Dimitrije Kračunović, predsednik pokreta Rumuna-Vlaha u istočnoj Srbiji, kaže da njegovi sunarodnici nisu zadovoljni sadašnjim društvenim položajem, ali da, ipak, ne traže autonomiju

      Pre osam godina, otprilike, osnovan je Pokret Vlaha Jugoslavije koji se danas zove - Pokret Rumuna-Vlaha Jugoslavije. Ovaj pokret nije postao politička stranka, nikada sami nisu išli na izbore, nego su se pridruživali onim političkim strankama koje, obično, zovemo strankama demokratske orijentacije.
       Prema rečima Dimitrija Kračunovića, predsednika Pokreta, oni ni na sledeće izbore neće ići sami, postoji, čak, mogućnost apstiniranja, jer - kaže Kračunović - njima se čini da demokratska opozicija nije ujedinjena, da se čak razjedinjuje i svađa, a oni u tome ne žele da učestvuju.
       Težnja Vlaha da im se prizna status nacionalne manjine nije od juče. Zašto im država taj status nije priznala? Može se naslutiti da je to i zato što naša zvanična istoriografija i etnologija između Vlaha i Rumuna ne nalazi dovoljno jaku vezu da bi Vlasi postali rumunska nacionalna manjina. Nisu Vlasi potomci Rumuna, kažu naše naučne knjige, nego je reč o poromanjenim Ilirima i ostalim starosedeocima Balkanskog poluostrva, koji se, od sedmog veka, stapaju sa doseljenim slovenskim življem, pa je u srednjovekovnoj srpskoj državi naziv Vlasi označavao seljačko stanovništvo koje se pretežno bavilo stočarstvom. Sloveni su tako zvali sve Romane uopšte, koji su bili stočari, jer na nemačkom Njalh, Njalach, to i znači: stočar.
       Pod Turcima, to je bio naziv za određeni društveni red koji je imao smanjene poreze jer se bavio stočarstvom i, prema potrebi, ratništvom. Danas bismo rekli da im je država davala izvesne subvencije, pošto su prevashodno gajili ovce, a turske age i begovi rado su imali jagnjetinu. Kasnije će se naziv Vlasi odomaćiti i važiti za sve Srbe. U novije vreme, Vlasima se nazivaju i doseljenici iz Vlaške, koji pretežno žive u istočnoj Srbiji.
       Oni koji odbijaju svaku pomisao da su Vlasi Rumuni, navode sledeće dokaze: cela severoistočna Srbija nastanjena je Srbima! Na to ukazuju istraživanja naših i stranih naučnika, a posebno Jovana Cvijića i njegovih učenika. Mnogo je Srba u ove krajeve pristiglo početkom osamnaestog i devetnaestog veka. A tvrdnje da su Vlasi Rumuni šire, danas, vlaški ekstremisti. Uzalud njima činjenice koje govore da su, bezmalo, sva sela u istočnoj Srbiji osnovali Srbi, a ne Rumuni, a ta sela imaju i srpske nazive. Slovenske nazive (Vuković, Žitkovica, Manasterica, Dušmanić, Klenje, Zelenik, Mrčkovac, Miljević... i tako dalje).
       Recimo, Ždrelo kod manastira Gornjaka obnovili su Srbi sa Kosova i iz Raške, pristigli, ovamo, u sedamnaestom veku. Bili su to preci današnjih Kurjonja i Bučonja. Kasnije su došli i Srbi iz Šumadije i Pomoravlja, pa tek posle njih Vlasi, koji su svojom "poslovičnom upornošću i tvrdoglavošću nametnuli Srbima vlaški jezik i običaje" - kaže Predrag Mirković, novinar, koji se decenijama bavi ovim pitanjem i o tome knjige piše.
       Mora se reći i da je današnji vlaški jezik uveliko različit od rumunskog književnog jezika i da je pun slovenskih reči.
