Ministar odbrane Igor Sergejev izjavio da su federalne trupe "spremne da oslobode Grozni od bandita", jedino je potrebno da to "zatraži čečenski narod", dok je premijer Vladimir Putin najavio "proširenje sanitarnog kordona". Rat se nastavlja

      (Od dopisnika NIN-a iz Moskve)
       Operacija federalnih snaga na Severnom Kavkazu, za koju vlasti u Moskvi tvrde da je pre svega "antiteroristička", uspešno je završena stvaranjem "zone bezbednosti" koja obuhvata severni, ravničarski deo (punu trećinu) teritorije Čečenije. Novu granicu, ili front, sa "ostatkom" Čečenije, sada predstavlja reka Terek. Očigledno je, međutim, da je to samo prva faza "smirivanja pobunjene Ičkerije" i vojne akcije za povratak otcepljene Čečenije pod okrilje Ruske Federacije, odnosno uspostavljanja federalne vlasti na celoj njenoj teritoriji iako se prvobitno tvrdilo da se planom operacije ne predviđa napredovanje na kopnu dalje od leve obale Tereka.
       Dosadašnji uspeh ruskog vojnog vrha i državne taktike plaćen je relativno malim gubicima u ljudstvu, ali im je protivnik naneo neočekivan poraz koji se može uporediti s obaranjem famoznog "stelta" i ostalih NATO-aviona u našem odbrambenom ratu protiv agresije Zapada: Čečeni su oborili dva ruska lovca-bombardera. Razlika je samo u tome što su natovci uvek uspevali da spasu svoje katapultirane pilote, a Rusi ni posle deset dana nisu otkrili čak ni mesto gde su njihovi avioni pali. Glavni cilj je ipak postignut: teroristi i "vojske" glavnih terorističkih vođa, Šamila Basajeva i Habiba Hataba, izbačeni su iz ravničarskih predela, preko Tereka, i sada se nastavlja ofanziva iz vazduha na njihove koncentracije, baze i objekte dalje na jugu, na padinama Velikog Kavkaza.
       Nova koncepcija
       U međuvremenu, Savet bezbednosti, pod predsedništvom premijera Vladimira Putina, usvojio je "novu koncepciju nacionalne bezbednosti" koja se znatno razlikuje od dosadašnje, proklamovane pre dve godine, pre svega po tome što je anulirana njena okosnica da bezbednosti Rusije ne preti vojna opasnost. Novi dokument se zasniva na oceni da pretnja nacionalnoj bezbednosti jeste upravo vojne prirode, to jest da se iza akcija "međunarodnog terorizma" krije glavna opasnost po Rusiju, to jest da je reč o delu plana da se iz sastava Rusije izdvoji čitav Severni Kavkaz. Na osnovu takve postavke, kako je najavljeno, biće razrađeni dalji, konkretni operativni planovi u sferi odbrane. Nije potpuno jasno šta bi to sve moglo da znači i kakve bi promene donelo, ali je jasno da od sada strategijska raketna odbrana neće biti jedini prioritet. Ovdašnji vojni stratezi podsmevali su se strahu komandanata NATO-a od minskih polja i zaseda na Kosovu (glavni razlog što je masovno bombardovanje prethodilo kopnenoj operaciji), ali su se sada i sami uverili koliko je važno imati "čist teren": prvi put u istoriji ratovanja, ruski generali veoma brinu o ceni operacije u ljudskim životima nastojeći da izbegnu nepotrebne gubitke, bukvalno kopirajući Amerikance u "Pustinjskoj oluji" i NATO na Kosovu.
       Dva meseca posle početka operacije na Severnom Kavkazu pokazuje se da se ona vodila bez "borbenog kontakta": i pri najmanjem otporu sa čečenske strane, ruske snage se ili ukopavaju ili neznatno povlače, da bi ponovo stupile u dejstvo avijacija i artiljerija. Napredovanje zavisi pre svega od uspeha udara iz vazduha i vatre teških oruđa. Nezabeleženo od pamtiveka, navodno postoji upozorenje komandantima na terenu - od kojih se uvek zahtevalo da izvrše zadatak, bez obzira na gubitke - da će svaki biti izveden pred ratni sud ako dopusti nepotrebnu pogibiju potčinjenih. U komentarima te nove koncepcije navodi se da su generali koji su uvek spremni da radi ratne slave "pobednika Čečenije" bacaju u borbu i regrute i da ovu ratnu igru vode generali za koje vojnik nije "predmet za jednokratnu upotrebu".
