NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Povratak kralja trgova

Već desetak dana najvažnije političko pitanje je "Šta će da uradi SPO?"; tačnije, da li će se Vuk Drašković vratiti na ulice

      I Slobodana Miloševića, onoliko ohrabrenog i oraspoloženog uspesima brze obnove razrušene zemlje sopstvenim snagama, sasvim sigurno već desetak dana progoni pitanje: "Šta će da uradi Vuk?" Zna on njegovu ćud, sluti i snagu njegovog Srpskog pokreta obnove, toliko je vremena proveo u njihovom kroćenju.
       "Ovo je atentat", rečenica je koja ni Miloševića nije mogla da ostavi hladnim, a izgovorio je - zna se - Vuk Drašković, opisujući saobraćajnu nesreću u kojoj su život izgubila četiri funkcionera SPO-a: Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurević i Vušur Rakočević.
       Zajedno
       Radikalizacija inače radikalnog političkog života Srbije počela je poslednjeg dana septembra kada je policija - uz povređene u svojim redovima - pretukla grđane kod NATO bombama uništenih zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane Jugoslavije i razrušenog zdanja Vlade Srbije u Beogradu.
       Opozicija je odgovorila sutradan sedajući za okrugli sto koji joj je postavio Dragoljub Mićunović, šef Demokratskog centra. Otkrila je, relativno brzo, da bi lako mogla da se dogovori o uslovima pod kojim bi izašla na fer i poštene izbore, pokazujući tako da ne želi građanski rat. Uveče je delu opozicije odgovoreno novim policijskim batinama i to nasred mosta koji spaja starobeogradsku Brankovu ulicu sa novobeogradskim Bulevarom Lenjina.
       Onda je tragedija-atentat (?) zgusnuo političku sliku Srbije u dvočlani izraz "mi i oni". Draškovićev SPO i Đinđićeve demokrate su usvojili deklaracije u kojima se osuđuje pokušaj atentata na Vuka Draškovića i prebijanje demonstranata Saveza za promene u Beogradu i poziva Slobodan Milošević da podnese ostavku a poslanici u Saveznoj skupštini da pokrenu inicijativu za njegovo razrešenje. Sasvim dovoljno da socijalisti, JUL-ovci i radikali demonstrativno napuste sednicu Skupštine Beograda i da Vojislav Šešelj pripreti prestonici uvođenjem privremenih mera.
       Usledio je još jedan brzopotezni dogovor SPO-a i DS i jedinstven odgovor Zapadu: "Ne idemo u Luksemburg!"
       Nepopravljivi romantičari iz opozicione Srbije odmah su počeli da pevuše "Mi smo uvek zajedno". Nepopravljivi režimlija Šešelj je poručio da je opozicioni poljubac strastan, ali kratak,. Lideri Saveza za promene su poželeli dobrodošlicu Vukovom SPO-u. Zvanični SPO je vidao svoje teške rane i sprovodio sopstvenu istragu o, za njih, nesumnjivom atentatu.
       Vlast
       Razjedan nepodnošljivim bolom, Vuk Drašković nikada nije bio u većim mukama tražeći odgovor na pitanje "Šta da se radi?" koje je sam sebi često postavljao. Šta ako espeovska istraga otkrije atentatora, da li se svetiti prolivajući novu krv? Šta ako se ne otkrije atentator?
       Od 1997. godine Drašković je promenio metod dolaska na vlast. Pojednostavljeno rečeno, ulicu je zamenio hod kroz institucije. Dakle, trebalo je vlast osvojenu u gradovima iskoristiti kako bi se pokazalo građanima "evo, i mi umemo da vladamo, nismo sile haosa i bezumlja". Istovremeno, vlast je trebalo da posluži širenju uticaja SPO-a kroz nova poznanstva sa ljudima iz sveta biznisa, policije, vojske i upravljanje medijima od kojih Studio B, možda u ovom trenutku "pokriva" i veći broj građana Srbije od Televizije Srbije kojom rukovodi koalicija SPS-JUL-SRS. Drašković je poslušao savet onoga seljaka iz okoline Niša koji mu je još 1992. godine rekao: "Glasaću te kada budeš vlast." Zato se nije libio ni da uđe u saveznu vladu, poručujući "Možete da glasate i za mene" ljudima koji su tek u poslednjem trenu na biračkom mestu odlučivali da na prepunom listiću zaokruže socijaliste. Ulazak u biračko telo socijalista, pridobijanje njihovih glasača, Drašković je podsticao i isticanjem Srbima mitski važne državotvornosti stalnim saopštenjima o neuspehu kforovske misije na Kosovu i Metohiji.
       Zapad
       Dobre odnose sa vlašću Drašković je čuvao odbijajući da se Savezom za promene učestvuje na ulici u akciji "prvo odlazak Miloševića, potom izbori". Dokazivao je time svoj legalistički imidz, SZP-u prepustio rizik da se nasuče na greben opšteproširenog straha stanovništva Srbije od građanskog rata, a sebe i SPO izmakao satanizaciji u medijima koje kontrolišu "vlade narodnog jedinstva" Srbije i Jugoslavije. Uz sve to Drašković je u drugoj polovini septembra mogao da uoči kako otkravljuju njegovi pomalo zahlađeni odnosi i sa američkim i sa evropskim delom Zapada. Njegovi poslenici (koji su u nedelju upitali jednog opozicionara "A da li je Šumadija još potpuno antiamerički raspoložena?") shvatili su da je Drašković ne samo "teške ćudi" već da bez njegove "političke težine" nijedna politička opcija u Srbiji nema vladajuću većinu. Zapad se ponovo osmehnuo Vuku i prestao da preko posrednika preti haškom optužnicom za akcije Srpske garde u Foči/Srbinju, a Studio B se osmehnuo demonstrirajućim "saveznašima".
       Pisac "Noža", nazvivan i kraljem ulica i trgova Srbije, mogao je zadovoljno da pogleda u istraživanja javnosti i zaključi kako mu je "upotreba vlasti" donela nove birače. Samouvereni Vuk mirno izjavljuje da bi na izborima glatko osvojio milion glasova, a njegova politička zrelost sasvim dobro zna koliko je to mnogo birača, za razliku od njegove političke mladosti kada je pred izbore 1990. godine bezbrižno govorio da Miloševiću daje milion glasova fore.
       Ta politička zrelost biće Draškoviću neophodna da savlada gnev koji je izazvao nepodnošljivi bol zbog gubitka prijatelja i saboraca. Njome on vidi nekoliko jasnih činjenica koje govore o snazi ostalih igrača na političkoj pozornici Srbije.
       Marš
      