      
       Nije na nama da presuđujemo da li su Vlasi Rumuni ili nisu Rumuni. Neka svako bude ono što želi da bude, novinarski je posao samo da ukaže na nešto što je bilo, što jeste. Da napiše činjenice, a neka zaključke svako izvede po svome.
       Ne sme se prećutati ni ovo: na svim posleratnim popisima stanovništva, kad je o Vlasima reč, pominje se cifra od dvadeset i nešto hiljada. Koliko će ih na sledećem popisu biti, ne znamo.
       Razgovaramo, ovih dana, sa Dimitrijem Kračunovićem, predsednikom Pokreta Vlaha-Rumuna, čije je sedište u Zaječaru. Prvo pitanje: kakav je program njihovoga pokreta?
       Naš sagovornik kaže da se oni zalažu za dobijanje statusa nacionalne manjine za sve Rumune (Vlahe) u Republici Srbiji i Saveznoj Republici Jugoslaviji. To bi bio način da se izbore za svoju kulturnu i duhovnu emancipaciju i ostvarenje svih drugih prava iz Deklaracije Ujedinjenih nacija. Žele, naime, da imaju sve što imaju i ostale nacionalne manjine u Srbiji i Jugoslaviji.
       - Pokret Rumuna-Vlaha Jugoslavije u zalaganju za ostvarivanje svojih prava ne stoji iza bilo kakve autonomije i protiv je separatizma, terorizma i kriminala svake vrste. Želi da ima bratske odnose sa svim narodima, nacionalnim manjinama (zajednicama) i predstavnicima etničkih grupa u našoj zemlji. Opredeljeni smo za višepartijski sistem i tržišnu ekonomiju - kaže Kračunović. I dodaje: pokret želi da se ujedini u jedinstvenu organizaciju svih Rumuna (Vlaha) iz Republike Srbije, kojima je maternji jezik rumunski, takozvani vlaški. Oni traže pravo na slobodnu upotrebu maternjeg jezika, traže svoju štampu i drugu literaturu, kao i prava "u korespondenciji, službenoj i privatnoj, na teritorijama opština i okruga u Republici Srbiji u kojima većinski (ili mešovito) žive Rumuni (Vlasi)".
       Naš sagovornik kaže da danas nije tako, a da ume da bude i naopako.
       - Što se tiče prava na korišćenje maternjeg jezika, daću vam jedan primer. Neka žena iz opštine Zaječar, iz jedne ugledne firme, kažnjena je sa deset odsto od plate samo zato što je telefonom razgovarala sa svojima iz familije na svom maternjem jeziku. Eto, nama se i to dešava. To je uradio diplomirani pravnik, bez ikakvog obrazloženja. Još je gore što niko ni od najodgovornijih ljudi iz firme nije prstom makao da ovu ženu zaštiti. Kad je o Rumunima, takozvanim Vlasima reč, sve je moguće.
       Na pitanje ko su, zapravo, Vlasi, Dimitrije Kračunović kaže da su Vlasi Rumuni, a nikako Srbi. Rumunski je narod - kaže - s obe strane Dunava nastao u istim okolnostima "i zato je jedan isti narod, iste krvi, istog jezika, vere i običaja. Naime, rimska je vladavina u Dačiji trajala nešto manje od dvesta godina. Ne mogavši da se odbrani od varvarskih plemena, imperator Aurelijan 275. godine napušta Dačiju i spušta se u Meziju, kojoj daje naziv Dačija Aurelijana. Tek u šestom veku sa severa stižu, na Balkan, Avari i sa sobom dovode porobljene Slovene, od kojih kasnije nastaju Bugari i Srbi.
       Tako govori predsednik Pokreta Rumuna-Vlaha Jugoslavije. On priznaje da se o nazivu Vlasi mnogo polemisalo i veruje da naziv potiče od mađarskoga Njalhos (što znači Vlah), a to je bio naziv mađarski za rumunski narod toga vremena.
