Ako ljudi treba da umiru zbog političkih poena koje drugi sakupljaju, onda je to suviše prljav posao za mene

      Čar razgovora sa Goranom Markovićem jeste u tome što on o svemu govori otvoreno i hrabro, sa iskrenim emocijama, bez cinizma. Istovremeno zrači toplinom, razumevanjem za sitnice koje čine život, ali i rigidnošću prema svemu što smatra profanim. Njegova ozbiljnost uliva poštovanje. Povod za razgovor je nedavna premijera njegovog novog pozorišnog komada "Parovi" u Ateljeu 212, u režiji pozorišnog hitmejkera Alise Stojanović.
       - "Parove" sam započeo kao neku vrstu skica o momentima koji se tiču moje generacije. Ideje, osećanja i opservacije dobili su karakter i likove, i to sam pretočio u dramsko štivo. Pored rediteljke i mene, i glumci su aktivno učestvovali u modifikaciji teksta. Dakle, on je skup različitih osećanja, različitih estetika i različitih etičkih pogleda.
       Komad je naročito za mene bio lekovit, jer smo ga započeli još dok su zavijale sirene i padale bombe. Predstavljao je mali izlaz iz teskobne situacije. Pošto sam već nekoliko godina okrenut pozorištu, napravio sam dramski komad; pokušavam da plivam u novoj sredini.
       TRI UČITELjA: Tokom studija i kasnije, tokom moje karijere imao sam nekoliko dramatičnih trenutaka: napuštao sam ovaj posao, vraćao mu se, preispitivao se i kažnjavao sve svoje mladalačke lakomislenosti, u pokušaju da se lišim iluzija. Ti intimni trenuci kasnije su mi pomogli da se opredelim, da radim ovaj posao uprkos tome što sam ga započeo iz snobizma, kao nekakvo nesvesno biće. To što su moji roditelji umetnici, nije mi previše pomoglo, nije mi ni odmoglo. Sve što se kasnije događalo, bila je moja lična drama, i sa njima nije imala mnogo veze. Znate, kad život počne da melje, kad potpuno goli izlazite pred lice publike, ne ostaje vam ništa osim onog što imate u glavi. Onda stvari brzo izlaze na videlo.
       Moj fakultet se nalazio u zgradi u kojoj je ranije bila poznata praška gimnazija, u koju je išao Kafka; moja katedra se nalazila u učionici u kojoj je sedeo Kafka. Tako sam, u periodu sazrevanja i snobizma, imao uzbudljivu koincidenciju da sedim sa davno pokojnim Francom. Od tada datira moja opsednutost Kafkom, koja je posle prerasla u opsednutost jednim drugim autorom iz iste porodice - Alberom Kamijem. Veoma mnogo sam vezan za njegovo delo, dugo sam imao opsesiju da snimim "Kugu", literarno delo koje smatram savršenim. I uspeo sam, na kraju krajeva, da snimim "Variolu veru". Taj film je moja posveta "kugi" i Kamiju. On je, u stvari, moj pravi učitelj, ako izuzmemo profesora literature na mom fakultetu - Milana Kunderu. KUNDERA I HAVEL: Kundera je bio neka vrsta gurua među studentima. On je najavljivao događaje koji će se odigrati '68. Havel, u to vreme mlad pisac, nije izbijao iz kafane koja se nalazila preko puta našeg fakulteta. Obučen u vijetnamku ličio je na nekog hipija. Dakle, Kundera je izgledao ozbiljno, a Havel nekako ovako, kao mi sada. Ispostavilo se da je razvoj događaja prilično iznenađujuće pomerio stvari. Kundera i Havel bili su polovi intelektualnog života u Čehoslovačkoj, i nije ni čudo što sada među njima nema nikakvog kontakta. Kundera je još dobrovoljni izgnanik u Francuskoj, nema nameru da se vrati u Češku. Izgleda da se on i Havel ne mirišu, nemaju bogzna kako lepe reči jedan za drugog.
