Građani nedovoljno poznaju svoja prava, a policija ta prava i zakon često - krši. Naša policija je vezana samo za jednu političku opciju i za - jednog čoveka

      U našoj javnosti čvrsto je formirana svest o nedodirljivosti policije, a pitanja kontrole njenog rada su teme o kojima javne rasprave i nisu baš preporučljive. Jedan od retkih koji se bavi aktuelnim pitanjima policijske funkcije jeste dr Budimir Babović, nekadašnji dugogodišnji šef Jugoslovenskog biroa Interpola i član Izvršnog komiteta Interpola, a zatim potpredsednik ove organizacije za međunarodnu policijsku saradnju i njen savetnik za reviziju Statuta, čak i u vreme kada je Jugoslavija prestala da bude član Interpola. Pored niza publikacija o problemu policije gospodin Babović je upravo objavio knjigu "Ljudska prava i policija" koja je ujedno i povod razgovora za NIN.
       - U praksi koju sam imao u policiji došao sam do vrlo jasnog zaključka da građani uglavnom nedovoljno poznaju prava, a da policija uglavnom relativno često krši prava i zakon - kaže Babović. - Knjigom sam hteo da građane podstaknem da bolje upoznaju svoja prava, a policiju podsetim na ono što je u zakonima o unutrašnjim poslovima i različitim pravilima rečeno, ali isto tako da podsetim šta je u vezi sa postupanjem policije rečeno u nekim najznačajnijim institutima, kao što je Univerzalna deklaracija o pravima čoveka, Međunarodni pakt o najosnovnijim političkim pravima, Kodeks policijske etike...
       Da li je policija kod nas za poslednjih deset godina napredovala ili nazadovala?
       - Mislim da je upravo slučaj ovo drugo, da je naročito u Srbiji policijska institucija dosta nazadovala u pogledu svog odnosa prema svojim zadacima i prema ljudskim pravima.
       Koja je razlika između ondašnje i današnje policije?
       - Ogleda se u razlici između jednopartijskog i autokratskog sistema. U jednopartijskom sistemu policija je odgovarala partiji, postojao je manje-više zakon koji je poštovan. Bezbednost i sigurnost građana bili su veći i to je postizano na različite načine, pored ostalog i opštim strahom od policije koji je vladao u narodu.
       U autokratskom sistemu praktično ima zakona, čak ih ima i mnogo, ali se oni primenjuju samo onoliko i onako kako to odgovara vođi. U tom izobilju zakona dolazi do izražaja latinska izreka summum lex, summa iniuria - mnogo zakona, mnogo nepravde. Osnovni problem je što se zakoni ne sprovode. I najgori zakon kada se sprovede bolji je od bezakonja.
       Znači, odstupanja su u praksi.
       - Pored odstupanja od zakona, kod nas je važan momenat i taj što ne postoji kontrola i što policija nije profesionalna nego je politički vezana za jednu političku opciju i za jednog čoveka.
       Ima li dokaza za tu vrstu tvrdnje, da je policija politizovana i politička?
       - Uzmimo kao primer devetomartovske demonstracije iz 1991. godine. Onda je izvestan broj policajaca ili manjih jedinica pokazao neposlušnost u pogledu izvršavanja naređenja. Tada je u republičkoj skupštini njen potpredsednik gospodin Pavić Obradović javno i zvanično postavio zahtev da se utvrdi politička pripadnost dela policije koji je odbijao da izvrši naređenje. Politizacije ima i u sadašnjim demonstracijama. Da se policija suprotstavlja onima koji ruše, razbijaju izloge jeste njena dužnost, ali da policija upotrebljava silu da bi sprečila mirno izražavanje protesta, mirno izražavanje neke političke opcije koja je suprotna vladajućoj opciji, čista je zloupotreba policije u političke svrhe. Najbolji noviji primer je Novi Sad, kada je u tom gradu izabrana opoziciona većina. Nova Skupština opštine tražila je od Sekretarijata unutrašnjih poslova da podnese izveštaj o bezbednosti. Do tada je to bila uobičajena praksa za koju se očekivalo da će se nastaviti. Čak je SUP-u nuđena pomoć u rešavanju stambenih problema i pomoć u modernizaciji opreme. Nikakav odgovor nisu dobili samo zato što je to bila opoziciona vlast. U službenim prostorijama policijskih ustanova sprovodi se zvanična partijska propaganda. Takođe, zna se da u policiju ne može da uđe neko ko nije pristalica vladajuće opcije.
       Govori li to o apsolutnoj centralizaciji policije?
       - Sa zakonom o unutrašnjim poslovima iz 1991. godine policija je potpuno centralizovana tako da postoji striktna vertikalna hijerarhija od vrha do čistačice u poslednjoj policijskoj stanici. U opštini ne postoji nikakva nadležnost, čak ni nad vatrogasnom policijom.
       U kojoj meri su velika diskreciona ovlašćenja policije uzrok za ugrožavanje ljudskih prava?
       - Diskreciono pravo je policije da oceni da javni red i mir može uspostaviti jedino tako što će nekoga poslati u Padinsku skelu. Ili da kaže da samo upadanje u stan bez sudskog naloga može da obezbedi dokaze za krivični postupak. Isto tako, narušavanje javnog reda i mira u većem obimu nije pravna kategorija, već spada u diskreciono pravo i procenu policije.
