Katkad mi se čini da je naša strategija takva da nam je potpuno svejedno na koliko će se delova Jugoslavija još raspasti: nama odgovara sve što će srušiti Miloševića, šta god pri tom bilo sa Jugoslavijom

      
       Novi direktor Odeljenja za istočnoevropske studije pri prestižnom vašingtonskom Međunarodnom centru "Vudro Vilson", Martin Slezinger, prethodno je proveo 22 godine na savetničkim poslovima u američkom Kongresu. Poslednjih šest godina kongresnog staža služio je kao najbliži saradnik izuzetno uticajnog kongresmena Lija Hamiltona, koji se u to vreme nalazio na mestu predsednika Odbora za spoljnu politiku u Predstavničkom domu Kongresa. Hamiltona je Kongres, koji je osnovao i finansira Centar "Vudro Vilson", lani imenovao za predsednika Centra. Pedesetjednogodišnji Slezinger je vrstan poznavalac jugoslovenskih prilika. Dobro se služi našim jezikom, koji je naučio živeći u bivšoj Jugoslaviji početkom i krajem sedamdesetih godina, prvo kao Fulbrajtov stipendista, a posle kao član američke delegacije pri KEBS-u (sadašnji OEBS). Stavovi koje je izneo za NIN njegovi su lični i ne predstavljaju mišljenje Centra "Vudro Vilson".
       "Otkako je Klintonova administracija pre sedam godina stupila na dužnost, verovatno joj ništa na svetu nije predstavljalo tako veliki problem kao Srbija, Jugoslavija i Slobodan Milošević. Pripadnici te administracije potrošili su više vremena i energije na bivšu Jugoslaviju nego na bilo koje drugo područje sveta, ma kako važnije i veće. Usredsredili su se na Slobodana Miloševića kao da je on uzrok svih zala u regionu, i kao da će svanuti nova zora kada on ode. Sada ih strahovito preokupira trenutak njegovog silaska sa vlasti.
       Istovremeno, ovde u Vašingtonu ne vlada naročito dobro mišljenje o srpskoj opoziciji. Nju smatraju slabom, podeljenom, zavađenom, neefikasnom... Opšte je mišljenje da je situacija u Beogradu nemoguća, ali da mi moramo da igramo kartama koje su na stolu - baš kao što to moraju i ljudi u Srbiji.
       Zato je administracija spremna da pomaže opoziciji, mada, čini mi se, posle bombardovanja, takva pomoć može da bude i poljubac smrti za primaoce. Administracija je inače zauzela dosta tvrd stav što se tiče humanitarne pomoći Jugoslaviji. Nedavno su kod nas u Centru boravili Nemci iz Ministarstva spoljnih poslova, i dosta su se uznemirili kada su naišli na tvrdo odbijanje administracije da popusti u svom stavu o humanitarnoj pomoći Srbiji. Čuo sam da smo mi izvršili pritisak na Evropljane da u dokument Saveta ministara o saradnji sa srpskom opozicijom uključe taj stav o ratnim zločincima. Ukoliko je tačno da lideri srpske opozicije zbog toga nisu išli u Luksemburg, kako je ovde javljeno, moram da kažem da ih razumem. Meni se čini da se previše stavlja naglasak na Haški sud, i da tu manjka perspektiva. Niko, na primer, ne ukazuje na ironiju da se u Zagrebu sve to vreme sudilo jednom pravom pravcatom, živom ratnom zločincu Dinku Šakiću, kome su ruke i doslovce uprljane krvlju, i kome se, na nižem sudu, sudi za stvari zbog kojih je osnovan Nirnberški sud. Nema, dakle, za njega ni suda za ratne zločine, ni jedne jedine reči izvinjenja...
       Ova administracija i NATO imaju posebnu odgovornost prema situaciji u Jugoslaviji, jer smo mi tamo ratovali: pedeset godina smo se spremali za rat sa Sovjetskim Savezom, a na kraju smo zaratili protiv Jugoslavije. Sada je administracija postala zarobljenica sopstvene retorike.
       Lično, pristaša sam novčane pomoći za opoziciju u Srbiji, ali mi se čini da bi za tu opoziciju možda bilo bolje da se ogradi od ovdašnje administracije, i kada prima pomoć. Naročito posle ovog bombardovanja. Velika je arogancija administracije, tih diplomata koji putuju u Crnu Goru i sazivaju predstavnike opozicije na sastanke, igrajući pri tom na kartu Mila Đukanovića. Katkad mi se čini da je naša strategija takva da nam je potpuno svejedno na koliko će se delova Jugoslavija još raspasti: nama odgovara sve što će srušiti Miloševića, šta god pri tom bilo sa Jugoslavijom. Mnogi ljudi u vlasti ovde u Vašingtonu kao da su pristalice teorije: što gore, to bolje, verujući da će to izazvati galvanizaciju naroda. Zato mi se čini da smo mi poput ogromnog albatrosa oko vrata opozicije kojoj pomažemo: mi ćemo u svesti vaših građana biti poistovećeni sa hladnoćom, nestašicama, pomanjkanjem struje...