       CRNOTALASNI PRIJATELjI: Karanović i ja prvi smo počeli da studiramo, posle su pristigli ostali iz "praške škole". Poslednji je došao Kusturica. Poenta nije u našem školovanju, pre se radilo o vremenu i mestu na kom je bio zakazan sastanak. Bio je to zanimljiv fakultet i po tome što je u njemu bilo više stranih studenata, nego domaćih. Što bi se danas reklo: bio je in. Ali, zašto? To niko nije umeo da objasni, sve dok nije buknulo Praško proleće, dok Rusi nisu uleteli i razbucali sve. To je bilo inicijalno mesto, rekao bih, odakle je krenuo svetski bunt '68. Tu su gibanja počela mnogo ranije od onih na pariskim ulicama i američkim univerzitetima.
       Praški đaci su profitirali od tuđe nesreće, a to je progon "crnog talasa", fenomenalnih reditelja kojima je bila oduzeta mogućnost da rade - Žiki Pavloviću, Makavejevu, Saši Petroviću, Žilniku. Na njihova mesta vlast je ugurala razne netalentovane, ali poslušne tipove. Mi smo se pojavili kao kontratalas. Naši filmovi su, za razliku od filmova ovih poslušnika, počeli da pune bioskope. Vrlo brzo postali smo značajna snaga u kulturi. Krenuli smo sa one tačke do koje je mukotrpno bio stigao crni talas, i za razliku od njih, postali smo, ako ne svetska, ono sigurno festivalska pojava. Bili smo samo estetski različitiji od njih. Međusobno smo se veoma dobro razumeli, i danas sam dobar prijatelj sa Makavejevim.
       U JUŽNOM KINESKOM MORU: Prvo sam napisao "Nacionalnu klasu", ali niko nije hteo da finansira taj moj mladalački ispovedni film. Slučajno sam se upoznao sa pokojnim Miroslavom Simićem, vaspitačem u Domu za nezbrinutu decu "Vasa Stajić", prikupljao je materijal za priču o sebi. Onda smo, nas dvojica, skoro dve godine pripremali priču koju smo nazvali "Specijalno vaspitanje". Priča je bila tako dobra i autentična da ljudi nisu mogli da odbiju da je snime. Film je rađen poluamaterski, koštao je svega 60 hiljada maraka. Svi su u njemu igrali besplatno, uključujući Ljubišu Samardzića i Bekima Fehmijua. Film je sniman pod velikom temperaturom, sa velikim strastima. U njemu je debitovalo mnogo ljudi: Milan Kljaković Kreka, scenograf koji praktično nije imao ni dinara za scenografiju, zatim Štimac, pa Lečić - mnogo ljudi je grunulo na velika vrata s tim filmom.
       On mi je otvorio vrata da radim "Nacionalnu klasu", film koji je postao kultni, a onda sam uradio "Majstori, majstori", film koji je ispljuvan kao najveće đubre.
       Već su "Nacionalnu klasu" psovali, a ovaj film je smatran vrhunskim dokazom moje netalentovanosti. Sećam se da sam jako teško doživeo neuspeh tog filma. Onda sam otišao na neki čudan festival na Filipinima, i dobio glavnu nagradu. Proveo sam 25 dana kupajući se u Južnom kineskom moru, i zaboravio na sve uvrede.
       PRVA ZABRANA: "Majstori, majstori" je snimljen za tri nedelje. Snimanje je bilo pakleno teško, radili smo i po 15 sati dnevno. Bilo je mnogo odličnih glumaca koji su ga odradili gotovo besplatno. Ne mogu da zaboravim koliko mnogo su glumci doneli tom filmu: Semka Sokolović, Zoran Radmilović, Pavle Vuisić, ili Mira Banjac, pa i moja majka. Oni su, u časovima kad sam gubio svaku kontrolu zbog užasa i umora, mnogo toga izneli na plećima. Nažalost, mnogi su umrli a jedan, nije važno ko, umro je u mom srcu.
       To je bio toliko siromašan film, da nismo imali pare ni da slupamo haubu "golfa", pa smo je pravili od kartona. Film je bio prvenac "Art filma", entuzijasta koji su radili za ideje drugačije od ostalih. Posle je u njemu napravljeno mnogo interesantnih filmova: "Balkan ekspres", "Lepe devojke prolaze kroz grad"...