       Stiče se utisak da vlast više vodi računa o očuvanju javnog reda i mira, nego o borbi protiv klasičnog kriminala.
       - Kod nas je to dosta očigledno i ogleda se u slaboj opremljenosti i organizacionoj osposobljenosti kriminalističke policije, a onda, naravno, i efikasnosti u otkrivanju počinioca krivičnih dela. Nažalost, to se dešava i u drugim zemljama i po pravilu se prednost daje političkoj komponenti. Ali, u mnogim zemljama kriminalističkoj policiji se daje posebna funkcija i dodeljuju joj se znatna sredstva da bi mogla uspešno da se bori protiv kriminala. Kod nas se i kriminalistička policija često upotrebljava za rešavanje nekriminalističkih zadataka.
       Znači li to da je naša policija usmerena u pravcu militarizacije?
       - Ona je militarizovana. Ona je sasvim upodobljena militarističkom modelu organizacije.
       Koliko se ponašanje policije u sadašnjim demonstracijama građana promenilo u odnosu na demonstracije iz 96/97. godine?
       - Na osnovu nekih prvih utisaka, moglo bi se reći da se nešto promenilo u tom smislu što su vlast i policija izvukli neke pouke.
       Nabolje, ili nagore?
       - Ne u smislu bitnog korigovanja nekih nepravilnih postupaka, već u smislu povećanja efikasnosti u sprovođenju politike. Demonstracije 96/97. godine su trajale dva-tri meseca, a onda je najžešći udar došao na kraju, dan dva pre nego što će da bude objavljen Lex specialis. Policija je tada udarila po narodu da bi pokazala da to može. E, sada, možda je to ta pouka, pa smo pre neko veče na Brankovom mostu imali iz čista mira jedan žestok nastup policije prema mirnim demonstrantima.
       Policajci često ističu da im je efikasnost primarna u odnosu na poštovanje pravila službe.
       - Samo što ovde imamo problem i sa efikasnošću i sa poštovanjem zakonitosti.
       Nekada je efikasnost bila u prvom planu.
       - Bila je u prvom planu, ali je i korupcija u policiji bila nepostojeća. S tim u vezi, policiolozi prednost daju centralizovanim sistemima jer su manje podložni korupciji. Međutim, prema analizama koje su vršene upravo u vezi sa procesima tranzicije na istoku Evrope, došlo se do konstatacije i zaključka da je centralizovan policijski sistem podložan korupciji onda kada korupcija zahvati najviše nivoe. Tu dizgini pucaju i svako uzima onoliko koliko i gde može.
       Znači, nema ni efikasne kontrole.
       - Mi sada nemamo nikakvu kontrolu nad radom policije. U skupštini, i jednoj i drugoj, postoje odbori, postoje komisije, ali vi nemate nikakvog traga o njihovom radu.
       Kako je to regulisano u drugim zemljama?
       - U parlamentima postoje tela koja se posebno bave delovanjem policije, a postoje posebna tela koja se bave delovanjem tajne policije, političke policije, obaveštajne policije. U Francuskoj, za prisluškivanje nekog lica postoji jasna i kontrolisana procedura. Kod nas je prisluškivanje masovna pojava a da vi to jednostavno ne znate.
       Kakva je kontrola u istočnoevropskim zemljama?
       - U skoro svim zemljama u tranziciji došlo je do uspostavljanja ombudmana, jednog organa koji treba da razmatra žalbe građana na postupanje državnih organa uključiv i policije. Takav ombudman je ustanovila i Slovenija. On sastavlja godišnje izveštaje, navodi primere koje je razmatrao, stavove koje je zauzeo...
       Da li je i kod nas bilo sličnih pokušaja?
       - U Narodnoj skupštini Srbije je 1991. godine bio podnet formalni predlog zakona za uspostavljanje ombudmana. I to ga je podneo poslanik SPS-a. Predlog je odbijen s obrazloženjem da nema novca.
       Tokom poslednjih godina bilo je teških prekoračenja ovlašćenja policije, čak s elementima za krivično gonjenje. Da li je bilo nekih postupaka koji su vođeni protiv policije kod nas?
       - Na veliku moju žalost, nemam podatke o tome koje bih sa velikim zadovoljstvom izložio.
       Imate li podatke da je u okviru unutrašnje kontrole policije vođen neki sličan postupak?
       - Nemam. Nisu prihvatili sa mnom razgovor o toj temi. Ali, ima podataka za Crnu Goru. Znam slučaj u Nikšiću kada je policija na smrt pretukla čoveka samo zato što je stavio primedbu na njeno postupanje prema drugom licu. Crnogorski sud je osudio trojicu policajaca.
       Ne čini li vam se da je "prirodno stanje" policije da prekoračuje ovlašćenja?
       - Može se reći da je to svojstvo policije. Da podsetim na Aristotelove reči: ta institucija je toliko omražena da u nju malo ko želi da ide a i oni koji odu, koji prihvate da tamo uđu, nisu spremni da poštuju zakon.
       Slobodan IkoniĆ