Milanovićeva kvaka 22: Političko-pravni paradoksi pred izbore u Hrvatskoj

Kada je u prvom minutu prvog aprila objavila vest da je Zoran Milanović dao ostavku na mesto predsednika i da će na njegovo mesto doći Miroslav Škoro, pevač i nezavisni član Sabora, koji je navodno izjavio: „Kandidaturu ću iskoristiti za promociju svoje nove turneje“, redakcija zagrebačkog „Indeksa“ nekako je pogodila atmosferu predizborne groznice, koja trese Hrvatsku.

Prvoaprilska šala možda nije mnoge prevarila, ali je većinu nasmejala. U njoj je sadržan trenutno najveći hrvatski politički hit i pitanje – može li predsednik Milanović da se kandiduje na parlamentarnim izborima, koje je sam raspisao za 17. april, u sredu umesto u nedelju kako je uobičajeno, a potom objavio i da i sam ulazi u trku. I to pravo iz predsedničkog kabineta, uprkos zakonu koji tako nešto zabranjuje. Ali uprkos tome što zabranjuje, ipak ne može da spreči ili se samo tako čini.

Parlamentarni izbori su prvobitno bili planirani za jesen, ali je Vlada odlučila da ih održi pre izbora za Evropski parlament u junu.

Onda je predsednik rešio da postane zvezda izbora i na pres-konferenciji Peđe Grbina, prvog čoveka njegove nekadašnje Socijaldemokratske partije (SDP), objavio da će se kandidovati. I to, naravno, na listi SDP-a.

Ustav takav obrt ne dozvoljava, pa su i sudije Ustavnog suda (njih devet, od trinaest) potpisale upozorenje da je ova Milanovićeva ideja, kao i podrška njegovih drugova iz SDP-a, neustavna, makar dok je još uvek na mestu predsednika, odakle ne bi smeo ni da učestvuje u aktivnostima stranke i morao bi da bude sasvim neutralan. A ako želi da se kandiduje, morao bi da podnese ostavku, jer je prosto protivzakonito, a pomalo i neetično, neuobičajeno i neshvatljivo, da borbu za svoje premijersko mesto vodi iz predsedničkog kabineta.

Kako je u zakonu, a kako u praksi

Da je posredi samo želja da se dođe do premijerskog mesta, stvar bi bila rešiva, ostavka bi dala potpunu slobodu Milanoviću da učestvuje u izborima i da vodi kampanju kako želi, ali nevolja je što bi u tom slučaju na njegovo mesto seo Gordan Jandroković, predsednik Sabora i član HDZ-a. Tako bi bez borbe prepustio popriličnu moć HDZ-u, i inače sklonom zloupotrebi položaja, što ne može da dozvoli jer je cela stvar upravo u tome da se HDZ porazi i da se ne dozvoli da dobiju još veći prostor i uticaj. Naročito ne uoči izbora.

Ako ne posluša preporuke sudija, postoji mogućnost da se izbori ponište ili da se ponište neke izborne liste, recimo ona na kojoj bi bio baš on, i da se cela stvar vrati na početak. Tako je po zakonu, ali, kao i obično, praksa je nešto drugo i, poznavajući dobro praksu, Milanović je razumeo da Ustavni sud nema moć da išta učini jer njegove odluke treba da potvrdi parlament, tj. Sabor, gde je za to potrebno dve trećine glasova, a zatim i odobrenje dve trećine članova samog Ustavnog suda. I to sve usred izborne histerije i Sabora, koji ne funkcioniše jer je raspušten, te i da hoće, ne može ništa da uradi.

EPA / Georgi Licovski

Tako se Milanović našao na svome, šta god da uradi, može mu se, protiv njega su zakon i Ustavni sud, koji bi trebalo ali nije u stanju da brani zakon, između ostalog i zbog poljuljanog ugleda samog suda, koji je već duže Milanovićeva meta, a za koji je i ovom prilikom izjavio da je nebitno šta misli. „Oni mogu da donesu odluku kakvu hoće, ja ću biti u kampanji i kandidat za premijera“, rekao je on.

Prolećne reke pravde

Na konferenciji na kojoj je objavio kandidaturu poručio je da će Andreja Plenkovića, aktuelnog premijera, i Ivicu Turudića, glavnog državnog tužioca, čoveka neobične biografije zbog kog se navodno i kandidovao jer ga je vest da se takav čovek našao na takvom mestu potpuno izvela iz takta, „proganjati kao đavo grešnu dušu“.