       Znate, to je jedini moj film koji je bio zabranjen; bio je zabranjen, jedno vreme, zbog "vređanja profesora"!
       Cela ta priča bila je vrlo komična. Čovek mi je šapnuo na uvo: "Jako mi se sviđa vaš film!", zatim je izašao za govornicu, osudio ga i tražio njegovu zabranu. Do te mere je to bilo licemerno da je ličilo na neku Fejdoovu komediju.
       TEHNIKA REPRESIJE: Doživeo sam i zabranu svoje prve režije u pozorištu, komada "Pazarni dan" Ace Popovića, u "Zvezdara teatru". Tad je već nastupala ova politička garnitura, trebalo je da se etablira i skupljali su razne poene. Jedan od njih bila je zabrana tog mog komada, zbog: "vređanja lika i dela Josipa Broza". Prvo su zabranili predstavu da bi potom, od Ace i mene, tražili da izbacimo neke delove iz nje. Čvrsto smo stajali pri odluci da to ne uradimo; na kraju su je pustili nekako. Predstava je išla poluilegalno, u nekoj tužnoj atmosferi. Ni plakat nije bio napravljen za nju, odigrana je pedesetak puta, i nestala je.
       Kad bih vam rekao koliko je poznatih imena bilo okupljeno oko tih cenzura, imena koja sad ne znače ništa a od kojih su se ljudima tresle gaće... Recimo, neka Sofija Mišić ili neki totalni bezveznjaci koji su harali po kulturi. Pozivani smo u Gradski komitet, pa su nas plašili držeći sastanke o idejnim aspektima filma.
       Mnogi sadašnji demokrati, pripadnici raznih opozicionih stranaka, praktično su bili dvorske dame u Gradskom komitetu, mladi lakeji koji su stajali na vratima i gledali nas strogim pogledima.
       Sadašnje rigidno vreme ima svoje duboke korene u realnom socijalizmu, ta tehnika represije odavno je savladana. Samo su to sad izveli do kraja, ovo sada je samo epilog.
       BEG U POZORIŠTE: Frka oko filma "Majstori, majstori", bila je operetska, dok su događaji sa zabranom "Pazarnog dana", bili znatno ozbiljniji. Dvoje ljudi je nastradalo: partijski sekretar opštine Zvezdara je dobio infarkt i ubrzo umro, direktor "Zvezdara teatra", takođe je doživeo težak infarkt.
       Meni se taj moj debi u pozorištu zgadio; dugo nisam radio u njemu, od 1987, do '97. Posle tih događaja vratio sam se filmu, i snimio svoje najbolje filmove: "Sabirni centar", "Već viđeno", "Tito i ja". Rekao sam sebi: "Ako ljudi treba da umiru zbog političkih poena koje drugi skupljaju, onda je to suviše prljav posao za mene!" Tek kad sam došao u neku drugu vrstu stanja, psihološkog, moralnog, pa i materijalnog, vratio sam se pozorištu. Napisao sam komad "Turneja", i režirao komad Biljane Srbljanović, "Beogradska trilogija". Oba komada su imali dosta uspeha, i veoma mnogo učinili da se brzo etabliram u pozorištu. Zatim sam napisao "Govornu manu", i sad "Parove". Nekoliko godina, već, vrlo lepo, prijatno i ljudski živim sa ljudima iz pozorišta. I to je, na neki način, moj drugi život. Možda to jeste pribežište u ovom vremenu, ali i sjajno iskustvo. Nije to silaženje s konja na magarca. To su dva medija od istog značaja, na kraju ovog veka.
       LjUDI, LjUDI: "Tito i ja" je moj autobiografski film, iz čega su mnogi izveli zaključak da ja simpatišem lik Josipa Broza. To nije tačno - ja samo simpatišem svoje detinjstvo. I pored toga što je bio bonvivan i avanturista, Tito je bio veoma rigidna ličnost, i taj kontinuitet mraka kod nas ima veliku tradiciju. Titoizam i ovo vreme nisu u velikom raskoraku, ista ekipa opslužuje i servisira tu prinudu. Naravno, sadašnja prinuda ima svoju ikonografiju, svoja pravila igre, ali ništa tu nije od juče.
