Domaći političari koji neguju stil nasilja i arogantnosti kao da se time diče, nastojeći da pridobiju onaj deo biračkog tela koji to, izgleda, voli.

Ima strašan gnev ambicioznog i slavoljubivog čoveka. Zamislio je da mu svet prizna nešto što sam sebi ne može priznati, i ako to ne bude, on se ponaša ludački, sveti se, izmišlja grozne naredbe i odluke, ako mu je to u vlasti.

      Ovako je Isidora Sekulić razmišljala u svojoj kućici na Topčiderskom brdu i zapisala u svojoj Zabelešci o gnevu. Pola veka pre nego što će se neki od ambicioznih i slavoljubivih doseliti u njen dalji komšiluk zvani Dedinje.
       Da li je prvi gnev u novijoj srpskoj politici manifestovao lider radikala Vojislav Šešelj kada je 1992. ispred Savezne skupštine potegao pištolj na beogradske taksiste? Da li je prvo nasilje pokazao isti čovek kada je čupao kablove mikrofona u saveznom parlamentu, a koju godinu kasnije udario advokata posle TV emisije u kojoj mu je ovaj sasuo čašu vode u lice?
       Bela Hamvaš piše da "postoji nasilje koje je mutno, nezrelo i neuko. Ono deluje slepo, ne vidi jasno da ono što čini jeste zabranjeno, i kada dođe do posledica, ono uzmiče. Nasuče se, iskoči iz koloseka i doživljava krah. Ali postoji nasilje koje je dosledno, jasno i svesno. Ono zna da čini zabranjeno, ali ne staje i obavlja to do samog kraja."
       O kakvom nasilju je ovde i danas reč? Za samo poslednjih mesec dana ostala su bez odgovora sledeća pitanja:
       Kako se zove to kada u grupu od 400 mladih pripadnika SPO-a neko baci "kašikaru", povredi 16 ljudi a republički poslanik ove stranke potvrdi da je bombu "bacio član Srpske radikalne stranke"? Šta radi SPS kada njen predsednik u Bujanovcu Vladimir Veljković, u svojstvu direktora društvenog preduzeća "Proleće", puca u grupu od dvadesetak i rani dvojicu radnika? Hoće li svako dobiti batine ukoliko se usudi da mimo dozvole Dobrivoja Budimirovića Biye, poslanika SPS-a, direktora Poljoprivredne škole i predsednika opštine Svilajnac, pita učesnike da li bi voleli da idu na ekskurziju u inostranstvo? Dokle će predsednik leskovačkih socijalista i načelnik Jablaničkog okruga Živojin Stefanović pretiti pištoljem i ubistvom ljudima koji se sa njim politički ne slažu, a leskovačko tužilaštvo i sudstvo biti nemoćno i uplašeno jer Stefanović kao zamenik predsednika Odbora za pravosuđe u Skupštini Srbije direktno utiče na njihov izbor?
       Ova pojedinačna (krivična) dela iza kojih - po svemu sudeći - stoje politički motivi, predstavljaju svojevrsnu novinu u ukupnom nasilju države nad narodom. Policija je krenula proteklih dana i u brutalan obračun sa pristalicama Saveza za promene, mada je u zvaničnoj verziji bilo obrnuto.
       Gazde svojih građana
       Prebijanje demonstranata u Beogradu nije novo, jer Srbija ima bogatu istoriju nasilja države prema građanima. U Kraljevini Jugoslaviji ulični demonstranti rasterivani su kundakom i udarcima sabljom pljoštimice, a možda je najbrutalniji primer nasilja države prema svojim građanima bila čuvena "krvava litija" kada su opozicija i Crkva demonstrirali protiv Konkordata (ugovor sa Vatikanom kojim je ovaj dobio privilegije, neprihvatljive za Srpsku pravoslavnu crkvu). Stojadinović je na njih izveo žandare koji nisu bili Srbi već izbeglice iz Istre, Slovenci i Hrvati koji su isprebijali veliku masu crkvenih velikodostojnika. Sagovornik NIN-a istoričar dr Predrag Marković upozorava da su prve poratne studentske demonstracije u Beogradu 1954. razjurene konjicom, kojom je komandovao general Šijan, a povodom događaja iz 1968. kaže:
       - Tadašnji komandant policije Bugarčić je trideset godina posle okršaja sa studentima kod nadvožnjaka u Novom Beogradu 1968, tvrdio da na studente nije pucala policija već su to činili revnosni građani sa okolnih novobeogradskih solitera. Sa današnje tačke gledišta, dirljivo je da je pola državnog rukovodstva izašlo da teši studente. Miloš Minić i Veljko Vlahović bili su među najpoznatijima. Možete li da zamislite da, recimo, Mirko Marjanović ili Vojislav Šešelj izraze solidarnost sa današnjim prebijenim studentima, sa onim mladićem što mu je pre nekoliko dana u tuči povređen mozak? Komunisti su u tom smislu imali daleko više građanske standarde nego današnji vlastodršci.
