Marš desnice kroz Evropu: Antiestablišment unutar establišmenta

Izbori za Evropski parlament zakazani za period od 6. do 9. juna neće posle pet godina samo promeniti saziv zakonodavnog tela Evropske unije, već će mapirati i ideološku krvnu sliku bloka. Trenutno je 705 evroparlamentaraca raspoređeno u sedam poslaničkih grupa: desničarsku kolonu (Evropska narodna partija, Evropski konzervativci i reformisti, Identitet i demokratija), levoliberalnu kolonu (Progresivna alijansa socijalista i demokrata, Zeleni, Levica), liberale iz centrističkog kluba „Obnovimo Evropu“ i nezavisne poslanike.

Pa ipak, poslednji izbori su bili 2019, a planeta je u međuvremenu štošta preturila preko glave: geopolitički uspon Kine, finalizaciju „bregzita“, pandemiju i njene posledice, pola mandata Donalda Trampa u Beloj kući, za sada jedinog, rat u Ukrajini, sukob Izraela i Hamasa koji se se preliva drugde po Bliskom istoku, klimatske promene koje je sve teže ignorisati... nekih četiri stotine miliona glasača u 27 država-članica biraće saziv koji će, uz debate i usvajanje predloga zakona, imati čast i da odobre postavljanje najviših briselskih zvaničnika, uključujući predsednika Evropske komisije. Ursula fon der Lajen koja trenutno sedi u toj fotelji i dalje se ne izjašnjava da li će tražiti još jedan mandat, premda je za očekivati da je ponovo podrže umereno desni evroparlamentarci, kao i najvažnije članice EU.

U junu prošle godine, sondaža javnog mnjenja pokazala je da će na izbore za četiri meseca izaći čak 67 odsto ispitanika – postotak izvesno manji od onog koji će zaista iskoristiti pravo glasa, ali upadljivo veći od 50,6 odsto, koliko je iznosio 2019. godine.

„Reč je o izborima čiju svrhu mnogi ne vide, za instituciju čiju ulogu mnogi ne razumeju; međunarodno glasanje koje se i dalje sagledava prevashodno u nacionalnim vizurama,  a na kojem učestvuju birači koji ga neretko vide kao način da iskažu svoje nacionalne frustracije, i to po neveliku cenu“, slikovito je sažeo Džon Henli, dopisnik Gardijana.

Desnica je već dugo deo mejnstrima evropske politike

Kako bilo, u svakoj analizi predstojećih izbora neizostavno se provuče i pitanje neminovnog rasta evroskeptičnih opcija koje su na početku 21. veka po pravilu na desnoj strani ideološkog spektra. Ranije bi se i na njihov pomen palile lampice.

Podsećanja radi, kada je pre skoro četvrt veka ekstremno desničarska Slobodarska partija Austrije osvojila 27 odsto glasova na parlamentarnim izborima, ušavši u vladu, otkazivale su se diplomatske posete Beču, a tadašnji šef belgijske diplomatije Luj Mišel rekao je da EU može i bez Austrije. Nedugo potom, Žan-Mari le Pen iz Nacionalnog fronta (sada Nacionalnog saveza) neočekivano je ušao u drugi krug predsedničkih izbora, a protivkandidat i budući pobednik Žak Širak odbio je da s njim učestvuje u televizijskim debatama.

Nedavni snimak neofašista koji su na jednom skupu u Milanu sinhrono dizali ruke u zloslutni „rimski pozdrav“ možda jeste razgnevio evropsku javnost, ali ne i tamošnji Vrhovni kasacioni sud koji je njihov nastup okarakterisao kao dozvoljen, budući da „ne remeti javni red i mir, odnosno ne služi obnovi fašističke partije u Italiji“.

EPA / EPA-EFE/GIUSEPPE LAMI

Velika sreća, nema šta; nevolja je samo što u premijerskoj fotelji Italije sedi Đorđa Meloni, upravo iz neofašističke stranke Braća Italije, čiji je jedan član krajem godine bio suspendovan zbog veličanja Hitlera u procurelim privatnim prepiskama. I upravo se tu, između pravosudnih i partijskih procena rizika i razlika između legalnosti i legitimnosti, vidi i kako su ekstremno desne ideologije postale samozatajni deo evropskog mejnstrima.

U novembru prošle godine, islamofobi iz Partije za slobodu Gerta Vildersa udvostručili su broj poslaničkih mesta u Holandiji, jednoj od najliberalnijih država EU. Druga najsnažnija stranka u Nemačkoj, ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku (AFD), zajedno je s neonacističkim grupama i bogatim preduzetnicima tajno dogovarala plan proterivanja miliona ljudi iz svoje otadžbine. I, dok se u Nemačkoj i širom Evrope debatuje o tome treba li zabraniti AFD, često se previđa da je i Nacionalsocijalistička partija Nemačke bila zabranjena 1923. godine, celih deset godina pre no što će doći na vlast...

