Brana Petrović

      74. Rekli su (Čehov? Gorki?) da romane ne treba čitati dok od njihovog izlaženja ne prođe najmanje deset godina. Dok, naime, ne odleže, kao vino. Dok se ne prime u vremenu, kao kalem. Dok duh sveopšte prolaznosti ne reče: čitaj! Inače ćeš najbolji deo svoje dokolice (svoje intimne večnosti) utrošiti na ništa.
       75. Kad vidim šta se sve objavljuje, i preporučuje na sva (plaćena) medijska zvona, samo mi je žao onih ponositih topola koje završe kao hartija.
       76. Kad se udruže pisac (hulja) i sponzor (dobričina i neznalica) i recenzent (moralna nula) i izdavač (veliki kombinator) - do velike književne promocije samo je jedan korak.
       77. Tzv. pisci srpskog jezika, u tzv. srpskoj dijaspori, širom sveta (govorimo o definitivnim amaterima i diletantima, ne i o istinskim stvaraocima) precizno su obavešteni ko će im u domovini izdašno "pomoći" da štampaju svoje pesme, romane, sećanja i druge memoare. I po pitanju cene nema lutanja: "Dobra preporuka" kreće se od sto do hiljadu dolara. Plus: gostovanje, u režiji književnih kružoka, tamo u svetu, u dalekom (a koje vode uglavnom amateri i diletanti o kojima je reč). Izdavač, u domovini, takođe igra u tom patriotsko-književnom kolu. Poznatoj srpskoj slikarki, tamo u dalekom svetu, za zbirčicu pesama od pedesetak stranica (jer naša slikarka je i pesnik). Izdavač je tražio (i dobio) 14 000 dolara. To za našu umetnicu nije bilo mnogo, dobro se tamo u svetu, u dalekom, udala. Izvesne srpske dame, iz Australije, Kanade, Nemačke, s Novog Zelanda, nedokučivim hirom književnog genija, dobile su (bile) priliku da na Kolarcu (tom svetilištu srpske kulture) do mile volje izlože svoje rimovane ljubavne jade. Pri tom, takođe rimovano (po matrici Zmajovinih dečjih pesama) rečene gospođe su demonstrirale svoju srpsku odlučnost da poginu na Kosovu. Dok su govorile svoje patriotičeske rime, naočigled zaprepašćene publike u Kolarcu, izrastali su im muški, junački brkovi. I one su se, tamo u svetu, u dalekom, dobro udale. Bilo je i držećih raspuštenica. Poezija je doživela svoj čas. Mnogo sličnih gospođa (iz sveta iz dalekog) viđeno je i na onom čuvenom, nezaboravnom spektaklu koji je, za naše ljude u svetu u dalekom, priredio predsednik Milošević, u Hajatu. I slikale su se s Predsednikom. I sve je bilo za nezaborav. I sve će to, ako genije pesništva ne zadrema, u rime, u patriotičeske.
       78. Hoćemo li i predsednika Miloševića, videti, već jednom, u Kolarcu? Ili u Narodnom pozorištu? Ili u Skadarliji? Ili igde (i ikad) gde se prirodno, bez političke agitacije, okuplja narod? Gde se odvija kulturno-umetnički život srpske prestonice?
       79. Ali zaista vam kažem: ne mogu sve nesreće koje su nas zadesile, od Knina do Gračanice i Visokih Dečana, na račun Slobodana Miloševića. Valjda nešto mora i na račun demokratske većine? Valjda se, taj čovek, nije sam izabrao? Ako je i glasao za sebe, taj glas nije odlučio. Ne može sve na račun tog čoveka. Valjda nešto mora i na račun svih onih koji su ga hirotonisali, od seljaka i radnika, do književnog sveštenstva. Žurnalist - apologet, slavitelj poraza, duguje li i on, išta? Valjda nešto mora i na račun onih miliona srpskih patriota koji su ga, na Gazimestanu, dočekali kao Cara Lazara i Miloša Obilića zajedno, kao s nebeskih visina, one godine, onog dana? Valjda nešto mora i na račun onih (Titovih) generala koji su razradili strategiju apokalipse Vukovara, tog prelepog srpskog grada, u Hrvatskoj. Ima li išta na savesti i onaj komandant koji se proslavio u borbama za Dubrovnik? Ima li ikoga koji ovoj našoj strašnoj nesreći, u granicama svojih mogućnosti, nije doprineo? Od onih koji su svetskoj civilizaciji zapretili da će bombardovati Rim, do stihoklepaca "stare srpske slave"? Duguje li nešto i Beograd (dvomilionska srpska prestonica) što nije izašao na ulice posle Oluje, onaj isti Beograd koji je masovno demonstrirao protiv poreza na pse? A nije izašlo na ulice, svih dva miliona ljudi, ni kad je palo Kosovo? Upamet se, beogradski narode! Dugovi pristižu s kamatama. Zaista, zaista vam kažem: ne može sve na račun jednog čoveka. Pa zvao se taj čovek i Slobodan Milošević. Njemu njegov račun (ako nije s nama), a nama naš (ako znamo ko smo).