       Analize koje pokazuju njegovu moć svedoče i da su socijalisti opet "na svome", da SZP "dahće za vrat" SPO-u, da radikali nisu što su juče bili, da je Zapad opoziciju Srbije doveo u isti samoubilački položaj u koji je strpao i opoziciju Sadama Huseina... Taktika izvlačenja stranaka iz Saveza za promene iz političke smrti pokazala se kao uspešna. Ulica je bilo jedino mesto na kojem je SZP mogao da pokaže da je živ, a upornost da se na njoj ostane bez obzira na odziv demonstranata donela je ovoj koaliciji znatan porast popularnosti. Činjenica da je SZP takvo političko jedinjenje koje će imati snagu uvek veću od pojedinačne snage njegovih članica lišiće ih dilema da li bi možda više profitirale u nekoj drugoj koaliciji. S druge strane, valja verovati da je odluka SPO-a da se na izborima pojavi isključivo sam, pod svojom firmom - neopoziva.
       Krajem oktobra SZP će verovatno reći svojim pristalicama da je vreme da se od Miloševića zatraže prevremeni izbori. SPO će, naravno, prebaciti "saveznašima" kako je on to tražio još po završetku NATO agresije i da je samo uludo gubljeno dragoceno vreme za spas Srbije. Ipak, Drašković lako može da se odluči da svoje ljude izvede na ulice i da onda u dve odvojene, ali paralelne kolone SPO i SZP marširaju gradovima Srbije tražeći prevremene izbore. Pri tome će SPO moći da sačuva legalistički imidz i da ističe doslednost sopstvenim stavovima.
       U centrali SPO-a sumnjaju da je Milošević u ovom trenutku spreman da izađe na izbore zato što "i on ima istraživanja javnosti koja imamo i mi", a i uveren je da će se na proleće "međunarodna konstelacija snaga promeniti u njegovu korist".
       Nasilje
       Ali, ako vlast i nije spremna za izbore, pokazala je dovoljno puta da je voljna da upotrebi sve modele represije koje joj stoje na raspolaganju. U taj položaj je dovedena i ponašanjem Zapada koji je Miloševića pretvorio u "progonjenu zver". Za njega više nema šargarepe, ostao je samo štap. Takav položaj Sadam Husein je iskoristio za konačni obračun sa opozicijom. Milošević zasad "pažljivo dozira nasilje", a njegovi oponenti iz redova SPO-a i SZP-a ne sumnjaju da bi on lako mogao da poveća stepen represije.
       Deo trusta mozgova SPO-a je sasvim svestan da bi bilo kakva dodatna radikalizacija političkog života lako mogla da sklizne u građanski rat u kome, jednostavno, ne bi bilo pobednika.
       Politički vrh SPO-a, skrhan bolom za rođacima i prijateljima, još nije razmišljao "šta nam valja činiti". Možda će to učiniti u subotu (16. oktobar), možda i koji dan kasnije. Velika verovatnoća je da će posle vaganja "za" i "protiv" zaključiti: 1) jedina osveta je izborna pobeda, 2) uz sve moguće čarke do ostvarenja tog cilja marširaće se uporedo sa Savezom za promene, ali i Vojislavom Koštunicom ("I on dosta dobro stoji u anketama.") i strankama Mađara, 3) nema nikakve koalicije ni predizborne ni postizborne sa SPS-om, JUL-om i SRS-om, 4) od Zapada tražiti da prestane sa kažnjavanjem srpskog naroda...
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu