Holivudska glumica, koja sve češće režira, govori za NIN o svom novom filmu "Agnes Braun", detinjstvu u Irskoj, slavnom Dzonu Hjustonu od koga je naučila da voli film ali, pre svega, život...

      Anđelika Hjuston je markantna pojava izrazitog šarma, koji uspeva. Dok se prikazuje i sluša uživo, ona odista postiže da otkloni mišljenje po kojem je ona daleko od svake lepote. U svet filma ušla je sa samo petnaest godina igrajući u jednom od manje znanih ostvarenja svog oca Džona Hjustona "A njalk njith love and death". Primajući nedavno u San Sebastijanu prestižni "Premio Donostia", ona nije zaboravila to da naglasi rekavši, ukratko, da svu svoju ljubav prema filmu i, naročito, prema "punom, ostvarenom životu" duguje tati, legendi svetske kinematografije.
       U baskijski gradić došla je zbog promocije svog filma "Agnes Braun" u kojem igra naslovnu ulogu ali, što je važnije, potpisuje ga kao reditelj. U njenom slučaju to već postaje gotovo bitnije od glume: godine 1996. debitovala je filmom "Bastard out of Carolina" i danas uveliko tvrdi kako će pozicija iza kamere biti sve više njena budućnost. Inače, kako je to uglavnom poznato, Anđelika Hjuston je do sada igrala u nizu filmova, među njima su najpoznatiji "Čast Pricijevih" i "Mrtvi", oba u režiji Dzona Hjustona; "Neprijatelji, ljubavna priča" Pola Mazurskog; "Prevaranti" Stivena Frirsa; dve verzije "Porodice Adams", obe u režiji Barija Zonenfelda; "Veštice" Nikolasa Roga; "Kameni vrtovi" Frensisa Forda Kopole; "Poštar uvek zvoni dva puta" Boba Rafelsona... Više puta je nominovana za "Oskara" a jednom ga je i osvojila - za najbolju sporednu ulogu - upravo u crnoj komediji "Čast Pricijevih" gde je igrala pored Yeka Nikolsona koji će, kasnije, biti često njen partner ali i intimni prijatelj. Vezivala ih je pre svega, a nisu ni krili, ista emocija: obožavanje Dzona Hjustona.
       No, vratimo se njenom filmu "Agnes Braun" snimljenom prema bestseleru irskog pisca Brendena O'Kerola "The Mammy". I radnja filma, kao i radnja romana, događaju se krajem šezdesetih na periferiji Dablina, u sirotinjskom kvartu gde svi vode borbu za život Agnes Braun; ponajpre zbog toga što je iznenada ostala udovica sa čak sedmoro male dece. Međutim, njena energija, njen pozitivan pristup svemu i svakom, njena snaga i smisao za humor pomoći će joj da od nesreće samohrane majke bez dinara u yepu preraste u pobednika uzdignute glave i borbenog duha, tako svojstvenog Ircima. Jedan, dakle, u osnovi optimistički film, koji uliva nadu i s kojeg se odlazi s uverenjem da nema prepreka koje se ne mogu savladati ako se to zaista hoće...
       Kako ste uopšte došli na ideju da režirate "Agnes Braun", pročitavši knjigu?
       - Pa, nekako jesam. Počelo je tako što mi je irski reditelj Yim Šeriden, koji već dugo živi u Americi - a gledali ste verovatno njegove filmove "Moje levo stopalo" i "U ime oca" - poklonio taj roman još pre nekoliko godina rekavši da bi me njegova priča mogla zainteresovati i kao filmski projekt. Naravno, znao je da me gađa pravo u srce pošto je ta knjiga - a u Irskoj je bila veoma popularna u to vreme, mnogi su se čak hvalili da je to prva knjiga koju su u životu pročitali - bila zapravo nešto vrlo tanano vezano za moje odrastanje. Detinjstvo sam provela u Irskoj i nikada u emotivnom smislu nisam zaboravila čitav taj pejzaž. Mi smo proveli tamo dobar broj godina i ja često mislim kako je malo ko imao tako lepo i srećno detinjstvo kao ja. Živeli smo u zamku, u lepoti, u zelenilu, uz ergelu konja. Svako jutro smo jahali, tako nam je obavezno počinjao dan, bilo da je sunce, kiša ili izmaglica. Kada bi moj otac rekao "hajde, polazi", tu nije bilo pregovora...
