Nažalost, proteći će godine pre nego što predstava o kolektivnoj krivici Srba izbledi

      Robert Hajden je direktor Centra za ruske i istočnoevropske studije i profesor antropologije prava na Univerzitetu u Pitsburgu. Njegova studija "Šindlerova sudbina" izazvala je protivrečne reakcije američkih poznavalaca jugoslovenske krize. Profesor Hajden pristao je da za NIN odgovori na nekoliko pitanja o kolektivnoj krivici:
       U teoriji, u savremenom međunarodnom pravosuđu i međunarodnim odnosima ne priznaje se termin "kolektivna krivica". To je, naposletku, bio i argument za osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine: krivica je individualna i zato treba da se sudi pojedincima.
       U praksi, međutim, međunarodna politika zasniva se na kolektivitetima: državama. Akcije koje države preduzimaju usmerene su protiv populacije koja živi unutar tih kolektiviteta. Da bi se ovo sprovelo, te populacije moraju da budu demonizovane u očima javnosti. Propagandne mašine vodećih članova UN uključuju se u kampanju demonizacije, dok manje zemlje mogu da kupe usluge agencija koje se bave odnosima sa javnošću, kako bi došle do istog cilja. U stvari, čak i optužbe protiv individualnih lica mogu da podrazumevaju kolektivnu krivicu. To je pogotovo tačno kada je reč o optužbi za genocid, koja podrazumeva da su pripadnici jedne grupe mučeni isključivo zbog pripadnosti toj grupi, što znači da mučitelji tvrde da nastupaju u ime druge grupe.
       Još od samog početka ratova u bivšoj Jugoslaviji, Srbima je na Zapadu, a posebno u SAD, pripisivana kolektivna krivica. Tome je, naravno, doprinela retorika onih srpskih političara i intelektualaca koji su tvrdili da govore u ime srpske nacije: kada su se ljudi koji su nazivali Srbe "nebeskim narodom" uključili u proterivanje Muslimana iz istočne Bosne, ili u opsadu Sarajeva i njegovo granatiranje, bilo je lako da se na Zapadu prikažu kao demoni, a ne anđeli. Bosanski muslimani stekli su propagandnu prednost, jer su se pretvarali da su za multietničku državu, dok su Hrvati kao opravdanje navodili antikomunizam.
       Kampanja demonizacije Srba i nedvosmislena javna osuda za kolektivnu krivicu intenzivirana je posle 24. marta. Navodno liberalni listovi, među kojima je i "Njujork tajms", objavili su članke kao što je "Šta je potrebno da se Srbija očisti" (Blejn Harden, 9. maja 1999), pozivajući na rat kakav se vodio protiv Nemačke i Japana '45. i vojnu okupaciju koja bi izlečila "nacionalnu psihozu". "Tajmsov" kolumnista Entoni Luis 5. maja izjavio je da je ubijanje srpskih civila u bombardovanju NATO-a "za žaljenje" ali da je "to cena koju nacija mora da plati kada stane iza jednog kriminalnog vođe". (Dodajem da trenutni dopisnik "Tajmsa" u Beogradu Stiven Erlanger nije pisao u tom duhu, već je dao neke od najboljih i najobjektivnijih izveštaja o Srbiji koji su se pojavili u američkoj štampi od 1990.) Autori ovih tekstova često su se pozivali na autora bestselera Danijela Goldhagena čiji roman "Hitlerovi dobrovoljni yelati" sugeriše da je do holokausta došlo zbog patologije nemačke kulture, iz čega izlazi da su Nemci snosili kolektivnu krivicu. U neverovatnom članku iz navodno liberalne "Nove republike" od 30. aprila, koji Harden navodi sa odobravanjem, Goldhagen tvrdi da Srbe "čine individue sa poremećenom sposobnošću za moralno prosuđivanje" i da su pali "u moralni ambis iz koga teško mogu da se izvade. Većina Srba pravno i moralno nije u stanju da vodi svoje poslove i predstavlja moguću opasnost za druge." Verovatno su, potom, NATO bombe "izvadile" Srbe iz moralnog ambisa. Jedini problem koji je Goldhagen video u okupiranju Srbije jeste cena "u žrtvama i materijalnim gubicima, koja neće biti mala".
       Cilj izjava kao što su Goldhagenove jasan je: kada neko podržava ubijanje civila poželjno je da se tvrdi da oni nisu nevini; na taj način ne morate da brinete o "žrtvama i materijalnim gubicima" koji im se nanose. "Tajms" još objavljuje ovakve tekstove, kao što je onaj od 21. avgusta koji je potpisao neko ko se predstavlja kao savetnik pri Centru za ljudska prava, u kojem se kaže da "srpska nacija treba da se suoči sa svojim zločinima" i da čak i ako Milošević ode, sankcije protiv Srbije treba da ostanu. Sankcije, naravno, najviše pogađaju decu, starce i bolesne i ja ne znam nijedan zakon o ljudskim pravima koji zagovara ovako nešto - ali u slučaju da je ceo srpski narod kriv, zašto izuzeti decu, starce i bolesne?
       Nažalost, proteći će godine pre nego što predstava o kolektivnoj krivici Srba izbledi. Tome su delom doprineli oni Srbi koji su nazivali bosanske muslimane "fundamentalistima" ili "balijama", Hrvate "ustašama" ili kosovske Albance "teroristima" da bi opravdali napade na njih. Da bi se dokazala individualna krivica onih zapadnih lidera i intelektualaca koji pripisuju kolektivnu krivicu Srbima da bi opravdali NATO agresiju, neophodno je da lideri i intelektualci u Srbiji osude one Srbe koji su nastupali i delovali na pretpostavci o kolektivnoj krivici drugih. Drugim rečima, Srbija će morati da nađe lidere koji će biti moralniji od većine onih na Zapadu - a to, posle svega, ne bi trebalo da bude teško.