       Naši vlastodršci su ne samo privatizovali državu, od eksera do sve moguće državne imovine, već su privatizovali jednu od ključnih državnih funkcija, nasilje nad narodom.
       Tačno je da zakonita država ponekad bije narod jer je represija i ugnjetavanje stanovništva jedna od njenih funkcija. Ono što je novina u ovom društvu, jeste familijaran i privatan ton poput onog Šešeljevog vađenja pištolja na učiteljice i taksiste, batine koje je od njega dobio advokat Barović, pucanje sa terase onog načelnika okruga u južnoj Srbiji, Biya koji na svom imanju tuče novinare... Oni se ponašaju bukvalno kao gazde, neka vrsta privatnih posednika života i smrti svojih građana. U tom smislu smo se vratili na prve početke naše države. Miloš Obrenović ili Karađorđe ima li su taj običaj da lično udare, išamaraju i likvidiraju onoga ko im nije po volji. Ali, otkad je stvorena pravna država, to čak nisu radili ni komunisti. Možete li zamisliti da su Pera Stambolić, Edvard Kardelj ili čak Leka Ranković nekoga tukli? Ovo danas je još jedan od dokaza poprostačenja naše države, kada su funkcioneri čak i egzekuciju preuzeli u svoje ruke.
       Ohrabrivanje zločina
       Za kliničkog psihologa dr Tijanu Mandić društvo u kome živimo poslednjih godina nije samo psihopatologija Jugoslavije, već smo mi simptom psihopatologije globalnog sistema. Ipak, američki naučnik Klod Stajner kao da je laboratoriju za psihopatološki sistem našao ovde i danas. Naša sagovornica citira Stajnerovu definiciju:
       "Ako želite da stvorite bazu da sistem postane disfunkcionalan, pa prema tome i patološki, treba da uradite sledeće: kreirajte nestašicu bilo čega (od nema para do nema pažnje); kreirajte nepravdu; kreirajte neodgovornost ( od roditelja, do vođa); potkrepljujte bolesnu kompeticiju ( bacite im parče mesa da se pokolju); pretite im (preko medija ili putem trača); stvorite veliku količinu neinformisanosti ili dezinformisanosti". Stajner je išao po svetu da bi sakupljao ove elemente, a ovde su svi na jednom mestu. Psihopatologija sistema je, po mišljenju naše sagovornice, "ogromna klopka u kojoj se nalaze i partija A i partija B i iz tog klupka niko neće izaći uništavajući se. Promene ponekad, nažalost, dolaze od neutralnih ljudi koji nisu uvučeni ni u dobre ni u loše momke". U takvom sistemu, smatra kulturolog, doktor sociologije Ratko Božović, bezakonje koje proizvodi strah građana, parališe volju i poništava njegova ljudska prava, ne može biti predmet spora ni zvaničnog osporavanja:
       - Upražnjavanje policijskog nasilja sigurno neće iznenaditi analitičare jer je njima poznato da se već deset godina s najvišeg mesta vrši prekoračenje ovlašćenja, da se ne poštuju ni Ustav ni zakon. A u prirodi vlasti je ekstremizam. Autokratska samovolja nezamisliva je bez terora. Postoje i političari čiji je "stil" đavolska rabota nasilja i agresivnosti. Ima se utisak da se time diče, a gotovo je sigurno da pridobijaju onaj deo biračkog tela koji to voli. Paradoksalno je upravo to da su od 1991. glavni proizvođači nereda bili baš oni koji su bili najviše obavezni da uspostave red. Izgleda da je zaboravljeno kako je sa lisicama na rukama bio pretučen predsednikov opozicioni rival. Nikome ništa. Ne zna se ni ko je naredio ni ko je izvršio. Policija ima status nedodirljivosti. Ona je tabu tema i ne sećam se da je u parlamentu ikada raspravljano o njenoj odgovornosti, mada je takvih predloga bilo. Zašto? Odgovor se može naći u prirodi vladajućeg režima. Očigledno, vlast ovde, da bi se održala u sedlu, ne pita koliko to košta i koga će da košta. Zato može biti otvoren lov na političke neistomišljenike. Ohrabreno je zlo, a možda i zločin.
       Hag provocira režim
       Tijana Mandić smatra de je ovde na delu stara frojdovska priča: ne priznaje se sopstvena agresija, već se projektuje na drugog. Traži se racionalizacija koja će to da objasni: - Pogledajte te frazetine kojima se danas kvalifikuju protivnici. Sve te floskule tipa "strani plaćenici" i slično. Ostavićemo generacijama komunikologa da analiziraju taj govor mržnje koji je danas na delu. I prosto se čini da to ništa ne može da zaustavi. Već šest godina u Centru za kulturu Stari grad radi valjda jedini debatni klub u Jugoslaviji, u kome učimo decu da se za svoje mišljenje bore argumentima, logikom i zdravim samopouzdanjem, a ne narcisoidnošću. Ovo je preko potrebno da nam ne bi generacije odrastale uz logiku "onaj ko ne misli kao ja, taj je moj neprijatelj".