       Briga za prestiž
       Ključno je, međutim, da su premijer Putin i prvi maršal nove Rusije ministar odbrane Igor Sergejev i lično zainteresovani da se novi kavkaski rat vodi, i dobije, s minimalnim gubicima. Premijeru se, naravno, priznaje da kao čovek vodi računa o ljudskim životima, ali se uporedo ističe da, kao političar, pre svega mora da misli na svoj prestiž. On se trenutno izvanredno kotira (rezultati ispitivanja javnog mnjenja - za koga biste glasali kada bi predsednički izbori bili ove nedelje? - pokazuju da on iz nedelje u nedelju postaje sve omiljeniji, prestižući dosadašnje favorite). U subotu će se navršiti dva meseca kako ga je Državna duma izglasala za predsednika vlade, a on je već daleko ostavio za sobom svog prethodnika Sergeja Stepašina koji je, kao premijer, za kratko vreme takođe izvojevao izuzetno visoku popularnost.
       U nizu anketa, i predsednik Boris Jeljcin postaje žrtva Putinove popularnosti. Čak devet i po odsto građana smatra da je Jeljcin, pošto se ponovo našao u bolnici - prema zvaničnoj verziji, zbog simptoma gripa i visoke temperature - morao da prepusti premijeru deo svojih ovlašćenja šefa države.
       Maršal Sergejev, istina, ne mora da brine o svom prestižu, ali zna da je u njegovom slučaju u pitanju nešto više od obične popularnosti - sudbina vojnika. Kao ministar, počeo je da sprovodi godinama najavljivanu vojnu reformu (bolje reći: reorganizaciju oružanih snaga). U slučaju poraza u Čečeniji, biće stavljen krst i na promene u armiji i na njegov položaj ministra, kao autora i glavnog realizatora reforme.
       Ali, i ako dobije rat, nešto će se u njegovoj koncepciji modernizacije oružanih snaga Rusije morati da menja a strategijske, interkontinentalne rakete sa nuklearnim glavama neće moći da budu njegova glavna briga. U skladu s novom koncepcijom nacionalne bezbednosti, svi vidovi oružanih snaga i svi rodovi vojske treba da uživaju ravnopravan tretman. Shvatilo se da su armiji, pored raketa, jednako potrebni raketni helikopteri "crna ajkula" (može da se poigrava američkim "apačem"), ali ništa manje i špijunski sateliti, oprema za noćno izviđanje, itd., sve do eksera na vojničkim cokulama.
       Očajnički potez
       Rusija se, dakle, ozbiljno prihvatila sređivanja prilika na Severnom Kavkazu, pa zato ne iznenađuje njeno glatko odbijanje ponude za mir koju joj je prošle nedelje uputio čečenski predsednik Aslan Mashadov. On je to nazvao planom za mirno rešenje situacije u Čečeniji i oko nje, a uputio ga je ne samo Moskvi već i međunarodnoj zajednici. Moskva je rekla "ne" iako se čini (samo teoretski, istina) da bi saradnja sa zvaničnim Groznim doprinela da se smirivanje izvede sa manje muke i više uspeha. Moskva se, uostalom, još od 1996. uzdala u Mashadova. Zaludu, kao što je vreme pokazalo.
       U svom planu Mashadov sada (budući da je ostao bez trećine teritorije, a ostatkom ne vlada i jasno mu je da na red dolazi Grozni) predlaže Moskvi da obustavi vojna dejstva, u prvom redu raketne udare i bombardovanja, kao i da povuče trupe izvan granica teritorije Ičkerije. Zauzvrat, nudi da se vrati osnovama međusobnih odnosa, predviđenim sporazumom o miru između Rusije i Čečenije, iz maja 1997. godine i obećava da neće dopustiti stvaranje i delovanje na teritoriji Ičkerije bilo kakvih nelegalnih oružanih formacija, centara za obuku i vojnih baza.
       Iako zvuči prilično lepo kad Mashadov tvrdi da Čečenska Republika (sada ne koristi uobičajeno Ičkerija) kategorički odbacuje umešanost u terorističke akte, jer oni su kao pojava tuđi čečenskom narodu, i preuzima obavezu da će sarađivati sa svim zemljama, uključujući Rusiju, u borbi sa terorizmom, u skladu sa svetskom praksom, to malo vredi. Lepo zvuči, pogotovo ako se shvati, kao što to čini Moskva, da to znači da čečenski predsednik (prvi put) otvoreno osuđuje inače vrlo uticajnog Šamila Basajeva i Hataba.