Između Trampovog drugog dolaska i Putinovog trajnog odsustva

Međutim, tamo gde su ekstremno desne evroskeptike neistomišljenici pre nekoliko godina prokazivali kao spoljne agente meke moći, bilo u rukama Donalda Trampa, bilo u rukama Vladimira Putina, sada je neophodno sagledati ih u kontekstu same Evrope, a možda i priznati da njihove ideje, iako suprotne proklamovanim vrednostima EU, ipak nisu nastale van konteksta ovdašnje političke tradicije. I to skorašnje.

„Tvrđava Evropa već postoji. Desnica upravlja EU veoma dugo i kreira je na način koji pogoduje interesima kapitala iz zemalja njenog centra. Da li će ujesti samu sebe? Rekao bih – teško. EU je i dalje korisna najjačim ekonomijama Evrope i oni je se neće tako lako odreći, šta god da desni političari stave u svoje programe“, kaže za NIN Vladimir Simović, sociolog i koordinator programa za radna prava Centra za politike emancipacije.

Drugim rečima, koliko je lako biti evroskeptik u opoziciji, toliko je teško ne biti evroentuzijasta kada se zapravo dođe na vlast ili makar dospe do određenog političkog uticaja. S jedne strane je uočljiv uspon radikalne desnice, ali i rast srodne retorike koja mobiliše građane i koja dugoročno obezbeđuje prostor za sprovođenje određenih politika (rezovi u socijalnoj politici, smanjenje poreza za bogate, smanjivanje uticaja sindikata), a s druge stoje interesi zemalja u kojima radikalna desnica beleži rast.

„Pogledajmo Nemačku, radikalno desna AFD najavljuje deportacije svih neetničkih Nemaca, kao i izlazak Nemačke iz EU, ali nemačka privreda se razvila zahvaljujući otvorenom tržištu EU na kojem su nemačke kompanije dominirale. Razvila se i na prilivu jeftine, a kvalitetne radne snage. Naravno, u periodu krize postoji manja potražnja za radnom snagom, ali opet – ko će obavljati sve te poslove, od čišćenja, preko industrije pa do zdravstvenih usluga, ako se AFD-ov plan ’re-migracije’ sprovede u delo“, kaže naš sagovornik.

Uspeh desnice uvek je neuspeh levice

Reči Valtera Benjamina kako „iza svakog fašizma stoji neuspela revolucija“ primenjiva je uz izvesne ograde i danas. Nije da je EU ikada postojala da bi svet izvrnula naglavačke, ali je njena svrha između ostalog bila i da stanovnicima „starog kontinenta“ pruži bezbednosnu i ekonomsku perspektivu. Dovoljan je i letimičan pogled na 2024. godinu za zaključak da ti ciljevi nisu ispunjeni, ili da makar nisu ostvareni koliko je i kako trebalo. I, iako slučaj katastrofalnog izlaska Velike Britanije iz EU može svakom evroskeptiku unutar unije da služi kao poslovična tuđa greška iz koje oni s imalo pameti imaju ponešto da nauče, ponašanje evropske levice, smatra Simović, takođe ide na ruku desnici.

„Desnica daje jednostavne odgovore i upire prstom u lake mete. Predstavlja se kao antisistemska opcija, iako to suštinski nije. Ali je uspela da se postavi kao akter koji brine o svim onim ljudima koji se osećaju zapostavljeno, u socijalnom i ekonomskom smislu. Evroskepsa tu igra važnu ulogu jer dodatno daje desnici antisistemski šmek, auru boraca protiv velikih birokratskih struktura i moćnika“, objašnjava naš sagovornik.

Suočeni s dve decenije dugim padom rejtinga levice, predavači i istraživači iz univerziteta u Oksfordu, Barseloni, Lozani, Beču, Cirihu i Berlinu napravili su opsežno istraživanje o strategijama progresivnih političkih organizacija  i načinima na koje se te strategiju „slivaju“ u glasove. Zaključci su nedvosmisleni – one partije i pokreti koji odluče da se približe centrističkim pozicijama po važnim pitanjima – merama štednje, opsegu javne potrošnji, imigracionim politikama, energetskoj tranziciji – neminovno izgube uporište u biračkom telu.

„Podaci snažno sugerišu da partije levo od centra mogu da privuku one glasače koje veruju u koncept države blagostanja, efikasnu javnu upravu i realne investicije u, primera radi, zelenu tranziciju. S druge strane, ponuditi protivrečan program koji promoviše štednju, ali obećava i zaštitu javne uprave i države blagostanja, a onda se nadati da će glasači progutati takve bajke – takve strategije nisu uspele ni u prethodnoj deceniji, pa neće uspeti ni sada“, rekao je profesor Bjorn Bremer, profesor Centralnoevropskog univerziteta u Beču.