Preventivna stigmatizacija Srba: Šta je cilj, a šta su moguće posledice rezolucije o genocidu u Srebrenici

Generalna skupština Ujedinjenih nacija raspravljaće krajem ovog meseca o rezoluciji o genocidu u Srebrenici kojom će se, ako bude usvojena, 11. jul proglasiti Međunarodnim danom sećanja na genocid u tom gradu i obeležavati svake godine. Šta je cilj ove rezolucije? Kakav joj je značaj? Zašto se baš sada donosi? I kakve će posledice imati po Srbiju i srpski narod?

Nacrt rezolucije koja ovih dana kruži na Ist Riveru, a u koju je NIN imao uvid, poziva se uglavnom na dosadašnje presude Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, kao i Međunarodnog krivičnog suda, ali poziva i na nastavak krivičnog gonjenja osoba koje su počinile taj zločin kroz nacionalne pravosudne sisteme, posebno apostrofirajući Sud BiH, što je, kako se ističe, centralna tačka za proces nacionalnog pomirenja i obnovu i održavanje mira u Bosni i Hercegovini.

U zaključcima se bezrezervno osuđuje svako negiranje genocida u Srebrenici, kao i radnje koje veličaju osobe osuđene za ratne zločine. Traži se da se okonča proces pronalaženja i identifikacije preostalih žrtava genocida u Srebrenici, kojih je, prema nacrtu rezolucije, bilo 8.372, što je broj koji se prvi put pojavljuje u bilo kom međunarodnom dokumentu. Ono što takođe pomalo izaziva kontroverzu jeste činjenica da su sponzori  rezolucije Nemačka i Ruanda, čija je istorija u pogledu činjenja ratnih zločina, blago rečeno, upitna.

Ograničen značaj uz političku težinu

Bivši ambasador Srbije u UN Pavle Jevremović u izjavi za NIN naglašava da je nacrt rezolucije prilično jasan.

„Predstavlja svojevrsnu kodifikaciju Dejtonskog procesa u svim njegovim fazama, sa osloncem na usvojena dokumenta Generalne skupštine UN u dužem periodu. U tom pogledu nema ničeg novog ili spornog, stavovi su verifikovani u raznim fazama od najviše institucije UN. Ako je bilo nekih neslaganja ili rezervi kod usvajanja relevantnih dokumenata sadržajno uključenih u predloženi nacrt, to danas nije relevantno. Drugo je pitanje zašto je potrebno da se donosi jedan tako detaljan i opširan dokument, kada je sve moglo biti rečeno jasnije, fokusirano i kraće. Verovatno je razlog to što se u poslednje vreme sve više osporava operativnost nekih odredbi Dejtonskog sporazuma“, kaže Jevremović.

Međutim, on podseća da su rezolucije GS UN ograničenog operativnog značaja, što ne znači da nemaju političku težinu:

„GS UN ni u kom slučaju ne može da revidira ili dezavuiše odluke Međunarodnog krivičnog suda. Sa druge strane, zvanični stavovi Srbije su jasni, mada kada se radi o detaljima ima odstupanja. Srbija ne osporava Dejtonski sporazum, ali toleriše kada to drugi čine u njeno ime, pozivajući se na zaštitu interesa srpske zajednice - entiteta u BiH, neskriveno zastupajući potrebu revizije Dejtonskog sporazuma“, smatra Jevremović.

TANJUG / AP / Armin Durgut

Sociolog Vladimir Vuletić nije iznenađen što rezolucija dolazi baš sada.

„Već smo navikli da se patnje običnih ljudi koje se događaju ili su se dogodile pre više decenija, pa i vekova, koriste u (dnevno)političke svrhe. Setimo se da su SAD otvorile pitanje pogroma Jermena od strane Ataturkove Turske republike, koje se dogodilo pre sto godina, baš u trenutku kada je bilo potrebno disciplinovati Erdoganovu Tursku. Čini mi se da se i ratni zločin koji se pre trideset godina dogodio u Srebrenici, o čemu je snimljen i film ’Quo vadis, Aida?’, iz sličnog razloga koristi da se izvrši pritisak na politiku Republike Srpske, ali i Srbije. Potpuno je očigledno da politike koje vode rukovodstva Srbije i Srpske u manjoj ili većoj meri nisu usaglašene sa politikom koju Zapad vodi prema Rusiji pre svega. Strah da bi Srbija i Srpska mogle u određenim okolnostima postati saveznik Rusije, bez obzira na to koliko bio opravdan ili ne, i potreba velikih sila da dokazuju svoju hegemoniju, predstavljaju razloge za disciplinovanje Srpske i Srbije i na ovaj način“, ističe Vuletić i nastavlja.

