Jasno je da pod ovim okolnostima nije baš tako lako obezbediti normalne uslove za život. Ukoliko se ne ukinu embargo i sankcije i ukoliko ovde ne stigne ogromna humanitarna pomoć, problemi neće moći da se reše

      Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za ljudska prava u bivšoj SFRJ Jirži Dinstbir ponovo je boravio u Jugoslaviji u nameri da rezultatima sa terena dopuni svoj izveštaj o kome će se u novembru razgovarati u svetskoj organizaciji. Između dve njegove posete, one u julu i ove u oktobru, dogodila se, kaže, samo jedna pozitivna promena. Zaustavljeno je bombardovanje. Sve drugo je, nažalost, isto ili malo gore, zaključiće Dinstbir u razgovoru za NIN.
       - Zaustavljeno je etničko čišćenje Albanaca na Kosovu ali umesto toga imamo etničko čišćenje nealbanaca. Osim toga, u državi se sada jasno pokazuju sve posledice vanrednog stanja u kome je zemlja bila za vreme bombardovanja. Približava se zima. Posetio sam kampove sa izbeglicama i uverio se da je u tim improvizovanim domovima bez grejanja već sada hladno, da nemaju dovoljno hrane, da dobijaju nešto pomoći da prežive ali da je sve to nedovoljno. Mislim da je tim ljudima neophodna hitna pomoć.
       Ovde se, međutim, ljudima govori da će svega biti dovoljno i da se ova zima neće mnogo razlikovati od prethodnih.
       - To govore, zaista?
       Da, zato recite kako vi razgovarate, da li su možda sa vama iskreniji?
       - Nisam stekao utisak da je sve u najboljem redu, ili bar sa mnom niko ne razgovara na taj način. Ja znam da je situacija strašna, oni znaju to isto. Jasno je da u ovim okolnostima nije baš tako lako obezbediti normalne uslove za život. Ukoliko se ne ukinu embargo i sankcije i ukoliko ovde ne stigne ogromna humanitarna pomoć, problemi neće moći da se reše.
       Međunarodna zajednica okleva sa upućivanjem pomoći u Srbiju, bojeći se da bi ta pomoć mogla biti shvaćena kao podrška ovdašnjem režimu.
       - Ponovio sam mnogo puta da se izolacijom ne kažnjava režim već stanovništvo, običan svet, dakle. Tako je uvek sa sankcijama koje su možda efikasne u nekom kratkom periodu, za vreme rata, recimo, sa ciljem da se zaraćenoj strani ili jednoj od njih uskrati snabdevanje hranom, naoružanjem, gorivom ili sirovinama za vojnu industriju. Tako je bilo za vreme Drugog svetskog rata ili rata u Zalivu. To su mere koje se primenjuju dok traju oružani sukobi. Ako, međutim, hoćete da pomognete ljudima da se izbore za demokratiju, morate im pokazati da imaju vašu podršku. Govorim iz ličnog iskustva stanovnika nekadašnje komunističke zemlje. Čak i sedamdesetih godina, u vreme najžešće sovjetske okupacije Čehoslovačke, kada su tenzije bile ogromne a ljudi užasno depresivni, pitali su me sa Zapada da li da bojkotuju marionetsku vladu koju su postavili Sovjeti. Govorio sam: ne, nikako. Naprotiv, morate da otvorite naše društvo jer je svaki kontakt dragocen. Režim ima dve mogućnosti: da vam ne dozvoli da dođete ili da vam, ako vas pusti, omogući da ovde javno iznesete svoje stavove i sretnete se sa opozicijom. Za nas je tada to bilo veoma važno. Sećam se jednog doručka sa Miteranom u fabrici gde sam radio kao majstor. Uslov njegove posete bio je da mi (opozicija) ne budemo sprečeni da se sa njim vidimo. Posle su mi radnici govorili: mislili smo da ste ti i tvoji prijatelji nekakvi ludaci ali sada, kada smo videli da doručkuješ sa predsednikom Francuske, možda u vama i ima nečega. Vidite, to pomaže da se među ljudima stvori utisak da vas neko podržava. To se ovde ne dešava iako mislim da je u slučaju Jugoslavije to još i lakše jer je ova zemlja uvek bila otvorenija od drugih komunističkih zemalja.
       Verovatno, onda podržavate pokušaje Evropske unije da, u dogovoru sa poredstavnicima srpske opozicije, uputi humanitarnu pomoć u Srbiju?
       - Zdušno bih podržao taj projekat. Treba biti praktičan: gotovo svi strani političari izjavljuju da nikada neće pomoći Jugoslaviji ukoliko je Milošević na vlasti. Ako bi sada počeli da šalju pomoć, našli bi se pred svojim narodom u nezgodnoj poziciji onoga ko krši dato obećanje. A oni su ipak svi političari. I zato moraju praviti takve aranžmane koji će im omogućiti da izbegnu kontakt sa vlastima a da ipak upute pomoć u Srbiju jer su svesni da je to neophodno. I ovde se neki ljudi iz opozicije i vlasti, iz meni nerazumljivih razloga, protive takvom načinu pomaganja. Mislim da i oni moraju biti praktični i prihvatiti pomoć koja će obezbediti ljudima hranu i ogrev ove zime. Neka se ponašaju kao zapadni političari. Neka nađu načina da zaobilaznim putem prihvate ovu pomoć!