       - Izgleda kao da danas neko želi da se sve to prećutkuje, kao što se dugo prećutkivalo. Ali, zasigurno se može tvrditi da su Rumuni, takozvani Vlasi i sami ćutke preko toga prelazili. Bilo je pojedinaca koji su hteli da kažu kako mi postojimo, da imamo svoju narodnost, svoj maternji jezik koji je čisti rumunski, da imamo svoje običaje, svoju nošnju, muziku, folklor i ostala obeležja, kao i svi narodi, uostalom. Ja bih rekao da su sva ta razmišljanja ostala skrivena od javnosti. Ali, pre rečenome, ipak se jasno vidi da su Vlasi poreklom Rumuni, da govore rumunski, da su im narodna nošnja i muzika identični rumunskim i da su vere pravoslavne, kao i Rumuni. Da ponovim: Rumuni, takozvani Vlasi nisu Srbi, a nisu ni romanizovni Srbi, kako to tvrdi dr Dragoljub Petrović, istoričar novije srpske istorije.
       Vlasi, ili kako Dimitrije Kračunović govori - Rumuni takozvani Vlasi - nisu zadovoljni društvenim položajem koji imaju u državi Srbiji. Javno pitaju: kako je moguće da tako brojan narod koji naseljava širu teritoriju istočne Srbije (Negotinsku i Timočku krajinu, Homolje i Podunavlje) nije priznat kao rumunska nacionalna manjina? A to znači da je i bez društvenog statusa, kažu iz Pokreta Rumuna-Vlaha Jugoslavije.
       - Nemamo škola, nemamo emisija na radiju i televiziji, nemamo ni bogosluženje na svom jeziku. Kada sam se obraćao nekim lokalnim radijima, vlasnici istih odgovarali su mi kako su njihove stanice registrovane da emisije mogu isključivo da emituju na srpskom, za nas službenom jeziku. Tražili smo svoja prava, pisali bezbroj zahteva nadležnima u državi Srbiji i Jugoslaviji, ali osim što nas je primio ministar bez portfelja Ivan Sedlak (od koga ništa nismo dobili), drugih odgovora nije bilo. Žao mi je što i ovo moram da izjavim: lično sam tražio prijem kod predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, jer mi je državna i javna bezbednost Zaječara konfiskovala lične stvari, ali odgovor nisam dobio, ako ne računam overenu povratnicu da je pismo stiglo na pravu adresu.
       I Vlasi se (pardon, Rumuni takozvani Vlasi), nadaju boljim danima, u Srbiji. A da li razmišljaju o autonomiji? Mnogi danas razmišljaju o autonomiji, a od države šta ostane (šuška se da će i Banaćani tražiti autonomiju u odnosu na Vojvodinu).
       Naš sagovornik kaže da oni, o autonomiji, bar do sada, nisu razmišljali - "osim ako ih država u kojoj žive na to ne bude naterala". Kaže i da su im neki lideri nekih stranaka pretili prebacivanjem preko Dunava, ali da oni Rumuni, takozvani Vlasi to nisu shvatali ozbiljno. Naš sagovornik naglašava, na kraju, da se o autonomiji, zasad, ne razmišlja. Ali, ako bude ali, biće ali.