„Treba imati u vidu da ako bude usvojena ovakva rezolucija, ona će stigmatizovati Srbiju i Srbe kao narod. Stigmatizovani entiteti imaju vrlo ograničenu mogućnost da njihov pogled na svet i tumačenje stvarnosti dobije širi legitimitet. Sa druge strane, bilo koja akcija usmerena ili sprovedena prema stigmatizovanom entitetu ima apriori podršku svetske javnosti. Ukoliko bi se nakon usvajanja ovakve rezolucije prema Srbiji ili Republici Srpskoj, na primer, sprovele bilo kakve aktivnosti, počev od sankcija pa čak i ponovnog bombardovanja pod bilo kakvim izgovorom, takva akcija bi izazvala veoma ograničen revolt svetske javnosti, a verovatno bi bila i pozdravljena.“

On smatra da ne treba pridavati veliki značaj činjenici da su tu inicijativu pokrenule Nemačka i Ruanda.

„Nema sumnje da su te zemlje imale poseban motiv da pokrenu takvu inicijativu kako bi, eventualno, skrenule pažnju sa sopstvene prošlosti. Međutim, Srbiju to ne bi trebalo da brine. Poenta nije u tome ko pokreće inicijativu, već zašto se inicijativa uopšte pokreće, odnosno šta su implikacije koje bi mogle da uslede ako se rezolucija usvoji. Pre svega, rezolucija je tako formulisana da Srebrenica postaje sinonim za genocid. Ako se ona usvoji, onda se, u moralnom smislu, dovodi u pitanje i sam Dejtonski sporazum. Rezolucija je tako formulisana da onemogućava i dalja istraživanja zločina u BiH, a kao što je poznato, postojeća relevantna istraživanja pokazuju da je nacionalni sastav stradalih u toj bivšoj jugoslovenskoj republici bio srazmeran nacionalnom sastavu te republike. Ukratko, rezoluciju treba čitati u kontekstu današnjeg vremena i političkih zbivanja, a ne vremena na koje se odnosi, tačnije građanskog rata u bivšoj jugoslovenskoj republici Bosni i Hercegovini“, zaključuje Vladimir Vuletić.

Zašto Nemačka i Ruanda?

Dugogodišnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke Miroslav Stojanović pak smatra da nije beznačajno ko je predlagač rezolucije o genocidu u Srebrenici.

„Činjenica da iza predloga famozne rezolucije, koja i pre (eventualnog) stavljanja na dnevni red Generalne skupštine Ujedinjenih nacija izaziva snažna politička varničenja, stoje Nemačka i Ruanda, može, samo naizgled, delovati apsurdno. Stavljeni u određeni kontekst, apsurdi, međutim, mogu imati snažno pogonsko gorivo i efikasnost: sugerišu, makar prividno, neupitnu uverljivost. Reč je, naime, o zemljama koje su veoma upućene u materiju: nemački (nacistički) Holokaust, kao i pogrom Tutsa u Ruandi. Duboko promišljen izbor skrivenih režisera problematičnog poduhvata. Nije mi, ni u pomisli, a kamoli nameri, da dovodim u pitanje značaj i integritet, recimo, Ruande. Teško je, međutim, poverovati da je upravo ova država mogla biti baš toliko samosvojna i preduzimljiva u pokretanju i oblikovanju takve inicijative, planetarnih razmera i neizbežnih posledica. Ne mora biti ni važno čija je bila početna ideja za pokretanje (sporne) inicijative. U oblikovanju dalekosežnog poduhvata odlučujuću ulogu je, očigledno, odigrala neka moćna a nevidljiva ruka. Ne znam čija. Naslućivanje nije dovoljno i pouzdano u ovoj priči. Delovala je, međutim, strogo promišljeno i programirano“, kaže Stojanović i postavlja jedno pitanje.

„Zašto tromesečna agresija NATO na Jugoslaviju pre četvrt veka nije mogla da prođe bez Nemačke? Nije, dakako, bila u pitanju njena vojna moć. U prvom planu bili su psihološki i politički razlozi: kada se, i ako se, na učešće u agresiji odluči vlada zakletih pacifista, socijaldemokrata i zelenih (Gerhard Šreder – Joška Fišer), koji su decenijama nastupali pod parolom i zastavom ‘nikad više rata’ (i nemačkog učešća u njemu), drugi ne mogu, i kad bi hteli, lako ostati po strani. A kad je još parola ‘nikad više rata’ dobila zlokobni nastavak u Fišerovom pokliču ‘nikad više Aušvic’ (a priviđali su mu se nepostojeći koncentracioni logori na fudbalskom stadionu usred Prištine), nepoverljivu javnost, posebno onu u Nemačkoj, lakše je bilo ubediti u potrebu da Nemačka krene u treći ratni pohod na Srbiju i Srbe u jednom veku. Proradio je diktat moralnog imperativa kao posledica opterećujuće prošlosti, koji je iskorišćen i ugrađen u ovu rezoluciju“, zaključuje Stojanović u izjavi za NIN.

Rasprava o rezoluciji o genocidu u Srebrenici biće održana verovatno 22. ili 26. aprila i male su šanse da ne bude usvojena, posebno kada se počelo sa razmatranjem da za njeno usvajanje ne bude neophodna dvotrećinska nego prosta većina. Jasno je da ona nema obavezujući karakter, ali političke implikacije po Srbiju, a posebno Republiku Srpsku mogu biti velike.