TANJUG / AP / Boris Pejović

Turudić je na to mesto postavljen u februaru, uprkos skandalu koji ga dovodi u vezu sa Josipom Rimac, gradonačelnicom Knina, koja je upravo na sudu optužena za korupciju. U razgovorima i porukama iz njenog telefona očigledno je da su sarađivali u poslovima zbog kojih se njoj sada sudi. Otkriveni su i neki drugi kontakti koji ga ne bi preporučili za rad u pravosuđu, ali to nije predstavljalo prepreku za 78 poslanika Sabora koji su ga podržali. Protiv je bilo 60 i Plenkovićev prijatelj smestio se u fotelju.

„Reke pravde dolaze, izliće se na proleće. A ovu političku naplavinu će odneti. To je moje poslanje“, poručio je predsednik tom prilikom. Bio je to potpuno neočekivan početak kampanje. Stihovi Jure Stublića sa albuma grupe „Film“ - „Signali u noći“, snimljenog osamdesetih u Jugoslaviji, ponovo su se vratili u život. „Rijeke pravde dolaze/ Kakve nam darove donose/ Rijeke pravde izlit će se/ Cijelom zemljom u proljeće/ Neću gledati unatrag, više se ne okrećem/ Ja gledam u sutra i to priznajem“, pevao je nekada Stublić, koji će danas reći da je dobro da se citiraju pesme i poezija i da kultura ulazi u diskurs govora političara i da, iako niko s njim nije kontaktirao niti ga obavestio da će njegovi stihovi biti korišćeni na političkom skupu, nema ništa protiv toga.

Koalicija oko SDP-a (Centar, GLAS, HSS, Narodna stranka, Reformisti, Dalija Orešković i ljudi s imenom i prezimenom) ubrzo je objavila da će se zvati „Reke pravde“ . „Koalicija za Hrvatsku bez korupcije gde građani mogu živeti dostojanstveno od svog rada“, objasnio je Peđa Grbin, predsednik SDP-a. „Hrvatska posle 17. 4. neće biti ista, reke pravde dolaze. Hrvatska će biti slobodna od korupcije, država više neće krasti“, poručio je on i dodao da je HDZ već potopljena stranka.

Kako se još ne zna šta sve može da ispadne od izbora i predsedničkih ambicija, SDP je malo spustio ton i objasnio da Milanović možda neće biti zvanični kandidat, ali ako stranka pobedi, biće izabran za premijera. U tom slučaju, kao pobednik i novi premijer podneo bi ostavku na mesto predsednika.

HDZ može da očekuje najviše glasova, 29,9 odsto prema Ipsosu, što je za 1,1 više nego prethodnog meseca. Znatno veći rast beleži SDP, sa 13,9 u februaru skočili su na 19,4 u martu, ali je razlika još uvek velika. Nešto malo više dobio je „Most“, koji je sa sedam došao na 7,6 odsto. Iza njih nema stranke koja prelazi 1,6 odsto. Ipak, ni kada bi realni rezultati bili ovakvi, ne bi bilo lako sastaviti vladu, pa je jasno samo to da slede teški postizborni pregovori, naročito što je borba neizvesna.

„Mini-državni udar“

Na ovako agresivnu kampanju, Plenković je do sada odgovorio opaskom da je reč o „pokušaju mini-državnog udara, zloupotrebi institucija, potpunom dezavuisanju gospodina Grbina, kog više i ne doživljavam kao predsednika SDP-a“, i dodao da je rezultat samo jedan politički cirkus. Sa velikom razlikom u glasovima i Turudićem uz sebe, Plenković može da izgleda kao da je na sigurnom, ali problemi ga stižu na istim temama na kojima su padali i njegovi prethodnici. Korupcija, ta fatalna reč hrvatske politike, sada se opet čuje u slučaju novca za obnovu koji je išao kroz Ministartvo kulture. Na nevolju, taj slučaj nije prepušten hrvatskom sudstvu, već je u svoje ruke uzela briselska kancelarija evropske javne tužiteljke. Laura Kovesi, glavna tužiteljka, već je toliko dojadila premijeru nezgodnim pitanjima i stalnim zahtevima, da se već govori o planu da se ospori evropska nadležnost i da se predmet vrati domaćim sudovima. Ili, u ovom slučaju, prijatelju Turudiću.

To je još jedan od slučajeva koji su već umorili glasače, svedoke različitih prevara, podvala i prečica, koje su postale deo svakodnevnog života. U tu tačku udara Milanović kada govori o „seljačinama, kriminalcima, lopovima, gangsterima, koji samo žele vlast“ i kada obećava da će ih rasterati.

Šta će na sve reći građani, ubrzo će se znati, za sada je izvesno samo to da će biti napeto i da niko ne zna kako će Sabor izgledati do juna, kada počinje borba u Evropskom parlamentu. Izvesno je samo da reke pravde, koje sada doziva jedna partija, ne dolaze tako lako, ako uopšte dolaze. Jura Stublić dozivao ih je pre gotovo trideset godina i dočekao je tek to da opet čuje isto to dozivanje.