojnik revolucije i posleratni rukovodilac u dreničkom kraju, osuđen je 1954. godine na dve decenije strogog zatvora. Rešenjem SIV-a, 1. maja 1960. godine oslobođen je daljeg izdržavanja kazne i istovremeno su ukinute sve pravne posledice presude. Trnavci je danas član SKJ. Prošle godine ga je odlikovao i predsednik Republike. Da bi do kraja dokazao svoju nevinost, Trnavci je, na svoje traženje, ovih dana ponovo seo na optuženničku klupu.

Već prvog dana procesa, okružni javni tužilac Iso Đoca odustao je od krivičnog dela protiv naroda i države (presuda iz 1954. godine stavila je Trnavciju na teret i da je radio za špijunsku službu jedne strane države), ali je ostao pri tvrdnji da je „neutvrđenog dana“ 1942. godine Ibrahim Trnavci ubio Nezira Mustafu, zemljoradnika iz sela Bardonića, kod Kosovske Mitrovice.

Proces je trenutno, zbog bolesti jednog sudije porotnika, odložen „na neodređeno vreme“, kako su nam kazali tužilac Iso Đoca i predsedavajući sudija Živojin Cvejić. Ibrahim Trnavci, koji je ovoga puta svojevoljno seo na optuženičku klupu, stoički čeka nastavak i - reč pravde.