      
       PETAR IGNjA
      

Pravo lice suseda        Uverenje da su srpske vlasti, ali ne samo one, vodile politiku denacionalizacije i gušenja prava "gotovo milion" Vlaha u istočnoj Srbiji, postalo je široko prihvaćen politički stav               (Beta za NIN iz Bukurešta)               Lidere Pokreta Vlaho-Rumuna, Dimitrija Kračunovića i Vladu Savića, primili su u Bukureštu predsednik Rumunije Emil Konstantinesku i premijer Radu Vasile, a posle razgovora štampa je objavila njihove izjave u kojima se ističe da će rumunska država ubuduće pružiti pomoć i podršku svojim sunarodnicima sa druge strane Dunava.        Za priznavanje Vlaho-Rumuna kao nacionalne manjine, Rumunija će se založiti i diplomatskim putem, a povećaće i materijalnu i tehničku pomoć ovoj zajednici, pre svega slanjem bukvara, udzbenika i knjiga, koji će im "pomoći da očuvaju svoj nacionalni identitet, pre svega jezik i kulturu".        Pokret Vlaho-Rumuna želi integraciju sa rumunskom manjinom u Vojvodini. Vlaho-Rumuni se nadaju da će do tog ujedinjenja doći u oktobru, na Kongresu ujedinjenja, kada će svi Rumuni u Srbiji biti okupljeni u jedinstvenu organizaciju, koja bi ih predstavljala pred državnim organima i bila nosilac saradnje sa Rumunijom.        Dimitrije Kračunović tvrdi, što rumunska štampa bez provere prihvata, da u istočnoj Srbiji živi 800 000 pripadnika njegove zajednice, a ne 32 000, kako to beleži jugoslovenska zvanična statistika.        Ima i onih koji tvrde da broj Vlaha prelazi milion, pa čak i onih koji govore o "više miliona silom asimiliranih rumunskih sunarodnika."               U zvaničnoj rumunskoj politici doskora je vladalo uverenje da su etnički Rumuni u Jugoslaviji (gde se mislilo na Rumune u Vojvodini), nacionalna zajednica koja ima prava u skladu sa svim važećim međunarodnim i evropskim normama i standardima, pre svega u oblasti informisanja, obrazovanja, kulture i vere. Ista takva prava imaju i Srbi u Rumuniji, posebno posle antikomunističke revolucije decembra 1989. Zbog toga se fraza o "manjinama kao mostovima prijateljstva između dve susedne države i naroda" ustalila u svim zajedničkim saopštenjima, koju kao realnost ističu i oni koji na to nisu obavezni ni iz političkih ni iz diplomatskih razloga.        Tokom leta, međutim, na političku scenu izbija uvek latentno prisutno ali ne i šire eksponirano vlaško pitanje. Do tada je ono bilo predmet analiziranja i alarmantnih upozorenja pre svega od politički marginalnih pojedinaca ali i od ultranacionalističkih partija i organizacija, koje nisu uspevale da osvoje medijski prostor. Kosovski konflikt i ukupno zaoštravanje rumunsko-jugoslovenskih odnosa stvorili su pogodan milje da vlaški problem preraste u krupno nacionalno i političko pitanje, koje više niko ko pretenduje na političku budućnost ne sme da ostavi po strani.        Prema sadašnjim preovlađujućim mišljenjima u medijima, Srbija je jedina komunistička zemlja u Evropi čiji režim preti da će, stupajući u uniju Rusije i Belorusije, dovesti Ruse čak i na zapadnu granicu Rumunije. Što se tiče pravoslavne braće Srba, sa kojom Rumuni nikada nisu ratovali, oni su "svoje pravo lice pokazali ne samo u četiri osvajačka rata u ovoj deceniji (u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu), već i svojim odnosom prema Vlaho-Rumunima".        Takvoj medijskoj slici o Srbiji i Srbima doprineli su i pojedini Srbi iz Rumunije, koji su svojim izjavama pretili blokadom temišvarskog aerodroma i gotovo prizivali srpske bombe na ovaj grad. Sve je to dovelo do generalnog preispitivanja odnosa ne samo prema Srbiji i Miloševićevom režimu, već i prema Srbima kao naciji.        