       Duboko sam ubeđen da ako bi trebalo započeti bilo šta, prvo se moramo okrenuti civilnom društvu - društvu u kome vladaju zakoni civilizacije. Ovako, učestvujemo u igranci bez prestanka. Važno je da se ljudi dogovore, da više neće da dozvole da po njima gazi kao po roblju, jedna manjina, oligarhija na vlasti. Da žele da žive kao ljudi. Ovo što mi živimo nikako ne liči na normalan život, i mislim da treba postaviti to fundamentalno pitanje: "Ljudi, da li mi želimo da živimo normalno, ili ne? Ako želimo, 'ajde da vidimo šta nam je potrebno za normalan život?!"
       SUDBINA PROTESTA: Ne, ne snimam film o ovim demonstracijama, uopšte ne učestvujem u tome. U prošlim demonstracijama, građanskom i studentskom protestu 96/97, aktivno sam učestvovao, naročito na studentskoj strani. Od preko sto sati filma, koji je tadašnji B-92 snimio, uobličio sam film, kasnije nazvan "Poludeli ljudi". Samo nekoliko meseci posle stvarnih događaja, sa užasom smo utvrdili da film postaje arheološki. Tolikom brzinom je iščilila ta energija.
       Sad je svima jasno da je ta energija raspršena uz pomoć vođa, koji su na različite načine izdali ideju, na čije čelo su se stavili. Da taj plemeniti i prometejski čin Beograda i Srbije usahne kao da ga nikad nije ni bilo. Smatram to jednom od najtragičnijih stvari koja nam se dogodila u bližoj istoriji. Nažalost, svi protesti kod nas imaju istu sudbinu. Od onog martovskog '91, koji je možda mogao da preokrene sudbinu Jugoslavije, pa do tog 96/97, svaki protest bio je sasečen i uništen. I svaki put je po jedna šansa da se ljudi ovde nekako spasu, propuštena.
       Ovog puta nemam nameru da učestvujem ni u kakvim demonstracijama. Imamo jednu sasvim originalnu i autentičnu terorističku vlast, i neoriginalnu i nedelotvornu pobunu protiv takve vlasti. Prava pobuna imala bi svoje prave vođe, i ja, pravo da vam kažem, pre bih koračao iza onog Makija iz Valjeva, ili za onim tehničarem iz Leskovca... Mislim da je deo sadašnjih pobunjenika preobučen u nove kostime. Oni ne mogu da budu moje vođe. Ne bih mogao s njima da provedem nijedan sunčan dan, kamoli četiri meseca zime, napolju.
       BEZ KOMPROMISA: Svoj život vidim u priličnoj ravnoteži: mera onog što je bilo lepo otprilike odgovara meri onog što je bilo grozno. Moramo da odživimo svoje sudbine, da odigramo svoje likove u vremenu i prostoru u kome se nalazimo. Nemoguće je kukumavčiti nad sopstvenom sudbinom sa idejom kako bi nam da se nalazimo na drugom mestu i u drugo vreme, bilo bolje. Jeste da je bilo strašno poslednjih godina, ali bilo je i uzbudljivo. Za nas, manjinu koja se bavi dramskom umetnošću, ovo vreme je zahvalno. Životi su nam jezivi, ali zato nam je sveska puna materijala. Svojim najvećim životnim uspehom smatram to što sam snimio filmove i uradio pozorišne komade, onako kako sam ja to želeo. Da li su oni dobri ne znam, ali nikad nisam napravio nijedan veliki kompromis ili učinio moralni ustupak zbog kog bih se stideo. Svakako, činjenica je da se ja ne nalazim u stupici u kojoj se nalazi većina ljudi, prinuđeni da prave užasne kompromise kako bi izdržavali porodicu. Ja sam, uglavnom, sam čovek; ne pijem, ne pušim, što reče Bogdan Tirnanić, jeftin sam za održavanje. Moja duša je mirna, ne moram da se prodajem nikom. I spreman sam da svoju sudbinu doguram do kraja.
      
       Ljubiša Stavric