Iako se rezolucija poziva na mnoštvo prethodno donetih dokumenata, ona ih svojim duhom relativizuje. Duh rezolucije je takav da bi njenim usvajanjem Srebrenica postala univerzalni sinonim za genocid. To onda svakako otvara mogućnost za reviziju istorije u različitim pravcima, pa i onim koji se tiču tumačenja Dejtonskog sporazuma, što bi moglo dovesti do tenzija i destabilizacije Balkana. 

Zirojević: Ukidanje razgovora o Srebrenici je onemogućavanje pomirenja

Doktor Mina Zirojević sa Instituta za uporedno pravo u razgovoru za NIN ističe da u ovako osetljivom trenutku u kome smo sada, ne samo u regionu nego i u svetu, donošenje ovakvog jednog dokumenta na nivou UN može da ugrozi ionako slab međunarodni sistem i da obesmisli svaki mehanizam koji je pažljivo stvaran preko 75 godina.

TANJUG / AP / Armin Durgut

„Ideja da svaka država sveta treba da postane čuvar pravde i da odmah interveniše protiv svake vrste genocida je bila u osnovi UN, ali to se nije dešavalo. Presedan je stvorila Gambija, kada je, tek 2019. godine, pred Međunarodnim krivičnim sudom optužila Mjanmar za genocid nad Rohinja muslimanima.

O genocidu se retko raspravljalo sve do rata na teritoriji bivše SFRJ. Međunarodni sud pravde je 2007. godine presudio da Srbija ‘nije sprečila genocid u Srebrenici’. Ni tada se nije uzelo priznanje Holandije da su se zapravo njeni vojnici povukli i time ugrozili stanovništvo u Srebrenici. Sud nikad nije presudio da je neka država odgovorna za vršenje genocida. U toku je još jedan od postupaka protiv Rusije koji je pokrenula Ukrajina od 2017. godine. Dva postupka je, može se reći, Ukrajina izgubila, treći je u toku.

Iako se autori ovog predloga rezolucije mogu pozvati na veliki broj dokumenata, oni su izdvojili nekoliko u preambuli. Time se prepuštaju zaboravu ostali međunarodni instrumenti i odluke. Na primer, ne postoji podsećanje na slobodu govora, već se ona urušava u predlogu time što se svaki razgovor na ovu temu zabranjuje, iako bi upravo razgovori na tu temu osvetlali istinu i možda doveli do smirivanja tenzija.

Prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, genocidnim se smatraju sledeći akti, izvršeni sa namerom da se uništi, u celini ili delimično, neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva:

- ubijanje članova grupe;

- nanošenje teških telesnih i mentalnih povreda članovima grupe;

- svesno stavljanje grupe u uslove života koji treba da dovedu do njenog uništenja, u celini ili delimično.

Iako su Srbi, i drugi konstitutivni narodi, kontrolisali određene delove teritorije BiH, oni su u drugim delovima sarađivali u različitoj meri, što jednostavno pokazuje da genocidna namera nije postojala. A genocidna namera je osnova da se neka država označi kao genocidna.

Do sada priznati genocid je bio:

Holokaust, gde su Nemci pokušali da unište sve Rome i Jevreje koji su bili na teritoriji koju su oni kontrolisali.

Pobuna naroda Herero i Nama (1904-1908) kada su nemačke trupe pokušale da ubiju sve članove naroda Herero i Nama u Jugozapadnoj Africi, na teritoriji pod njihovom kontrolom.

Događaji u vezi sa raspadom Osmanskog carstva (genocid nad Jermenima i drugima), Burundi i Ruanda - Tutsi i Huti, Crveni Kmeri i Srebrenica.

Jedino je Srebrenica jedan grad koji se izdvaja od celine ratovanja, a koji se koristi da se zanemare svi pravni elementi koji su potrebni da se definiše i potvrdi genocid. To dalje otvara mogućnost da bilo koji zločin definiše sudbinu celog naroda.

Ako se jedna strana u sukobu koja ima matičnu državu i narod van te teritorije proglasi krivcem za genocid, onda bi ovaj presedan bio način da se države prosto izbrišu kao države i narod bi se žigosao samo zbog politike.

Živimo, nažalost, u vremenu kada je sve obesmišljeno. Postoje brojni svakodnevni dokazi da velike sile uspešno urušavaju sistem UN i prebacuju zaštitu i tumačenje međunarodnog prava na sebe, čime sami sebe aboliraju i postavljaju iznad sistema UN. Trenutno izgleda da UN služe samo za kažnjavanje izuzetno malih zemalja, dok na velike nemaju nikakav uticaj.

Ako zabranite da se razgovara o Srebrenici i da se pravni, istorijski, naučni razgovor oštro kažnjava, onda će svaki pokušaj pomirenja i traženja istine biti izgubljen.“