       Zagovornik ste ukidanja sankcija Jugoslaviji, takođe ste glasno i javno osuđivali bombardovanje. Da li su to vaši lični stavovi ili vi zapravo uvek prenosite i stavove Ujedinjenih nacija?
       - Naravno da su to lični stavovi ali bio bih proglašen ludakom ukoliko ne bi bilo i drugih koji tako misle. Ako pogledate pisanja štampe u Americi, da ne govorim u Evropi, videćete da je bilo dosta kritike. Mnogo ljudi deli moja uverenja, čak i ljudi iz vlada zemalja koje su bombardovale Jugoslaviju ili glasale za sankcije, ali im njihove pozicije u vladama, koalicijama, strankama, EU, NATO-u ne dozvoljavaju da o tome javno govore. Znate da postoje određena pravila i da sve te organizacije funkcionišu po sistemu dogovorene politike koja se mora poštovati. Možete nešto kritikovati unutar organizacije, ali ne i javno.
       Vi ste ipak kršili ta pravila?
       - Ne zaboravite, ja sam uvek bio disident. Ja sam volonter, mene ne zapošljava nijedna vlada niti međunarodna organizacija. Oni su pre mnogo godina izmislili funkciju specijalnog izvestioca za ljudska prava kao potpuno nezavisnu koja će međunarodnoj zajednici prezentovati mišljenja ljudi koji nisu obavezni da prate dogovorenu politiku. Mislim da je to dobra ideja. Zato ne mislim da sam prekršio neka pravila. Ja sam postavljam pravila i nisam obavezan da se uklapam u zvaničnu politiku.
       I niko vas do sada nije upozorio da pažljivo "razmislite" pre nego što napišete neki izveštaj?
       - Ne bih se na to uopšte osvrtao. Šta mi mogu? Sigurno ne mogu da mi oduzmu platu jer mi je i ne daju. Moram vam ipak reći da nisam sam niti usamljen, srećem se sa ljudima na visokim položajima u vladama ili institucijama međunarodne zajednice i vidim da raste broj ljudi koji dele moje mišljenje i ti ljudi iznutra pokušavaju da pokrenu pitanje sankcija, recimo, što će, pre ili kasnije, dati rezultate. Veoma je važno što se sada mnoge inicijative događaju pod velom zvanične politike.
       Na kraju vaše posete Jugoslaviji izjavili ste da treba hitno obezbediti poštovanje Rezolucije SB UN na Kosovu i da će, ukoliko to nije moguće, međunarodna zajednica morati da prizna da je njena misija u regionu doživela neuspeh. Koliko smo daleko od takve ocene?
       - Ne mislim da je misija promašaj. Oni su ovde samo tri meseca, i bez želje da ih opravdavam jer to nije moj posao, moram da kažem da je uvek potrebno izvesno vreme pre nego što ovakve operacije počnu da daju rezultate. Drugo, UN nisu apstraktna institucija već je čine države članice. Dakle, uspeh ili neuspeh neke operacije mora se pripisati državama koje jesu ili nisu uspele da postignu dogovore. UN treba da me uvere da će misija na Kosovu, posle prevaziđenih početnih poteškoća, početi da u potpunosti izvršava svoje zadatke u skladu sa Rezolucijom SB UN. Bojim se samo da će tada možda biti malo kasno da se ukloni infrastruktura koja će do tog momenta već biti stvorena.
       Govorili ste o etničkom čišćenju na Kosovu koje se nastavlja s tim što su sada žrtve Srbi. Stiče se, međutim, utisak da ovoga puta žrtve ne dobijaju jednaku pažnju svetske javnosti?
       - Uvek je tako. Prošlo je dosta vremena a sada imate novo žarište u Istočnom Timoru. Pažnja odlazi i na druge događaje. Moram ipak da naglasim da uvek prvo treba da pogledamo sami sebe, da shvatimo šta smo sami loše uradili. Postoje na Kosovu ljudi koji su izgubili članove porodice ili su im kuće zapaljene i oni hoće osvetu. To je razumljivo ali nikada ne sme biti prihvaćeno. Ima i onih koji bi pokušali da uspostave neke normalnije odnose ali oni, ti ugledni Albanci na Kosovu, govorili su mi da bi im bilo mnogo lakše da se bore protiv progona Srba ukoliko bi iz Beograda došla bar jedna izjava kojom se ljudi ograđuju od onoga što je prošlog proleća činjeno u njihovo ime. Neki će reći: bilo je bombardovanje. Osuđujem bombardovanje nevinih ljudi, rušenje njihovih kuća, ugrožavanje života ali to me ne sprečava da osudim zločine koji su počinjeni protiv drugih naroda. Ograditi se od zločina znači očistiti svoje ime. To bi veoma pomoglo razumnim Albancima jer sa ubicama sa albanske strane ionako nema razgovora.
       Na kraju, šta mislite o vašem kolegi na Kosovu Bernaru Kušneru?
       - No comment.
       LjUBICA GOJGIĆ