U takvim uslovima, uverenje da su srpske vlasti, ali ne samo one, već i srpski nacionalni korpus u celini, uključujući tu i Crkvu, vodili politiku denacionalizacije i gušenja prava Vlaha u istočnoj Srbiji, postalo je široko prihvaćen politički stav. Oko pitanja prava i borbe za unapređivanje položaja Vlaha, formirao se nesumnjiv politički konsenzus svih relevantnih političkih snaga.        On je postao i deo zvanične politike Rumunije što se vidi iz nedvosmislenih izjava ovlašćenih predstavnika vlade i predsedničke palate Kotročen, posle susreta predstavnika Vlaha sa premijerom Raduom Vasileom i predsednikom Emilom Konstantineskuom.        Opštenacionalni politički konsenzus oko vlaškog pitanja postaje obavezni deo političkih i svih drugih odnosa sa Srbijom. Za sada se pitanje položaja Vlaha skoncentrisalo na tri suštinska zahteva. Prvi je priznavanje Vlaha kao nacionalne manjine rumunskog naroda koja živi u istočnoj Srbiji, što znači i priznavanje toj zajednici statusnih prava koja odatle proizilaze. Drugi zahtev odnosi se na pravo obrazovanja pripadnika te manjine na rumunskom jeziku, što podrazumeva otvaranje škola sa nastavom na tom jeziku. Treći i najosetljiviji zahtev je pravo Vlaho-Rumuna na bogosluženje na rumunskom jeziku a ono implicitno znači formiranje eparhije RPC u Timočkoj krajini, ili bar proširenje područja delovanja Rumunskog pravoslavnog vikarijata u Vršcu.        Ove zahteve ne spore ni levica ni desnica, što ne znači da među njima nema i određenih razlika. Svi kritikuju vladu zbog neodlučnog odnosa prema vlaškom pitanju. Razlike nastaju kada se postavi pitanje koja to vlada zaslužuje kritiku. Za sadašnju koaliciju centra i umerene desnice, za ćutanje i zataškavanje problema Vlaha, krivi su Čaušesku pa i Ilijesku, koji su zarad dobrih odnosa sa Srbijom i Jugoslavijom (odnosno Titom i Miloševićem), "žmurili na oba oka" kada su Vlasi u pitanju. Sa druge strane, za levičarsko-nacionalističku opoziciju, sadašnja vlada ne čini ništa kako bi popravila položaj Vlaha u istočnoj Srbiji, koji se obično u glasilima nacionalista označava kao tragičan pa i katastrofalan.        U krugovima ekstremnih rumunskih nacionalista, među kojima su najgrlatije Stranka nacionalnog jedinstva i Partija velika Rumunija, odavno se liju "krokodilske suze" nad položajem Vlaho-Rumuna u istočnoj Srbiji i žestoko osuđuje vlada što ništa ne preduzima za poboljšanje njihovog položaja. Pri tome se zaboravlja da oni nisu ništa učinili za Vlahe u Timočkoj krajini, a mogli su, jer su za vreme komunizma bili visoki funkcioneri KPR i rumunske države.        Specifičnost stava Ilijeskuovih socijalnih demokrata je legalistički pristup. Ni ova najveća opoziciona partija neće da kaže šta je ona uradila tokom svoje šestogodišnje vladavine u vezi sa vlaškim pitanjem, odnosno da nije uradila ništa. Ona se sada, međutim, zalaže za dijalog sa vlastima u Beogradu o svim otvorenim pitanjima (uključujući tu i nezaobilazno, vlaško), pošto Rumunija ne može uticati a još manje birati vlast u Beogradu.        Stranke vladajuće koalicije centra i desnice naravno ne propuštaju priliku da istaknu da su one, a ne oni koji se "busaju u grudi" veliki Rumuni i patriote, otvorile vlaško pitanje. Za razliku od levice i njenog "legalističkog" pristupa, stranke vladine većine (kao uostalom i sama vlada), smatraju da ovo pitanje moraju držati otvorenim na diplomatsko-političkom planu, ali da se adekvatno rešenje za njega može pronaći samo i isključivo u budućoj, demokratskoj Srbiji.               Mirko AtanackoviĆ