       Nasilje je, inače, simptom, oblik nemoći komuniciranja - objašnjava ova profesorka psihologije na Fakultetu dramskih umetnosti. - To vam je kao kada pacijent kaže da je problem sa ženom rešio tako što ju je izbacio iz kuće sa sve njenim stvarima. Kada neki problem ne može da se reši, onda se kaže: dobro, onda ću da ga uništim.
       I dr Božović misli da režim izmišlja kvalifikacije i pravi bezočnu podelu građana na NATO (OVK) pristalice i "patriote", kako bi stvorio alibi za nasilje:
       - Vlastodršci su izgubili vezu sa realnošću. Oni žive u virtuelnim, paralelnim svetovima. Tu već sebe mogu da doživljavaju i kao spasitelje.
       Za pojačano nasilje dr Marković ne amnestira ni one koji su poslednjih godina permanentno nezadovoljni Srbima:
       - Svojim birokratskim i glupim potezima, međunarodna zajednica provocira ovaj režim. Koji je to izbor međunarodna zajednica ostavila Miloševiću i njegovoj kamarili? Koji kompromis? Da li postoji ikakav način da se ljudi, za kojima je raspisana poternica, povuku? Dakle, ako želi da ih ukloni relativno civilizovano, međunarodna zajednica je morala da ostavi tim ljudima neki koridor za povlačenje. Ovako su oni za narod, sa stanovišta nasilja, stavljeni u najopasniju poziciju da su priterani uza zid. I imaju samo jedan interes - opstanak na vlasti.
       RADMILA STANKOVIĆ
      

Drašković nije bilo ko        Ako vlast ne bude u stanju da razjasni sve elemente ove neviđene tragedije, onda mora računati da će se pokrenuti talas osvete, revanšizma i obračuna sa nesagledivim posledicama        Vuk Drašković tvrdi da je to bila "teška saobraćajna nesreća koja nikako ne može biti slučajna" i zaključuje kako je neko, očigledno "pokušao atentat na mene". Epilog tragedije koja se dogodila u nedelju oko 12.20 sati kod Lazarevca je poznat: četvoro mrtvih, Vuk Drašković lakše ranjen, vozač kamiona koji se direktno sudario sa dva automobila u kojima su se nalazili funkcioneri Srpskog pokreta obnove - nestao je.        Predsednik SPO-a je poručio atentatorima "neka se zamisle" a na pitanje da li je ovo još jedan drastičan primer nasilja na domaćoj političkoj sceni, predsednik Nove demokratije Dušan Mihajlović za NIN kaže:        - Jedini svedok tragedije, gospodin Drašković, smatra da je u pitanju atentat na njega, lidera najveće opozicione partije u Srbiji. Sve okolnosti dokazuju da je gospodin Drašković u pravu. Zato je na vlastima odgovornost da što pre rasvetle ovaj slučaj, otkriju počinioca i krivce privedu pravdi i primereno kazne. Ukoliko to ne urade efikasno, onda sumnja i odgovornost neminovno idu u njihovom pravcu. Tim pre što ovo ne bi bilo prvo političko ubistvo u Srbiji koje ne bi dobilo svoj pravi odgovor.        Sve ovo predstavlja opasan presedan, jer po onoj narodoj "ko se mača laća, od mača će i poginuti", tako da ostavljanje ove tragedije bez pravih odgovora može biti početak jednog đavolskog kola nesreće po naš narod i državu.        Na našu primedbu da je on dugo u politici i da bi mogao da uporedi nasilje u politici danas i nekad, Mihajlović kaže:        - Do sada je uglavnom bio slučaj da se režim obračunava sa svojim neposlušnim ili problematičnim pripadnicima. Ubistvo gospodina Slavka Ćuruvije je prvi slučaj obračuna sa političkim neistomišljenicima. Ali, gospodin Drašković nije bilo ko u Srbiji, nije običan protivnik režima niti tikva bez korena u ovoj zemlji, tako da ako vlast ne bude u stanju da razjasni sve elemente ove neviđene tragedije, onda mora računati da će se pokrenuti talas osvete, revanšizma i obračuna sa nesagledivim posledicama.        Istorija pokazuje da vlast pribegava ovim metodama kada je slaba i ako se pokaže da je to učinila ova vlast, onda je to siguran znak njihovog brzog i definitivnog kraha i kraja. Ne želim da unapred presuđujem, ali svima su jasne dve stvari.        Prvo: ovaj pokušaj atentata na gospodina Draškovića odgovara samo onome ko ovde želi haos i anarhiju i dalje rasparčavanje državnog i nacionalnog bića srpskog naroda.        Drugo: ovo delo mogu da izvedu samo odgovarajuće službe, dobro organizovane kriminalne organizacije i paravojske ili paramilicije koje, nažalost, postoje kod nekih koji se bave politikom; bolje rečeno, osvajanjem vlasti u ovoj zemlji.        R. S