       Kako god da zvuči, jedino je očigledno da se Mashadov zaleteo s obećanjima. Mnogo je više nalik na očajnički potez. Jer, i vrapci znaju da je on samo formalno predsednik, a praktično ne poseduje gotovo nikakvu vlast, a kamoli moć da nešto dopušta ili ne dopušta. Uostalom, to što on obećava da neće dopustiti daleko je od svake njegove kontrole, odnosno pod potpunom je kontrolom ekstremista, pomenutog Basajeva i ostalih, među kojima su mnogi stigli u Čečeniju iz drugih zemalja, kao Hatab.
       Moskva ide dalje
       Mashadov je, međutim, pokušao da ostavi utisak i na spoljni svet (s obzirom na to da se obratio i međunarodnoj zajednici) nudeći nešto principijelno novo: posredničku ulogu u borbi protiv terorizma i organizovanog kriminala na Severnom, Velikom Kavkazu. Njegova ideja, izneta u poruci Moskvi, predviđa formiranje mirovnih snaga pod jedinstvenom komandom i sistem koordinacije organa bezbednosti i javnog reda. Ni to, međutim, nije oduševilo Moskvu, ona je u tome videla kamuflažu više da sama i spoljni svet priznaju Ičkeriju kao samostalnu državu. Rusija, sa početkom vojne operacije, nedvosmisleno stavlja do znanja da spor Moskva-Grozni nije međunacionalni, već teritorijalni. Mashadov možda i želi da vodi borbu protiv svih oblika naoružanog ekstremizma, kao što poručuje, ali to nije bilo dovoljno da mu Moskva poveruje. Šta mu Moskva misli i kakvi su njeni dalji planovi, vidi se iz odgovora premijera Putina na predloženi plan: prvo Mashadov treba da izruči teroriste, odgovorne za napade u Dagestanu i za eksplozije u Moskvi, Volgodonsku u Bujnaksku, pa "tek onda mogu da dođu na red kompletni pregovori". Ali, i onda bi se postavilo pitanje s kim bi Moskva pregovarala, jer Putin još kaže da je Mashadov sam sebe doveo u težak, nezavidan položaj ne odričući se veza sa ljudima čije su ruke umazane krvlju, koji su za Moskvu međunarodni teroristi i za kojima je Interpol raspisao poternice. A s teroristima nema pregovora, naglašava Putin, pa zašto bi Moskva pregovarala s Mashadovom, sabratom terorista.
       Kad kaže da će se o statusu Čečenije razgovarati za pregovaračkim stolom kad se oceni da je to korisno za Rusiju i sa ljudima koji joj odgovaraju, ruski premijer očigledno ima u vidu neke druge ljude, a ne Mashadova. U međuvremenu, Moskva je obnovila rad čečenskog parlamenta iz 1996. godine i formirala vladu u izbeglištvu, sastavljenu uglavnom od članova tog parlamenta. Smisao je jasan: u rezervi ima ekipu koja će spremna početi da dejstvuje na terenu, već prema tome kako avijacija, artiljerija i federalne trupe pred njima budu čistile teritoriju Čečenije od terorista. Iako se taj Putinov potez kritikuje da veoma podseća na slične poduhvate u prošlosti (kao kad je Janoš Kadar došao kao zamena Imreu Nađu, posle pobune novembra 1956, ili kad je Babrak Karmal na novu 1980. godinu stigao u Kabul na sovjetskom tenku), scena je objektivno drukčija. Oživljeni parlamentarci su zaista bili izabrani, pa potom raspušteni, izbegli ili izgnani i imaju pravo na povratak budući da im mandat još traje.
       Ali, svejedno, uprkos svemu, operacija povratka Čečenije u Federaciju i federalnih zakona u Čečeniju tek je na početku. Terorističke grupacije su sačuvale glavninu svojih snaga mada im je logistika u znatnoj meri oslabljena. Kako će se događaji dalje razvijati, ne podleže predviđanju pošto se stvarni planovi drže u strogoj tajnosti. A ako je suditi o njima samo prema izjavi maršala Sergejeva da federalne trupe ne prelaze na drugu obalu Tereka samo zato što ne žele da trpe mogućne velike gubitke, onda to znači da će juriš na Grozni ipak uslediti, kad avijacija i artiljerija prokrče put.
       BRANKO STOŠIĆ