NAZIV IZLOŽBE: 40. beogradski Oktobarski salon GALERIJA: UmetniČki paviljon "Cvijeta ZuzoriĆ" ORGANIZATOR: Kulturni centar Beograda

      Đorđe Kadijević
       U ona vremena kada smo imali Trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, beogradski Oktobarski salon bio je (samo) redovna godišnja tribina likovnog stvaralaštva lokalnog (srpskog, ponajviše beogradskog) obeležja. Nakon brojnih faza "promene postojećeg" koje su ispunile poslednju deceniju ovog veka, taj salon se pretvorio u najveću i najznačajniju likovnu manifestaciju koju imamo - tačnije rečeno, koja nam je preostala. Našavši se na tom ne baš srećno osvojenom prestižnom mestu, beogradski Oktobarski salon dočekao je ove godine i datum svoje jubilarne, 40-godišnjice. Bila je to prilika da se u programskoj koncepciji Salona i u njegovoj organizaciji nešto promeni. Prva, fizička promena uočava se u preselenju Salona iz sumornog prostora bivšeg "Muzeja darova" u paviljon kalemegdanske "Cvijete". Što se tiče koncepcije Salona, organizator se između dve alternative, otvorenog konkursa "za sve" likovne umetnike i "zatvorene" selekcije kompetentnih eksperata, odlučio za ovu drugu. To je učinjeno sa dobrom namerom da se na Salonu pokaže "ono najbolje" čime u ovom trenutku raspolažemo u našem likovnom stvaralaštvu. Reč najbolje ukazuje i na izvesnu promenu kriterijuma selekcije. Izostala je reč "najaktuelnije" koja je označavala kriterijum selektora Salona u poslednjih nekoliko godina. Organizator je uočio da je insistiranje na zahtevu da Salon pokaže ono što se smatra aktuelnim delom naše likovne produkcije, sa prioritetom "onoga što nas spaja sa svetom", rezultiralo upadljivom jednostranošću. Salon se pretvorio u tribinu naše "nove avangarde", krcatu njenim kreacijama u "novim" i "proširenim" medijima, sa jako naglašenom linijom "promene" i "prestupništva". Linija kontinuiteta u našem savremenom likovnom stvaralaštvu u takvoj selekciji bila je nevidljiva, ili, kako zli jezici kažu, namerno prekinuta.
       Ove godine uočen je napor da se ta "greška" ispravi. Tako su se, posle mnogo godina, na Salonu pojavila dela značajnih umetnika starije generacije (M. B. Protić). Osim autora instalacija, "objekata", foto i video-kreacija (A. Rafailović, D. Četnik, Talent, I. Stepančić, B. Karanović) u selekciju Salona ušli su i umetnici koji se izražavaju jezicima klasičnih medija (M. Blanuša, M. Prodanović, D. Mojović, B. Damjanovski). Prvi put našli su se zajedno, približno u istom broju, "heroji (nove) avangarde" i "tradicionalisti". To je rezultat solidarne odluke selektorskog tima da se u opštoj atmosferi podela koja prožima prostor recentne društvene scene, potisnu u stranu animoziteti izazvani veštačkim stvaranjem napetosti među predstavnicima umetnika tzv. mondijalističke i legitimističke orijentacije.
       Pitanje je, ipak, koliko se uspelo u tim dobrim namerama. Tu je uspeh srazmeran sposobnosti pojedinih selektora da u iskrenom opredeljenju za "ono što je najbolje", potisnu svoje lične sklonosti. Takvim sklonostima se, po pravilu, pripisuju "nepravde" učinjene prema delu stvaralaca kojih nema u selekciji Salona, čiji se značaj meri sa značajem "odabranih". Zašto Stepančić, a ne Lalić? Zašto Dejana Marišan, a ne Olja Ivanjicki? Tu je Nenad Paranosić, a nema Mladena Srbinovića! Kako to da se niko nije setio ovogodišnjeg našeg predstavnika na Bijenalu u Veneciji Todora Stevanovića, dok je Talent prisutan na spisku trojice selektora?! Itd.
       Ako ono što daje pečat ovogodišnjem Salonu nije neka posebna "svest", onda je to svakako posebno v r e m e. Treba reći da je ovo prva velika kolektivna izložba sa serioznom koncepcijom koja se priređuje u Beogradu posle "vazdušne kampanje" koju mu je priredio NATO ovog proleća. Efekat te kampanje nije mogao da izostane i u umetničkom stvaralaštvu. Može se reći da su u "Cvijeti" najupečatljivija ona dela u kojima je taj efekat pokazao referencu: raspolućenost svesti i krizu zdravog razuma (A. Đurić), katastrofalni ekološki efekat (B. Karanović), ukorenjenost mitskog porekla "sila zla" sadržanog u biblijskoj metafori prvog greha (D. Mojović), u ironično istaknutom kontrastu fetišiziranih simbola svetosti i nesnošljive gadosti pojavnih fenomena sa samog dna fizičke stvarnosti (A. Rafailović), u selektivno prezentiranim rekvizitima velike kasapnice ljudskog mesa kojoj pripada legitimno mesto u istoriji sveta (M. Prodanović), u ciničnom poigravanju sa dvosmislenim odnosom sadržine i značenja umetničkog dela (M. Blanuša).
       Treba istaći stvaralački superioran pristup umetnika pomenutoj, nimalo inspirativnoj temi koja se, ipak, nije mogla izostaviti. Rat koji je prohujao našim prostorom ove, poslednje godine veka, nije prikazan ilustrativno, kao fizička kataklizma koja ostavlja prepoznatljive tragove, leševe i ruševine. Naši umetnici imali su dovoljno lucidnosti da za strahotu tog rata nađu sofisticiran estetski izraz koji u prvi plan ističe s v e s t o toj strahoti. Otud nije čudno što se na spisku laureata ovogodišnjeg Salona nalaze imena baš takvih umetnika, Rafailovića, Prodanovića, Talenta, Četnikove, Ničeve-Kostić.