       "Agnes Braun" rekonstruiše život u Dablinu pre tridesetak godina. Koliko ste, kao poznavalac prilika, učestvovali, recimo, u pisanju scenarija?
       - Autor romana Brendon O'Kerol ponudio mi je, naravno na moju molbu, gotov rukopis koji je već u tom času bio veoma dobar. Proveli smo onda neka četiri dana zajedno i malo ga preuređivali, malo tumbali, ali je to, sve u svemu, bila veoma dobra saradnja. Meni lično je u razumevanju lika Agnes Braun vrlo pomoglo sećanje na dadilju koju sam imala u Irskoj a koja se zvala Ketlin Šajn. Ona je radila, inače, u dečjoj bolnici u Dablinu i dolazila povremeno da me čuva. Bila je vrlo tiha, privržena, volela decu, imala dostojanstveno držanje, rečju osoba koju ste mogli voleti i koja je znala iskreno da voli. Međutim, bila je u suštini kruta i žilava, pa i stroga, što je u velikoj meri određivalo način na koji je, prema njenom shvatanju, trebalo vaspitavati decu. Verujem da je takva u suštini i Agnes Braun, bar sam je ja tako zamišljala. Kada sam konačno odlučila da režiram "Agnes Braun", a sa svim tim sećanjem na Irsku, postavilo se pitanje novca, pitanje producenta. I Yim Šeriden je, kao idejni tvorac čitavog projekta, onda ušao s novcem u film a i ja sam, bogami, morala nešto novca da dodam. Bez kajanja i bez žaljenja, jer to jeste bilo izvanredno iskustvo za mene.
       I kako je bilo režirati i igrati glavnu ulogu u isto vreme?
       - Veoma, veoma iscrpljujuće. Nikada to više ne bih uradila. Sećam se strašnog umora uveče kada bi glumci otišli da se odmore a ja, posle celog dana snimanja, morala da sednem za montažni sto i pregledam materijal. Sećam se i umora ujutru: umesto da se tada kao reditelj nešto konstruktivno dogovaram sa kamermanom, morala sam kao glumica da odlazim u šminkernicu, u garderobu i tome slično.
       Da li biste rekli da idete stopama svog oca, da želite što više da budete kao on?
       - Prvo, to je nemoguće. Ako me, u stvari, pitate zbog čega sve više režiram, onda je to zato što želim da delu dam i svoj pečat, želim da ga ja oblikujem, imam potrebu za tom vrstom kreativnosti. To ne znači da ću se odreći glume, naprotiv. Upravo bi uskoro trebalo da snimim film čiji je naslov za sada "More men than Njomen". Nastaviću, znači, s glumom i to zbog novca - kako bih eventualno lakše finansirala svoje buduće rediteljske zamisli - ali i zbog održanja dobre forme. Ja, definitivno, volim sve što je u vezi s filmom, zaista sam srećna na snimanju, cela ta atmosfera me duhovno podiže.
       Kakav otac - takva kći, što bi se reklo. Jer, i on je bio takav, zar ne?
       - Da, Dzon Hjuston je radio do poslednjeg daha, i to bukvalno...
       "Mrtvi" su poslednji film vašeg oca, jedan od najboljih i najtužnijih koji su uopšte mogli biti viđeni. I vi ste igrali u njemu. Kako pamtite te trenutke?
       - Da, moj otac je u tom času bio ne samo star već i veoma bolestan. Ali, nije dozvoljavao da ga prevlada slabost, malodušnost, ništa od toga. Posmatrala sam ga na platou za snimanje i divila se njegovoj snazi, naročito njegovoj mentalnoj svežini s obzirom na to da smo svi znali da umire. Bio je to i složen film pošto, kao što znate, govorimo o jednoj od najlepših pripovedaka Yemsa Yojsa u koju je moj otac bio, verujem, zaljubljen čitavog života.
       A šta sam ja radila na tom snimanju? Pa, sve vreme sam u stvari čekala onu završnu veliku scenu, sedela zgrčena u stolici i čekajući strahovala da li ću biti dobra, da li ću uraditi kako on želi, kako on hoće. Možete zamisliti da mi nikada nije bilo važnije nego da ga baš tada zadovoljim, da ga usrećim. "Dušo, divno si to uradila", rekao mi je tada. Znao je, u stvari, da uvek nagradi lepom reči. Ne samo mene.
       Mnogi su ga i zbog toga veoma voleli?
       - Apsolutno. Moj otac bi se jednako ljubazno i toplo ophodio i sa najsiromašnijim ribarom u nekom meksičkom selu i sa, recimo, španskim kraljem Karlosom. Nije pravio razliku među ljudima, za njega su svi bili isti, bez obzira na klasu ili obrazovanje. Jedino što nikako nije trpeo jeste da ga neko gnjavi. Gubljenje vremena, to je poslednje na šta bi on u životu pristao. I zato je u meni stalno razvijao duh radoznalosti...
       Recimo, kako?
       - Daću vam jedan sjajan primer. Posle snimanja "Mrtvih" otišli smo u Njujork gde je trebalo da se u kratkoj ulozi pojavi u filmu "Gospodin Nort". Bio je već u stolici, nepokretan, pod čestim infuzijama. Kad smo stigli u Njujork i odseli u hotelu, a posle svih peripetija tokom leta, ja sam jednostavno pala u krevet potpuno slomljena i brigom za njega, i tugom, svakako i velikim zamorom. Osim toga, bila je već kasna noć. Međutim, ujutru u sedam zazvonio je telefon u mojoj sobi, podigla sam slušalicu ne znajući gde sam ni koje je doba dana ili noći, i čula onaj njegov promukli glas: "Dušo, diži se, idemo u Muzej modernih umetnosti". To je bilo nešto baš tipično za njega, da se svaki minut života iskoristi najbolje što se može, čak i kada je i sam znao da su mu dani sigurno izbrojani.
       Živeo je, međutim, što dalje od Holivuda, za razliku od vas?
       - Da, on je mrzeo Holivud. Posle Irske opredelio se za Meksiko gde je proveo, u stvari, poslednje godine. U svoje vreme nisam to baš najbolje razumela pošto sam bila mlada i Holivud mi je odgovarao. Ali, posle nekoliko godina provedenih u jednoj kući na Beverli Hilsu, shvatila sam šta je to što moj otac, pored ostalog, prezire. Beverli Hils je gradić duhova. Gradić vila i pustih ulica. Vi tu možete danima da prolazite a da ne ugledate živu dušu, čak ni kroz prozor. Svi su zatvoreni i potpuno otuđeni. Otud smo se moj suprug Robert, koji je inače sjajan vajar, i ja preselili u Venis. Venis je deo Los Anđelesa između Santa Monike i Marine del Rej, veoma živ deo, gde se ljudi nekonvencionalno ponašaju, gde uz osmeh kažu "haj" iako pojma nemate ko vam se obraća, razumeli ste me... I da, u pravu ste, tu se ja odista razlikujem od svog oca koji je, posle svega, ipak bio posebna sorta osobenjaka. Što ja, verujem, nisam. Ne bih htela da budem. Ali, ko zna šta će doći s godinama, ko zna da li ću do kraja ipak ponoviti njegovu sudbinu. Ne bi me čudilo...
       Samo još nešto: u filmu "Agnes Braun" pojavljuje se, pa i peva, Tom Dzons, muzička top zvezda iz tog vremena. Danas on ima veliki hit s "Kardigansima" koji se stalno vrti na MTV-ju - "Burning donjn the house". Da li ga je bilo teško dobiti?
       - Toma Dzonsa?! Prvo, on je bio bitan za film, njegova muzika je bila nešto najvažnije u ono doba. Osim toga, Tom je pravo srce, vrlo lako je prihvatio tu svoju malu ulogu ali se i strašno plašio koliko će danas ličiti na sebe od pre tri decenije. Ispalo je sve lepo i ja sam vrlo ponosna što ga imamo u filmu...
      
       JASMINA LEKIĆ